недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:46
ЛИЧНОСТИ: НЕБОЈША ДУГАЛИЋ

Лако је забасати у простор из којег нема назад

Када једном почнете да радите све и свашта, тако ће вас и гледати. И онда нема краја. Зваће вас за све и свашта, ви ћете пристајати и када буде дошло време да урадите нешто што вреди – нико неће рачунати на вас
уторак, 24.07.2018. у 08:00
Небојша Дугалић (Фото Лазар Ковачевић)

Небојша Дугалић је прилично заузет овог лета. Ангажован је на неколико пројеката. Интервју за ТВ Ревију радили смо у паузи за ручак док је снимао серију „Жигосани у рекету”, како гласи радни наслов пројекта Драгана Бјелогрлића. Ту је и серијал поводом 150 година Народног позоришта, па серија „Пет” која би требало да се емитује на јесен и за коју је остало још неколико дана доснимавања. „Јутро ће променити све” у којем  такође глуми  гледаоци  ће моћи од јесени   да гледају на РТС-у. А ту су и „Сенке над Балканом” за коју се припрема јер ће се од јесени снимати друга сезона. На питање када стиже све да уради, искрено каже да не зна.

Како из једног лика успевате да уђете у други у тако кратком периоду? И да у сваком будете другачији?

То је ствар глумачке кондиције. Било је инспиративно радити на свим овим пројектима јер су потпуно различити ликови и надам се да ће то бити видљиво без обзира на то што ће се и емитовање свих тих серија некако поклопити и пасти у исто време. Бити другачији у сваком лику и јесте заправо основни задатак глуме. Када крене нешто да ради за глумца је увек добро да је што разноврснији. И сами текстови су били такви да ми то омогућују. Уживао сам радећи и мислим да ће се то и видети.

У серији „Сенке над Балканом” тумачите лик генерала Петра Живковића. Ви сте миран, фин човек, а лик генерала је све само то не... А догурао је далеко. До председника владе...

Био је он свашта и један је од ретких који је испливао из свих гарнитура, опстао је и преживео за разлику од многих других. Тамо су главе летеле свакодневно а он је био  изузетно моћан човек из сенке, њему чак ни краљ није смео да било шта приговори. У оно време бити геј и бити генерал било је незамисливо. Али то је један од аспеката његовог лика а оно што је најважније јесте то његово сналажење са изазовима тог времена. Тај послератни период био је прилично турбулентан и ту је било свега чега, нажалост, и данас има. То је исто било неко време преплитања путева дроге, немаштине, моћи. С једне стране беда, с друге декаденција.... И сама чињеница да су тако лако летеле главе у свим тим испреплетаним интересним сферама говори колико је то био драматичан период. А чињеница да је он опстао и да је у томе могао да плива и да је преживео сва та времена говори колико је био моћан и сналажљив.

Захвалан лик за глумца...

Изазовно је јер је било и много догађаја али и унутрашњих психолошких слојева па је могуће изнијансирати један лик. Било је могуће пратити и градити ток свих тих одговора на изазове са којима се он суочавао у  животу. Има много промена, много ситуација у којима је он морао да реагује брзо, ефикасно, да се снађе, да ту моћ потврди. А слика његове моћи није представљена праволинијски, једнодимензионално, већ као стално доказивање пред изазовима. И то је оно што даје занимљивост целој причи. Једна моћ доказује себе само у оној мери у којој се потврђује у односу на изазов. Ток свих тих изазова у серији је драматуршки јако добро постављен. Видећемо како ће се у другој сезони то наставити али требало би да је његово присуство веће него у првој.

У време када сте изговорили прву реченицу у филму „Тито и ја”, 1991. како сте замишљали своју глумачку будућност?

Никада нисам имао  конкретне планове. Волео сам то што сам изабрао. Просто сам се трудио да у ономе што ми долази као понуда препознам могућност да урадим нешто што вреди. Било је разних понуда, било је и одбијања... То се искристалисало временом, отварало се као и свачији пут. Дубоко верујем да ми некако изнутра унапред градимо свој пут начином на који се бавимо собом, тиме како комуницирамо са другима, пребивамо у неком простору... То је начин на који нам се пут у будућност отвара. Мени се дешавало да када урадим једну улогу добијем позив за другу. Па онда за трећу... Увек сам се трудио да слушам тај осећај да ли је нешто за мене или не. И углавном нисам грешио. Све се спонтано низало једно за другим. Један период је више био обележен позориштем, после више снимањем као што је то сада случај.

Глумци тешко живе. Да ли пристајете на  професионалне уступке?

Ако човек пристане да снижава своје критеријуме и захтеве према самом себи то ће кад-тад доћи на наплату. Можда ће то што ради оно што иначе не би радио тренутно бити исплативо, али то се кад-тад освети. Трудио сам се да изаберем нешто због чега се нећу стидети. Пред собом пре свега, а самим тим и пред другима. Бавим се јавним послом, то остаје забележено и није свеједно на који начин ћемо се појављивати. Ако учествујемо у нечему што обезвређује смисао бављења овим послом онда то има многе лоше последице. Трудим се да ми та нека тренутна исплативост не буде приоритет. Јер, лако је забасати у простор из којег нема назад. Када једном почнете да радите све и свашта тако ће вас и гледати. И онда нема краја. Зваће вас за све и свашта, ви ћете пристајати и када буде дошло време да урадите нешто што вреди нико неће рачунати на вас за нешто озбиљно.

Иза вас је велика  глумачка километража.

Да, тако се некако нанизало. Иако су многе моје колеге урадиле више улога. Али, мени се посрећило да су многе улоге које сам одиграо биле значајне, попут оних у „Седморици против тебе”, „Маски Црњанског”, „Идиоту”, представама „Живот је сан”, „Антоније и Клеопатра”, „Јадници”... Велике улоге, велике представе... Некако верујем да је то у ствари производ и срећних околности али и неког унутрашњег односа према послу. Ако урадите неке одређене ствари зваће вас да урадите нешто сродно томе, што је корак даље. Већи захтев већи изазов. И само тако човек може да напредује лично а и овај посао добија смисао. Ако већ радимо посао којим се обраћамо неким људима није свеједно какав ћемо траг оставити.

Како бисте описали данашњу глумачку сцену? Има ли разлике када сте почињали и овога данас?

Има, како да не. Много тога се издешавало. Почињао сам 1991, у време када сам још и закачио неки период који се може назвати лепим. Али, то је било врло кратко, после је углавном бивало драматично. Промениле су се теме, третмани тема, променио се дух, стил... Било је доста турбулентно, било је доста разуђености и безглавости свега. Било је и квалитетних ствари, и сјајних представа, али за разлику од ранијег времена, када је постојала нека утемељенија стратегија промишљања и репертоара и избора текстова, мислим да је био наступио некакав период стихијске производње, било је свега и свачега. Појавила се потреба за драстичним темама које су по правилу биле ненијансирано третиране. А све то осиромашује садржај и квалитет. Али, све се то мења.

Сада је боље?

Мислим да јесте, имам утисак као да је тај неки претходни период доживео неку добру истрошеност и да се треба вратити озбиљнијим темама и човеку изнутра. Да није само ствар у спољашњој феноменологији већ и потреби да загребемо изнутра, да откријемо шта је у темељу свега. Наравно, стално смо притиснути неким спољашњим захтевима. На пример, ако хоћете да радите неког Шекспира сви ће вам поставити питање какве везе то има данас са нама. Као да сада нама Шекспир треба да полаже рачуне што смо га изабрали а не ми њему. А то је да дорастемо до те снаге његовог исказа.

Зашто је овде тако тежак глумачки живот?

То има везе са тржишним условима. У свету је лакше јер је њихово тржиште веће. Али, овде то није тако. Овде је, у најбољем случају, могуће осмислити регионално неке пројекте па то тржиште некако проширити. Зато је важно трудити се око квалитета и достићи тај неки стандард који би се могао назвати светским не би ли се пробила опна локалности па да будемо конкурентни и на светском тржишту. Мислим да је то могуће, „Сенке...” су то доказале. И не само оне, већ и серија „Месо”, „Вере и завере” су биле сјајне... Истина, нису направиле пробој али са становишта квалитета не морате да се постидите ниједног кадра било где да се појавите. Наравно, није довољно само направити добар производ. Треба ту још доста тога урадити.

Имамо ли глумачку будућност?

Имамо. Има талентоване деце. Период професуре био ми је један од најлепших периода јер сам на лицу места могао да пратим развој неких талената и да им помажем да дозру до пуних могућности. И то ми је утешно јер знам да постоји нека војска која чека да буде ангажована или је већ ангажована и знам да ће они достојно понети наслеђе својих претходника и наставити у том смеру.

Значи, не морамо да бринемо да стару гарду неће имати ко да замени?

Сигуран сам да не морамо. Када радим са млађим колегама који су завршили факултет заиста се пријатно изненадим због дара и потенцијалима које имају. И поносан сам што је тако.


Коментари1
19bcb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srdjan Jovanovic
Veliki glumac , nenametljiv , skroman I divan covek ...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља