субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:43
ИНТЕРВЈУ: ВУЛЕ ЖУРИЋ, писац

Верујем у светове Милоша Црњанског

Свештеник Стеван Везилић, који је заиста постојао, главни је јунак мога романа, човек пун вере у сумњу и сумњe у веру
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 21.07.2018. у 22:00
(Фото З. Анастасијевић)

Нови, историјски, роман Вулета Журића „Помор и страх“ (у издању „Лагуне“) приповест је о епидемији куге у Иригу, 1795. године. Највећи терет спасавања становништва пао је на свештеника Стевана Везилића и на лекара Андрију Будаија, који уз помоћ аустријских власти отварају карантин и заустављају епидемију. Над реалистичким сликама страдања становништва, провејавају и мистични мотиви; верује се да је лепа непозната девојка сивих очију, која је дошла негде од турске стране, у ствари доносилац болести. Показаће се да је њено порекло сасвим другачије...

Шта вас је подстакло на то да се овога пута препустите даљој историји, и то баш овој теми?

За све је „крива” књига доктора Радивоја Симоновића (о чијем је животу и раду „Политика“ недавно писала) коју је о стогодишњици епидемије куге у Срему овај рођени Сремац објавио у Панчеву крајем деветнаестог века. На ову књигу сам наишао пре неколико година, спремајући се за евентуално писање повести за децу и омладину о сремским хајдуцима. А када ме је Горан Петровић позвао да напишем књигу за децу у оквиру библиотеке Службеног гласника „Азбучни ред“, помислио сам како је то, можда, добра прилика. Листајући прикупљену грађу, поново сам прочитао Симоновићеву „Кугу у Срему 1795–1796“ и схватио како ће хајдуци морати да сачекају. Тако сам прво написао „Роман без ормана“, књигу за децу у којој се појављују многе стварне и измишљене личности, међу којима нема ниједног сремског хајдука, а онда се „бацио“ на писање повести о епидемији куге која је за време свога трајања само у Иригу однела две и по хиљаде живота, што је половина од тадашњег броја житеља овог „слободног трговишта“.

Како сте долазили до историјске грађе коју сте наводили у роману, и какав је изазов био уклапати је уз измаштане ликове и збивања?

Симоновићева књига је, заправо, скраћена верзија вишетомних извештаја о сузбијању епидемије куге које је главни лекар „царске комисије“ доктор Франц фон Шрауд објавио на латинском и немачком одмах по повратку из Срема на пештански универзитет. Шрауд је на основу детаљних белешки лекара са терена за собом оставио уредни списак имена свих умрлих, многе историје болести, опис хаоса који је владао на зараженом подручју, те начин на који су до последње тачке проведене у дело све мере сузбијања помора и деконтаминације зараженог подручја. Тако су из тог океана имена и података изронили готово сви ликови и места радње мог романа. Ваљало је још „само“ испричати причу. А да би та прича постала уметнички веродостојна, ваљало је изучити, на пример, и историју апотекарства у Војводини, претпоставити како се тада веома млади Милован Видаковић склонио од куге у Доситејево Хопово... једном речју – оживети цео један свет који је куга скоро збрисала са лица земље.

Дечак рођен усред епидемије куге, чија мајка умире на порођају, не плаче све до краја ваше приче. Његова улога је симболична?

Ниједан књижевни лик не трпи „играње улоге“, па тако ни овај „сремски младенац“. Највероватније звучи отрцано и претерано, али у стваралачком процесу ствари стоје потпуно обрнуто, па једино сȃм аутор мора да прихвати своју „улогу“. А „симболичност“ и „симболичарење“ јесу једна од дечјих болести свакога уметника. Најискреније се надам како сам већ дубоко у оном добу које ми дозвољава да се пре свега посветим пробијању што проходнијих приповедачких путева, а да препознавање знакова на тим путевима сасвим препустим читаоцима – лицима која се тим стазама и тим пределима крећу.

Поред свеприсутног страха, посебна тема вашег романа је страдање тела, посебно лепог тела и лепоте, од болести и смрти?

Ова тема је изронила дословце из доњег слоја повести о помору. Главна „борба“ између лекара-странаца који су дошли да сузбију заразу и староседелаца којима је претило изумирање тицала се „права“ на тела умрлих од куге. Санитарни прописи су налагали ексхумацију свих непрописно сахрањених лешева и њихово прописно сахрањивање на „кужним гробљима“. Сремци су водили прави герилски рат не би ли сачували гробове својих најмилијих. Неки су чак подизали колибе над плитким хумкама и ту онда живели, не би ли спречили ексхумацију. А најупечатљивије епизоде „ископанија“ су на светлост дана ове повести износиле или нестварну лепоту лица лешева или њихово апокалиптично наличје.

У роману помињете и јеванђеља која су читана оболелима од куге. Друго јеванђеље има посебну судбину?

Поднаслов романа и објашњава како је реч о „повести о запису на кужном јеванђељу“. Јер, док је Франц фон Шрауд о епидемији и њеном сузбијању исписао целе томове, иришки парох Стефан Везилић је на два јеванђеља, која су умирућима од чуме приношена на целивање, оставио тек два штура записа. Зато је отац Везилић ипак главни јунак мога романа. А то је човек пун вере у сумњу и сумњe у веру, парох који је заиста постојао и који се након преживљавања епидемије посветио узгајању пчела. Што се једног од два кужна јеванђеља тиче, оно је одмах по „отварању Ирига“, након престанка сваке опасности од епидемије, нетрагом нестало, да би га пронашли у неком манастиру у Мачви двадесетих година прошлога века. У Ириг га је, у свечаној литији, вратио Гојко Михајловић, Михизов отац. Овај наизглед ситни детаљ можда и најбоље говори о нашем односу према сопственој прошлости. Један део тог односа чини често и потресна пожртвованост појединаца, док је други део саздан од немара целокупног друштва. Тако је било некада, тако је и сада, а тако ће бити и убудуће.

Рецензенти пореде ваш роман са Сарамаговим „Слепилом” и Пекићевим „Беснилом”. Mоже ли, међутим, да буде успостављена и паралела са световима Милоша Црњанског, због Срема, због девојке „очију боје пепела“, због „Сеоба“, додуше нешто другачијих?

Јако ми је драго што ме ово питате. „Сеобе“ Милоша Црњанског заиста јесу у темељу ове моје приповести. Причали смо раније о грађи и изворима, али Срем и цео свет којим тумарају његови Исаковичи био је и остаће онај свет којем можда и једино верујем. Паралела о великим сеобама и „сеобици“ из зараженог Ирига у оближњи контумац наметнула се сама по себи, а ја нисам хтео да је се одрекнем баш зарад евентуалне аутентичности мога књижевног света о којој не би могло бити ни говора без бескрајног књижевног света највећег песника српског језика.


Коментари0
15cdf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља