недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 28.ЈУЛА

Неприметно идеолошко наслеђе

петак, 27.07.2018. у 14:43
Његово дело никога не оставља равнодушним: Александар Солжењицин

ДВE ГОДИШЊИЦЕ АЛЕКСАНДРА СОЛЖЕЊИЦИНА

Иако је и сам признавао да је противречан, а његов положај главног писца о логорима пољуљан, начин на који Русија обележава стогодишњицу Александра Солжењицина потврђује да је он кључна фигура епохе

Ове године обележава се сто година од рођења Александра Солжењицина. У Русији тај јубилеј има званичан, државни карактер. Солжењицин ће у Москви добити споменик у улици која носи његово име (бивша Велика комунистичка улица), а рукопис књиге Архипелаг ГУЛАГ биће изложен у Паризу, Берлину и Лондону. Предвиђено је одржавање великог броја манифестација током целе године. После успешне телевизијске серије У првом кругу (2006), Глеб Панфилов снима филм Један дан Ивана Денисовича. А трећег августа навршава се десет година од смрти писца који је обележио епоху.

Александар Исајевич Солжењицин рођен je једанаестог децембра 1918. године у Кисловодску, скоро је вршњак Октобарске револуције. Родитељи су му потицали из сељачких породица, али обоје су стекли добро образовање. Отац му је погинуо несрећним случајем у лову пре рођења сина, а подизала га је мајка (њихове идеализоване ликове представио је у роману Црвени точак). Завршио је природно-математички факултет у Ростову на Дону уочи напада Немачке на Совјетски Савез, а регрутован је у октобру 1941. године. Два пута је одликован, а пред крај рата ухапшен је у источној Пруској због личне преписке. Осам година провео је у логорима, а три године у прогонству у средњој Азији. После ослобођења радио је као учитељ у школи.

Зорислав Паунковић

ФИЛОЗОФИЈА
Чему филозофија у образовном систему?

Уместо предлога да се у стручне средње школе уведе двоглаво чудовиште које би се звало „логикоетика“ (или тако некако) – што је попут калемљења главе пса на тело камиле – било би много делотворније размислити о филозофским дисциплинама које би биле саобразне струкама, па бисмо у техничким школама добили филозофију технике, у математичким филозофију математике

(Драган Стојановић)

Није данас превелик проблем уклонити филозофију из средњошколског образовања, нарочито ако се њен леш раствори у киселини неког слабоумног оправдања типа: филозофија ничему не служи, она само додатно оптерећује ионако преоптерећене ученике (преоптерећене чиме?), те је одржавање филозофије у образовном систему, напросто, бацање парa. Такво убиство је готово савршен злочин: слабашни гласови филозофа (као гласови сиромашне и неутицајне родбине) ионако се не би пробили до јавности, нема пуно крви, а и то мало просуте текућине лако се спере с плочника глупости, па онда глупост блиста у свој својој раскоши. Отарасити се филозофије налик је убиству бескућника или избеглице: кога брига? Уосталом, хуманистичке дисциплине, рачунајући и филозофију, никада нису биле у тежем положају у последњих двестотинак година: катедре за хуманистичке науке се, чак и у богатим земљама, гасе, а средњошколски програми редукују на „корисне дисциплине“ припремајући на тај начин произвођење „корисних идиота“, стручњака који се разумеју само у своју струку и ни у шта друго. Последице таквог погледа на свет колосалне су и не воде ничему добром. Прагматички обрт у образовању најдиректније засеца у ткиво заједнице која не производи самосвесне и слободне грађане већ шрафове једне друштвене машинерије која ради без сврхе, идеје и, наравно, слободе (машина се и дефинише својом аутоматичношћу, дакле неслободом).

Друштво које би се лишило „филозофске непотребности“ после извесног времена заличило би на лепи леш: споља је све у реду, једино што је особа преминула услед обилног унутрашњег крварења изазваног некомпетентном хируршком интервенцијом. Друштво стручњака (експерата) који не знају ништа друго до оно за шта су обучени постаје друштво идиота – оних који не учествују у јавном животу јер нису у стању да мисле, него само да раде. Стручњак се дефинише тиме што не мисли, него дела.

Иван Миленковић

ОДГОВОР ДИВЈАКУ
Неистините и бизарне тврдње

Замолио бих г. Дивјака да ми укаже на рад са бар једним цитатом који је убројан у моју укупну цитираност на Google Scholar-у, а у коме нисам аутор или коаутор. Уколико таквог рада нема, очекујем од г. Дивјака да се извини јавности коју је својим текстом обмануо

Полемике иза зидова САНУ (Фото Анђелко Васиљевић)

У додатку Политике „Култура, уметност, наука“ од 21. јула објављен је текст г. Слободана Дивјака под насловом „Одбрана неодбрањивог“ у коме је о мени изнео низ неистина, стилом лишеним елементарне академске пристојности. Детаљније ћу се осврнути само на једну неистину која својом бизарношћу заслужује да се детаљније размотри. Наводећи академика Часлава Оцића, г. Дивјак констатује следеће:

„Оцић при томе документовано доказује да је А. Ђ. Костић ’све радове свих Александара Костића, укључујући ту радове и чувеног сексолога Александра Костића, присвојио тако што је цитате њихових радова у текстовима других радова укључио у списак цитираности радова Александра Ђ. Костића’.“

Из наведеног остаје нејасно на који начин академик Оцић „документовано доказује“ то што тврди, а што г. Дивјак цитира у свом допису. Уместо што се ослонио на тврдње Часлава Оцића, г. Дивјак је могао да погледа мој профил који је јавно доступан на Google Scholar-у (https://scholar.google.com/citations?user=7umkHJwAAAAJ&hl=sr&oi=ao) и провери да ли је то што тврди, позивајући се на Оцића, тачно. Прегледом моје цитираности г. Дивјак би се уверио да на Google Scholar-у тренутно имам 1394 цитата (Х индекс 17) и да ниједан цитирани рад не припада ауторима који имају исто име и презиме као ја. Другим речима, број мојих цитата и Х индекс потичу искључиво из радова у којима сам први аутор или коаутор.

Александар Костић

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА У 21. ВЕКУ
За масе и за учене класе

Данас је још теже замислити живот без свеприсутне популарне културе. Зато што се популарна култура састоји од ставова, понашања, веровања, обичаја, укуса који дефинишу припаднике неког друштва. У историјском смислу речи она јесте „народна култура“. А моћна је зато што допушта великим, хетерогеним, масама људи да се препознају, да се идентификују, као колектив, као заједница

Енди Ворхол, Двоструки Елвис, 1963.

Средином 19. века Метју Арнолд, под утиском паралелних процеса индустријализације и урбанизације, дошао је до закључка да је култура трагање за људским савршенством и да, због тога, цивилизује. На то је додао знање и морал као циљеве тог трагања. По њему Култура – значи елитна култура – пример је онога што је најбоље у неком времену, а популарна култура је оно што стварају незналице. Данас, примери за то били би, рецимо, са једне стране опера, а са друге реп музика. Сам појам „популарна култура“ за Арнолда је био оксиморон јер су те две речи, по свему, међусобно супротстављене. При чему је популарна култура, у свом антицивилизацијском дејству, толико опасна да, ако се отме контроли, доводи до потпуне анархије. Јер, култура коју стварају масе уопште и није култура него ђубре које треба искоренити. Јаке метафоре као што су зависност, морално и физичко пропадање појављују се да би се описао однос између маса и њихових културних дејстава. У тој оштрој визури, учене класе добијају мисију да образују масе које тиме добијају прилику да науче и прихвате културу али не и да је стварају.

Мекдоналд је овај теоријски оквир проширио уверењем да је реклама најотровнији облик културе намењене масама. Ослоњени на Маркса и Енгелса, Адорно и Хорхајмер видели су популарну културу као елемент који одвраћа радничку класу од уједињења и револуционарне борбе против капитализма. У данашњој верзији овог става то је као када би се рекло да би се светска револуција увелико догодила да радничка класа није седела код куће и гледала телевизију.

Станко Црнобрња

СЛОВО О ЈЕЗИКУ
Неспорно, неоспорно или оба

У језичкој групи на интернету постављено је питање зашто су српски коментатори на недавном светском првенству у фудбалу имена Анте и Шиме упорно мењали – Антеа, Шимеа. Дат је и коментар: „Немогуће да немају баш толики осећај за језик па да не схватају да би онда морало и Павлеа или Радеа”.

 Наш читалац из Врњачке Бање Душко Радичевић пита нас да ли је правилан облик произлази или произилази, као и да ли треба рећи неспорно или неоспорно? „Често виђам и један и други облик, па не знам да ли су оба исправна или је реч о грешкама.”

Најкраћи одговор гласи – исправна су сва четири облика.

Облик произлазити је старији од облика произилазити и нормативни приручници му дају предност и препоручују га за употребу. Настао је од префикса про- и глагола излазити. Одакле и у изилазити? Добијено је аналогијом према свом свршеном парњаку изићи. И тај аналошки облик добро је потврђен и у усменом и у писаном стваралаштву (Изилази господа ришћанска, каже народни песник. Љубав према слободи изилазила је из његове интимне природе, налазимо код Скерлића).

Префиксацијом свршеног глагола добија се облик произићи (про+изићи), а потом и несвршени парњак произилазити, који норма такође допушта. То аналошко и имамо и у глаголима силазити и обилазити (уместо старијих и данас мање обичних слазити и облазити), јавља се и у одилазити, облику који је данас ређи, али је добро потврђен код старијих писаца (Веселиновића, Сремца, Дучића, Јаковљевића и др.).

Рада Стијовић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари5
194e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jasmina
Ah, dragi gospodine Milenkoviću, kako ste samo pogodili IN MEDIAS RES ! Humanističke discipline vaspitavaju čoveka i grade pojedinca sposobnog kritički da sagledava stvarnost, ali svetu u kome je gomila sa dna zauzela najbolje pozicije na društvenoj lestvici, u vremenu kakistokratije (vladavine najgorih), birokratije polu-pismenih činovnika, kadrova privatnih, a sve više i urušenih državnih fakulteta raznih profila, netolerantne i preplaćene tehnokratije koja se jedino ume poštapati ciframa, EXCEL tabelama, frazama o značaju digitalizacije i IT stručnjaka (a za Sokrata jedva da su čuli, o Renesansi i Dostojevskom da ne govorim), filosofija i istorija nisu potrebne. Komentatori DEJAN POPOVIĆ, te MILAN MIŠKOVIĆ, u krivu su apsolutno, Popović jer je upravo proizvod obrazovanja bez filosofije i istorije, a Mišković, jer je tek jedan paranoični, slabo obavešteni sociolog.
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Vec dvaput pokusavam, bezuspesno, da prikljucim ovaj komentar: Na samom kraju ovog teksta „Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?“ autor Ivan Milenković netacno kaze: „Stručnjak se definiše time što ne misli, nego dela“ Tacno je verovatno kao u definiji u Oksfordskom recniku, koja glasi: „strucnjak“ (engl. „expert“) – .lice koje je upoznato ili vešto u određenoj oblasti. I u Kembridskom recniku rec „expert“ ima slicno znacenje kao i u Oksfordskom recniku: „lice sa visokim nivoom znanja ili veština које се односе na odredjeni predmet ili aktivnost“. Smatram da nema daljeg razvoja u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija i, narocito, vestacke inteligencije bez dobrog poznavanja klasicne i savremene filozofije. Ako, po „Ekspoze predsednika Vlade Republike Srbije Ane Brnabić (28. jun 2017), OBRAZOVANJE ZA 21, VEK (Poglavlje VI) predstavlja jedan od prioriteta, onda je neophodno u to obrazovanje uvesti i predmet „Filozofiju digitalizacije“ (videti i Poglavlje V. DIGITALIZACIJA)
Milan M. Mišković, sociolog
Filozofija i sociologija su skrajnute u našem obrazovnom sistemu, a na njihovo nekadašnje mesto u društvu i medijima isplovila je istorija. Zašto je to tako? Jedan deo odgovora na to pitanje mogli bismo potražiti u novom izdanju ogleda Slobodana Jovanovića "Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera". U pitanju je važnost shvatanja kulture kao pojma koji je, kako je pisao Jovanović, širi od nauke, umetnosti i politike jednog naroda. Kultura jednog naroda, prema njegovim rečima, obuhvata sve grane njegovog duhovnog života, veru i moral, kao i nauku, književnost, umetnost, političku i pravnu misao, vojsku, privredu, običaje i zabavu. U poznatom radu koji je napisao pred smrt 1958. , Jovanović je definisao poluintelektualizam kao bolest savremenog doba Srbije. Poluintelektualac je čovek koji je "uredno, pa čak i sa vrlo dobrim uspehom završio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa" (prema: "Politika", 28. jul 2018.).
Sreten Bozic -Wongar
Rusi si jednom rekli :"Da se nije rodio Solzenicin - Zapad bi ga izmislio". Procitao sam Solzenjicove knjige ; ne zgog njegove Nobelove titule vec zgog teme pisanje i robovanja. Moj otac osudjen je na 5g. robije tokokm obaveznog otkupa zita. Isporucio je 15kg zita vise nego sto je bila obveza . Sistem je rado sudio "kulacima " narocito seljacima iz okoline Arandjelovca . O njima je pesao Danko Popovic. Njego delo "Knjiga o Milutinu ",nadmasuje sve ono sto je ikada napisano na tu temu. Nazalost njegovo pisanje je palo na gluvo uho Svedjana.
zoran stokic
Racioalistička filozofska tradicija predstavlja jedini praktičan način proširenja našeg znanja. Ne postoji drugi način! Filozofski problemi su uvezeni iz drugih disciplina - u svojim naporima da ih reše filozofi su stvarali metode, tehnike male produktivnosti – međutim u filozofiji metode su najmanje važne, svaki metod je legitiman ako omogućava racionano-empirijske rasprave. Ono što je bitno nisu metode, već "osetljivost" za probleme i "strast" da se njima bave; "dar za čuđenje", postavljanje pitanja. Dva primera: 1) Platonova filozofija po kojoj geometrija dolazi pre aritmetike doprinela je razvoju Euklidove geometrije – najvažnije i najuticajnije deduktivne teorije – koja je ikada konstruisana! 2) Živeći u razdoblju snažnih  socijalno-­političkih previranja, Sokrat je nasuprot etičkom skepticizmu  i relativizmu sofista razvio učenje o objektivnom karakteru "dobra" i o  istovetnosti vrline i znanja; vođen time, kaže Aristotel, Sokrat je  izmislio u logici:  indukciju i definiciju. 

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља