субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50
100 ГОДИНА ОД ПОДИЗАЊА СРПСКЕ ЗАСТАВЕ НА БЕЛОЈ КУЋИ

Памтимо пријатељство и савезништво Срба и Американаца

Како је Пашић тражио од српског посланства у САД да се учини „шта треба” да се 28. јула у америчкој јавности „објаве велике жртве и напори Србије показане у овом рату, о њеној верности и лојалности”
Аутор: Биљана Баковићсубота, 28.07.2018. у 21:21
Извештај амбасадора Михајловића српској влади од 6. августа 1918. сведочанство је о дану када се наша застава завијорила на Белој кући (Фото Архив Србије)
Триптих са портретима Албале, Вилсона и Пупина (Фото МСП)

Ваш телеграм послат двадесет и осмог јула је дочекан веома топло у мом срцу и сигуран сам да ће изазвати исто тако топлу реакцију у срцима свих у Сједињеним Државама. Знамо за дубоке патње кроз које је Србија пролазила. Ваше храбре људе кроз сваки део овог рата прати не само наше саосећање већ и велико пријатељство као и огромна жеља да вам помогнемо. Сигуран сам да правда за Србију стоји на првом месту сваког осећаја за правду у мислима сваког патриотског човека у Сједињеним Државама. Молим вас примите моје топле поздраве.”

Кратки телеграм који је председник САД Вудро Вилсон послао 31. јула 1918. године председнику српске владе Николи Пашићу, у то време још на Крфу, верно сведочи о ондашњем слављењу Србије и уздизању нашег народа међу херојске нације које својом борбом и жртвом бране неке од најузвишенијих цивилизацијских вредности. Вилсонов телеграм је заправо одговор на Пашићеву депешу захвалности за прославу Српског дана у САД, организованог 28. јула, на четврту годишњицу напада Аустроугарске на Србију, чиме је почео Велики рат. Јуначко одупирање десетоструко бројнијем агресору, прве извојеване победе у том рату, егзодус народа, краља и комплетне владе, ужасне патње цивила и војске, те физичко уништење око 28 одсто становништва – нису остали непримећени ни преко Атлантског океана.

У јуну, на Видовдан, слављен је Дан Косова, а тим поводом је објављен и Акт подршке америчке владе и Конгреса ослобођењу потлачених словенских народа од Аустроугарске, где је Србија експлицитно истакнута као пример борбе за слободу и „хришћанске вредности”. Онда је у јулу уприличен Српски дан, када се први пут завијорила страна застава на Белој кући (још само једном се то догодило две године касније, када је на годишњицу пада Бастиље истакнута француска застава). И све то по налогу председника Вилсона и уз свесрдно „садејство” шефа Стејт департмента Роберта Ленсинга.

Писма, депеше, телеграми, из Вашингтона, из Рима, с Крфа, чији су оригинали похрањени у Архиву Србије и у америчкој Конгресној библиотеци, али и новински исечци, причају причу како је организован и проведен тај Српски дан у Вашингтону. Српски амбасадор (посланик) Михајловић у телеграму српској влади на Крфу, од 25. јуна, каже: „Преко пријатеља у овдашњем Министарству иностраних дела учинио сам предлог да се 28. јул, дан објаве рата Аустроугарске Србији, означи једном манифестацијом као први дан овог великог рата, када су два принципа ушла у борбу – један владати другом силом, а други обезбедити слободу свима народима. Аустрија као представник првог принципа и Србија као бранилац другог, ушле су прве у борбу. Србија у тој борби је жртвовала све. Манифестација тога дана од стране савезника означила би јасно њихов циљ и имала би огроман утицај на потлачене народе.”

Може се наћи и оригинална инструкција Николе Пашића, упућена 24. јула с Крфа српском посланику у Вашингтон, с молбом да учини „шта треба” да се 28. јула у америчкој јавности „објаве велике жртве и напори Србије показане у овом рату, о њеној верности и лојалности”. Опет, Михајловић у извештају својој влади 31. јула (датирано 18. јула јер је Србија тада користила јулијански календар), о томе како је обележен Српски дан, каже: „Осим апела министарства иностраних дела, све америчке новине причају о важности овог догађаја. У многим чланцима са симпатијом. На згради владе била је наша застава.”

Потом, у детаљнијем извештају од 6. августа, Михајловић, између осталог, наводи: „Министар Ленсинг издао је једну врло симпатичну изјаву, ја сам том приликом написао један чланак а наш прес биро и званични Биро за јавну информацију дао је томе најширу јавност... На Белој кући и другим јавним зградама вијорила се први пут српска застава. На јавном збору у једном парку држали су говоре г. секретар А. Ђорђевић, г. др Албала, г. Дошчак. После прославе 4. јула, кад су Србија и Југословени имали једно од највиднијих места, прослава од 28. јула учинила је да се јавност американска знатно заинтересовала за наше послове.”

Проглас америчкој јавности о дану у коме ће се славити Србија и молити за њу, који је „Њујорк тајмс”  пренео у целини, калиграфски је исписан на енглеском и српском језику, и уз слику Марине Гавански Зисис, почасног конзула Србије у Монтреалу, чини триптих „Када се вијорила српска застава на Белој кући”. Ово дело, на коме је волонтерски радило седам српских уметника и зналаца старих заната, под покровитељством Министарства спољних послова, припремљено је као поклон Србије Сједињеним Америчким Државама поводом стогодишњице савезништва из Првог светског рата.

Централни део триптиха чине портрети Вудроа Вилсона, Михајла Пупина и капетана др Давида Албале, српског и јеврејског патриоте, који симболизују савезништво Срба и Американаца у Великом рату. Заставе на Белој кући у позадини позлаћене су техником златних листића, а калиграфски рад проф. Слободана Луковића изведен је на пергаменту, ручно прављеним мастилом по српском средњевековном рецепту. Дуборез је радио Дејан Томић, по мотивима српске камене пластике 12. века, по угледу на орнаментику и флоралне украсе Студенице. Рам је позлаћени дуборез, направљен од дрвета трешње, старе више од века, а у Америци се каже, захваљујући једној легенди у вези с Џорџом Вашингтоном, да трешњино дрво не лаже, напомиње амбасадор др Љиљана Никшић из МСП, координатор за неговање дипломатске традиције српског дипломатског корпуса и аутор књиге „Србија памти – 100 година Великог рата”.

„Триптих, који је вредно уметничко дело, остаје за будућност као део културе сећања, као сведочанство нашег времена, инспирисано муралима из Великог рата. Њиме поручујемо да Србија памти искрено пријатељство и савезништво Срба и Американаца и желимо да америчкој страни буде подсетник на то време”, истиче др Никшић. Такве везе постојале су и у следећем великом рату, а један од вечних залога пријатељства требало би да буде исказана пожртвованост српског народа у спасавању 750 америчких пилота током Другог светског рата. Међутим, напомиње она, у САД не постоји, на пример, стална музејска поставка о тој највећој спасилачкој акцији у историји ратовања, или неко државно спомен-обележје у знак сећања на српско-амерички савез у Првом светском рату (постоји, међутим, иницијатива да се на војној академији Вест Поинт поставе бисте војводама Степи Степановићу и Живојину Мишићу).

Српска „мека” дипломатија сада покушава нешто да промени, а др Никшић сматра да је ова стогодишњица велика шанса за ресетовање односа. Доналд Трамп је макар први амерички председник после сто година који помиње српску заставу на Белој кући. У честитки председнику Србије Александру Вучићу поводом Дана државности, фебруара ове године, наводи: „Србија је дуго била значајан партнер Сједињених Америчких Држава. Ове године обележавамо стогодишњицу од када је председник Вудро Вилсон подигао заставу Србије на Белој кући, што је добра прилика да се присетимо наших дугогодишњих и плодоносних билатералних односа.”

Као подсетник на време Великог рата одавно стоји мурал „Британија миротворка” у британском Форин офису, на коме је, поред персонификованих ликова Велике Британије, Америке и осталих савезника, осликан лик Мајке Србије. П(р)озивајући неке од чланица Уједињених нација да „не руше стара пријатељства због нових”, шеф српске дипломатије Ивица Дачић их је у мају ове године на седници Савета безбедности УН посвећеној Косову подсетио управо на овај мурал, „на ком стоји Британија, која држи под својим скутима Белгију и Србију као највеће жртве у том рату”.

У Паризу постоји отмена Авенија Петра Првог од Србије, недалеко од Јелисејских поља, подсећа Љиљана Никшић. Иде дијагонално од Вилсонове и сече авенију другог ратног савезника, британског краља Џорџа Петог. У Канади, у Алберти, једна планина је названа Путник. „У савезничким земљама Србија је била слављена. Војнички стоицизам, жртва, страдалништво и допринос победи савезника били су предмет дивљења. Уз ове примере односа према Србији, треба подсетити и на пречасног Лафана с Универзитета у Кембриџу, који је 1917. објавио књигу ’Срби – чувари капије’, а у предговору он каже: ’Насловом се сумира суштина српске службе кроз векове од давнина јер они су увек давали себе за хришћанство и часни крст, пошто су заиста били једна од капија цивилизоване Европе’”, истиче амбасадорка.

И подсећа на речи Роберта Ленсинга: „Када се буде писала историја овог рата, најславније поглавље те историје носиће име Србије. Српска војска је показала задивљујућу храброст, а српски народ је преживео неизрециве муке и таква посвећеност и истрајност не могу остати непримећени – морају бити награђени.”

Пантеон рата

У Националном музеју Првог светског рата у Канзас Ситију налази се „La Pantheon de la Guerre” (Пантеон рата), највећа кружна панорамска слика (обима 402 метра и 45 метара висине), с укупно 6.000 истакнутих ликова савезничких снага. Бранко Кузмановић, аутор јединствене технике израде портрета историјских личности из Великог рата, електронским осликавањем у боји на папиру од свиле, истражујући тај период, дошао је до бројних детаља о настанку и „путешествију” ове огромне слике од Париза до Канзас Ситија. Оно што је за нас посебно важно јесте што на њој значајно место заузима Краљевина Србија с краљем Петром и регентом Александром, приказан је Никола Пашић и све српске војсковође, војници с Милунком Савић у првом плану и српски народ. Уз Србију је насликана и Црна Гора с краљем Николом на челу. Слику, започету 1914. и рађену током ратних година, дизајнирали су Пјер Карје-Белез и Огист Франсоа-Мари Горге, а сликало је 20 уметника. Први пут је приказана у згради на Тргу инвалида у Паризу у октобру 1918. године. Ту изложбу отворио је француски председник Ремон Поенкаре, а до 1927, када је продата у САД, видело ју је 18 милиона људа.


Коментари3
32b51
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Betty Boop
U Pasicevo vreme, Ameri su tek poceli da se bude iz izolacije. Nisu bili svetska sila vec su se neverovatno brzo podizali ekonomski kao sto to danas cini Kina. Ovo pismo govori s kim danas treba da budemo prijatelji.
Боривоје Банковић
Да, у неко друго време су неки људи са неком другом етиком истакли заставу Краљевине Србије на Белу кућу, али то време је заувек прошло. Већ тридесетак година су Америци други пријатељи пречи од нас, па и ми треба да се понашамо у складу с тим. Уосталом, не можете некоме говорити да треба да се одрекне себе и заборави своју прошлост да би се окренуо будућности коју сте му зацртали, па да га онда селективно подсећате на прошлост која вама одговара. Ми смо у обавези да памтимо све што нам је стигло са те стране. И добро и лоше. И ту заставу и помоћ Српској војсци, као и ускршње бомбардовање 1944, издају ЈВО због договора са Стаљином, помоћ после II светског рата, подршку албанској побуни 1999, мешање у изборе у Србији после 2000, отмицу Косова, кречење обданишта у режији Националне гарде Охаја, као и блокирање градње Јужног тока. Има ту још, али мислим да је и ово довољно да буде јасно да историју наших односа са САД не смемо гледати кроз ружичасте наочаре.
Лидија
Ко се воли тај се бије

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља