недеља, 16.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:46
ТВ ЛИЦА

Важно је да гост има ваљане информације и ауторитет

Када те у телевизијском новинарству баце у ватру, ако не изгориш – идеш даље, ако изгориш – најбоље је да одустанеш. Онда тај посао није за тебе, каже Милена Маџгаљ, новинарка и водитељка емисије „Војводином”
Аутор: Дејан Спаловићуторак, 24.07.2018. у 13:00
Милена Маџгаљ (Фото РТВ)

Новинарство је за Милену Маџгаљ била судбина. Иако је у последњем тренутку одлучила да 2004. године уместо журналистику у Новом Саду упише Филозофски факултет, одсек за Српски језик и књижевност, свега два месеца по завршетку студија почела је да ради на Радио-телевизији Војводине. За неколико година успела је да постане заштитно лице покрајинског јавног сервиса и да буде водитељка емисија „Војводином”, која је настала из некадашњих „Разгледница”, а оне из „Новосадских разгледница” које су први пут емитоване пре више од 30 година.

Новинарску жицу је повукла на деду Миливоја Туторова који је осамдесетих година био сарадник бројних радијских емисија, па и оне чувене „Код два бела голуба” на Радио Београду.

Милена Маџгаљ је рођена 12. марта 1985. године у Новом Саду, а основну школу и гимназију је завршила у Србобрану, где је живела до почетка студија.

– У последњем тренутку сам се одлучила да уместо журналистике, која је те 2004. уписивала прву генерацију студената у Новом Саду, упишем српски језик и књижевност. Током студија језика готово сам и заборавила на првобитну жељу да будем новинарка… Након завршетка факултета, приликом евиденције у Националној служби за запошљавање, сазнала сам да је Влада Војводине расписала конкурс за пројекат „Прва шанса” и да РТВ прима приправнике. Прошла сам аудицију на телевизији, годину дана сам радила као приправница, након чега сам добила посао од РТВ – каже Милена.

Каже да је занат највише научила од колега и искусних уредника. То су новинари са ауторитетом и интегритетом, углавном тадашњи уредници дневно-информативних емисија попут „Разгледнице”, Јутарњег програма, Дневника.

– Свако од њих је на свој начин и кроз своје искуство умео да ми пренесе знање. Сви смо их се и помало плашили. Ипак, имали су разумевања за нас почетнике, али у оној мери да нас не размазе већ да покушају да од нас направе новинаре. Дешавало се да ме уредници по неколико пута враћају да исправљам текст за прилог, па чак и да не кажу у чему је грешка већ да ме пусте да сама схватим шта може боље и на који начин  да направим прилог који ће бити тачан, актуелан, али и телевизичан. Када сам почела да радим у студију, иако сам у почетку имала велику трему, нису одустајали од мене – сећа се својих почетака у новинарству Милена Маџгаљ.

Истиче да је то било „бацање у ватру” које јој се тада чинило страшним, али, признаје да им је сада на томе захвална. У телевизијском новинарству је, додаје. Тако, када те баце у ватру, ако не изгориш – идеш даље, ако изгориш – најбоље је да одустанеш. Онда тај посао није за тебе.

Наводи да је „крала цаке” и од конкуренције и да то и данас ради. Подсећа да је РТВ имао одличну школу новинарства када је она почињала да се бавим тим послом. У то време покрајински сервис је сарађивао и са Би-Би-Сијем и тада су се веома неговали млади новинари који су долазили у редакцију.

Питамо је како се спрема за емисију.

– Иако људи углавном мисле да је посао водитељке, да се обуче, нашминка, уђе у студио и ишчита шта је написано, у емисији за коју ја радим то није случај. Наши водитељи су пре свега новинари, тако да припрема за емисију значи и писање најава за прилоге, гледање свих  ТВ прилога који ће тог дана бити емитовани  и припрема за разговор са гостима – објашњава нам.

Истиче да је за протеклих седам година, колико је у студију било разних емисија. Неке није ни осетила, а после неких је дословно излазила са упалом мишића. Каже да су то углавном емисије чија је окосница била неки ванредни догађај у граду или покрајини, емисије које се раде „без кошуљице”, а често се чинило и без краја.

– Када су нашу земљу 2014. године задесиле поплаве, радили смо емисије за које смо само знали само када почињу, али не и када ће бити готове и како ће тачно изгледати. Код нас се то обично каже, „идемо, студио не може да исцури”. Све су то драгоцена искуства која те науче   да знаш да реагујеш у разним ситуацијама – каже Милена.

Наводи да је било и лапсуса који су јој се тада чинили страшним, а данас се томе смеје. Памти и када је у емисији „Разгледнице”, у  сталној рубрици у којој су позивали људе да им се јаве са својим проблемима и сугестијама, уместо да каже „јавите се, наши новинари ће покушати да вам помогну, рекла – побегну. – Једва сам се исправила и суздржала да не праснем у смех – присећа се и додаје да је из  искуства научила да један осмех решава све. С задовољством наводи да се гледаоци јављају и да износе своје проблеме и дају сугестије на основу којих се и „праве” емисије.

Милена Маџгаљ о ТВ новинарству каже:

– Мислим да  ће га га уколико не еволуира довољно брзо „појести” друштвене мреже. Данас је свакоме омогућено да се стави у позицију извештача, што је погрешно, јер ма колико да информације морају бити брзе и доступне, важно је да долазе од неког ко је образован и разуме контекст у ком се вест дешава. И да то пренесе на прави начин. Готово сваком медију код нас данас недостаје понеки од тих елемената. Пратим све домаће информативне програме и садржаје, иако морам да признам да чешће инспирацију проналазим у начину на који светски медији, који имају на располагању невероватне ресурсе, преносе догађаје – каже Милена Маџгаљ и наставља – док сам уређивала постојало је више критеријума по којима смо бирали госте за емисију. Два најважнија су да та особа има најрелевантније информације, а да истовремено има и највише ауторитета да прича о тој теми. С обзиром на то да је наша емисија колажног типа, у госте нам долазе људи из свих сфера, од спорта и културе до доносилаца одлука и представника надлежних органа од којих зависи квалитет живота грађана односно гледалаца.

И за крај, питамо је до чијег критичког мишљења јој је стало?

– То што сам ја водитељка на покрајинском јавном сервису, за моје родитеље је велика ствар и труде се да гледају сваку емисију коју радим. Стало ми је до њиховог мишљења, а они су ми и највећи критичари. Важно ми је и шта мисле пријатељи и колеге, чији рад ценим, али ми је највише стало до мишљења гледалаца, јер због њих   постојимо. Пријају ми похвале људи које не познајем, које случајно сретнем на улици, у продавници – закључује Милена Маџгаљ.


Коментари0
ebf8a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља