ДВE ГОДИШЊИЦЕ АЛЕКСАНДРА СОЛЖЕЊИЦИНА

Иако је и сам признавао да је противречан, а његов положај главног писца о логорима пољуљан, начин на који Русија обележава стогодишњицу Александра Солжењицина потврђује да је он кључна фигура епохе

Ове године обележава се сто година од рођења Александра Солжењицина. У Русији тај јубилеј има званичан, државни карактер. Солжењицин ће у Москви добити споменик у улици која носи његово име (бивша Велика комунистичка улица), а рукопис књиге Архипелаг ГУЛАГ биће изложен у Паризу, Берлину и Лондону. Предвиђено је одржавање великог броја манифестација током целе године. После успешне телевизијске серије У првом кругу (2006), Глеб Панфилов снима филм Један дан Ивана Денисовича. А трећег августа навршава се десет година од смрти писца који је обележио епоху.

Александар Исајевич Солжењицин рођен je једанаестог децембра 1918. године у Кисловодску, скоро је вршњак Октобарске револуције. Родитељи су му потицали из сељачких породица, али обоје су стекли добро образовање. Отац му је погинуо несрећним случајем у лову пре рођења сина, а подизала га је мајка (њихове идеализоване ликове представио је у роману Црвени точак). Завршио је природно-математички факултет у Ростову на Дону уочи напада Немачке на Совјетски Савез, а регрутован је у октобру 1941. године. Два пута је одликован, а пред крај рата ухапшен је у источној Пруској због личне преписке. Осам година провео је у логорима, а три године у прогонству у средњој Азији. После ослобођења радио је као учитељ у школи.

Зорислав Паунковић

ФИЛОЗОФИЈА
Чему филозофија у образовном систему?

Уместо предлога да се у стручне средње школе уведе двоглаво чудовиште које би се звало „логикоетика“ (или тако некако) – што је попут калемљења главе пса на тело камиле – било би много делотворније размислити о филозофским дисциплинама које би биле саобразне струкама, па бисмо у техничким школама добили филозофију технике, у математичким филозофију математике

(Драган Стојановић)

Није данас превелик проблем уклонити филозофију из средњошколског образовања, нарочито ако се њен леш раствори у киселини неког слабоумног оправдања типа: филозофија ничему не служи, она само додатно оптерећује ионако преоптерећене ученике (преоптерећене чиме?), те је одржавање филозофије у образовном систему, напросто, бацање парa. Такво убиство је готово савршен злочин: слабашни гласови филозофа (као гласови сиромашне и неутицајне родбине) ионако се не би пробили до јавности, нема пуно крви, а и то мало просуте текућине лако се спере с плочника глупости, па онда глупост блиста у свој својој раскоши. Отарасити се филозофије налик је убиству бескућника или избеглице: кога брига? Уосталом, хуманистичке дисциплине, рачунајући и филозофију, никада нису биле у тежем положају у последњих двестотинак година: катедре за хуманистичке науке се, чак и у богатим земљама, гасе, а средњошколски програми редукују на „корисне дисциплине“ припремајући на тај начин произвођење „корисних идиота“, стручњака који се разумеју само у своју струку и ни у шта друго. Последице таквог погледа на свет колосалне су и не воде ничему добром. Прагматички обрт у образовању најдиректније засеца у ткиво заједнице која не производи самосвесне и слободне грађане већ шрафове једне друштвене машинерије која ради без сврхе, идеје и, наравно, слободе (машина се и дефинише својом аутоматичношћу, дакле неслободом).

Друштво које би се лишило „филозофске непотребности“ после извесног времена заличило би на лепи леш: споља је све у реду, једино што је особа преминула услед обилног унутрашњег крварења изазваног некомпетентном хируршком интервенцијом. Друштво стручњака (експерата) који не знају ништа друго до оно за шта су обучени постаје друштво идиота – оних који не учествују у јавном животу јер нису у стању да мисле, него само да раде. Стручњак се дефинише тиме што не мисли, него дела.

Иван Миленковић

ОДГОВОР ДИВЈАКУ
Неистините и бизарне тврдње

Замолио бих г. Дивјака да ми укаже на рад са бар једним цитатом који је убројан у моју укупну цитираност на Google Scholar-у, а у коме нисам аутор или коаутор. Уколико таквог рада нема, очекујем од г. Дивјака да се извини јавности коју је својим текстом обмануо

Полемике иза зидова САНУ (Фото Анђелко Васиљевић)

У додатку Политике „Култура, уметност, наука“ од 21. јула објављен је текст г. Слободана Дивјака под насловом „Одбрана неодбрањивог“ у коме је о мени изнео низ неистина, стилом лишеним елементарне академске пристојности. Детаљније ћу се осврнути само на једну неистину која својом бизарношћу заслужује да се детаљније размотри. Наводећи академика Часлава Оцића, г. Дивјак констатује следеће:

„Оцић при томе документовано доказује да је А. Ђ. Костић ’све радове свих Александара Костића, укључујући ту радове и чувеног сексолога Александра Костића, присвојио тако што је цитате њихових радова у текстовима других радова укључио у списак цитираности радова Александра Ђ. Костића’.“

Из наведеног остаје нејасно на који начин академик Оцић „документовано доказује“ то што тврди, а што г. Дивјак цитира у свом допису. Уместо што се ослонио на тврдње Часлава Оцића, г. Дивјак је могао да погледа мој профил који је јавно доступан на Google Scholar-у (https://scholar.google.com/citations?user=7umkHJwAAAAJ&hl=sr&oi=ao) и провери да ли је то што тврди, позивајући се на Оцића, тачно. Прегледом моје цитираности г. Дивјак би се уверио да на Google Scholar-у тренутно имам 1394 цитата (Х индекс 17) и да ниједан цитирани рад не припада ауторима који имају исто име и презиме као ја. Другим речима, број мојих цитата и Х индекс потичу искључиво из радова у којима сам први аутор или коаутор.

Александар Костић

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА У 21. ВЕКУ
За масе и за учене класе

Данас је још теже замислити живот без свеприсутне популарне културе. Зато што се популарна култура састоји од ставова, понашања, веровања, обичаја, укуса који дефинишу припаднике неког друштва. У историјском смислу речи она јесте „народна култура“. А моћна је зато што допушта великим, хетерогеним, масама људи да се препознају, да се идентификују, као колектив, као заједница

Енди Ворхол, Двоструки Елвис, 1963.

Средином 19. века Метју Арнолд, под утиском паралелних процеса индустријализације и урбанизације, дошао је до закључка да је култура трагање за људским савршенством и да, због тога, цивилизује. На то је додао знање и морал као циљеве тог трагања. По њему Култура – значи елитна култура – пример је онога што је најбоље у неком времену, а популарна култура је оно што стварају незналице. Данас, примери за то били би, рецимо, са једне стране опера, а са друге реп музика. Сам појам „популарна култура“ за Арнолда је био оксиморон јер су те две речи, по свему, међусобно супротстављене. При чему је популарна култура, у свом антицивилизацијском дејству, толико опасна да, ако се отме контроли, доводи до потпуне анархије. Јер, култура коју стварају масе уопште и није култура него ђубре које треба искоренити. Јаке метафоре као што су зависност, морално и физичко пропадање појављују се да би се описао однос између маса и њихових културних дејстава. У тој оштрој визури, учене класе добијају мисију да образују масе које тиме добијају прилику да науче и прихвате културу али не и да је стварају.

Мекдоналд је овај теоријски оквир проширио уверењем да је реклама најотровнији облик културе намењене масама. Ослоњени на Маркса и Енгелса, Адорно и Хорхајмер видели су популарну културу као елемент који одвраћа радничку класу од уједињења и револуционарне борбе против капитализма. У данашњој верзији овог става то је као када би се рекло да би се светска револуција увелико догодила да радничка класа није седела код куће и гледала телевизију.

Станко Црнобрња

СЛОВО О ЈЕЗИКУ
Неспорно, неоспорно или оба

У језичкој групи на интернету постављено је питање зашто су српски коментатори на недавном светском првенству у фудбалу имена Анте и Шиме упорно мењали – Антеа, Шимеа. Дат је и коментар: „Немогуће да немају баш толики осећај за језик па да не схватају да би онда морало и Павлеа или Радеа”.

 Наш читалац из Врњачке Бање Душко Радичевић пита нас да ли је правилан облик произлази или произилази, као и да ли треба рећи неспорно или неоспорно? „Често виђам и један и други облик, па не знам да ли су оба исправна или је реч о грешкама.”

Најкраћи одговор гласи – исправна су сва четири облика.

Облик произлазити је старији од облика произилазити и нормативни приручници му дају предност и препоручују га за употребу. Настао је од префикса про- и глагола излазити. Одакле и у изилазити? Добијено је аналогијом према свом свршеном парњаку изићи. И тај аналошки облик добро је потврђен и у усменом и у писаном стваралаштву (Изилази господа ришћанска, каже народни песник. Љубав према слободи изилазила је из његове интимне природе, налазимо код Скерлића).

Префиксацијом свршеног глагола добија се облик произићи (про+изићи), а потом и несвршени парњак произилазити, који норма такође допушта. То аналошко и имамо и у глаголима силазити и обилазити (уместо старијих и данас мање обичних слазити и облазити), јавља се и у одилазити, облику који је данас ређи, али је добро потврђен код старијих писаца (Веселиновића, Сремца, Дучића, Јаковљевића и др.).

Рада Стијовић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ