петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:04
ИНТЕРВЈУ: ЗВОНКО КАРАНОВИЋ, песник

Ако нема осећања нема ни поезије

Мушки субјект у књизи је песник који води дијалог са својом отеловљеном анимом, заводи је, исповеда јој се, смишља разне улоге за њу, додељује јој двојницу
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 28.07.2018. у 23:05
(Фото: лична архива)

Из збирке у збирку Звонко Карановић проналази нове поетске изразе, нове тематске изазове и слике поетских светова, а умножавајући емоције и ликове своје поезије као да се поиграва линеарним структурама овог књижевног рода. У својој новој књизи „Иза запаљене шуме”, у издању ЛОМ-а, која наликује на шетњу кроз „кодирани космополитски луна-парк”, још једном уверава у визуелну и звуковну снагу свог стваралаштва.

Апачи из племена Чикава за свет кажу „шума”, мисао је која отвара вашу нову поетску збирку. Њена реалност је апокалиптични пост-свет, стварност на граници сна и живота?

Временска раван збирке је смештена у блиску будућност, и Боб Дилан и Џулијан Асанж су још живи, као и потреба за добром поезијом коју једна од јунакиња цитира, а друга тетовира на рамену. Епиграф збирке о свету као шуми у тесној је вези с насловом. Ако свет „гори”, шта остаје после и иза њега? Да ли постоји уточише које стихија не може да досегне? Да ли је то уметност? Вера? Секс? Где су простори хуманости? Да ли постоји место за поезију? То су била питања од којих сам почео. Тако је настао хотел високо у планини, како сам замислио то сигурно, повлашћено место спасења, ка коме иду јунаци књиге. Али, планински путеви су неосветљени, успон је стрм, на путовању се догађају непредвиђене ствари и потребно је много упорности како би се доспело тамо.

У вашој поезији не постоји један поетски субјект. Да ли би се могло говорити о драмском устројству, о вишегласју које мозаички ствара целину из више углова, о поезији на граници ка другим жанровима, па и чистом визуелном доживљају?

Границе поезије су одавно померене, па је писање сваке нове збирке питање концепта и коришћења списатељских стратегија. По Бахтину, вишегласје је одлика романа, а један глас одлика поезије, али шта је онда с текстовима који одступају од тога? Да ли прозаиде, као хибридна форма, нису поезија? Пре бих се приклонио Борхесовом схватању по коме је основни критеријум поезије њена магија, тајанственост, несводивост на рационално објашњење. Добра поезија спаја и интелектуални и емотивни аспект. Ако нема осећања нема ни поезије. Али ако је поезија само пука емотивна исповест, коментар стварности, ако јој недостаје мисаона дубина, аура мистичности, ни тада немамо задовољавајући резултат. Песници којима се враћамо поседују синтезу оба елемента. Поезија мора да осветљава ствари из најнеобичнијих углова, доноси неочекиване увиде. Користио сам се стратегијом мултипликованих идентитета, понављања истих речи, симбола и наслова песама, визуелним одељивањем песама различитим преломом, употребљавао филмску монтажу, итд, како бих добио текст који би одговарао мојим замислима, али и захтевима модерне поезије.

У тој целини може се уочити чак пет сегмената названих „Анима”. Због чега је анима важна за ову књигу?

Интуитивно сам дошао до тог решења, вероватно вођен и многострукошћу значења на која сама реч указује. Знамо да латински израз аnima означава душу, а важан је и у контексту аналитичке психологије. По Јунгу, анима је архетип несвесног који има функцију комуникацијског канала између будне свести и колективног несвесног. Спознаја аниме и усаглашавање с њом, како би се дошло до вишег јединства, важни су за сваког мушкарца (анимус за жене), а поготову за уметника. Процес развоја аниме подразумева и својеврсно ослобођење у контексту емоционалности и интуитивности што подстиче већу и квалитетнију креативност. Мушки субјект у књизи је песник који води дијалог са својом отеловљеном анимом, заводи је, исповеда јој се, смишља разне улоге за њу, додељује јој двојницу.

По музичком речнику, овде нема хармоније, пре би се могло рећи да правите импровизације на одређене теме, а једна од њих је љубав. Мушки и женски ликови се из епизоде у епизоду траже, њихова емотивност је синтетична, „станиолска”, али увек у опозицији у односу на преживљени свет?

Збирка није конструисана као чврст концепт где свака песма има стриктно одређено место у структури књиге. Иако има оквир, збирка је разбарушенија, лабавије организована, у циљу допуштања различитих могућности читања. Симболи који се понављају, као што су шума, птице, хотел, молекули, сенке, ватра, директно или индиректно упућују на главне теме збирке: љубав, еротику и писање. Занимала ме је тема самоспознаје, могућност остварења љубави, али и смисао писања поезије у данашње време. Напор у правцу оваквих трагања видим као врсту побуне у односу на савремени свет за који би многи желели да је бољи, и зато није необично што рањиви јунаци који бирају такав пут често буду у конфликту с њим.

Какав је тај свет у којем поезија има улогу стриптизете?

Између песника и стриптизете постоји формална сличност. Писање поезије је увек нека врста свлачења, емотивног разголићивања. Стриптизета се такође свлачи, али само одећу, без икаквог емотивног ангажовања. То ми је послужило да иронично прокоментаришем позицију поезије данас. Чини се да у главама многих још увек опстају окоштала уверења потекла из 19. века о томе шта је поезија и шта она сме или не сме да буде. Због тога и тај оронули кабаре и плашт носталгије којим је огрнута данашња поезија, и та једна те иста тачка с певањем и свлачењем коју до бесвести понавља без икакве тежње ка иновацијама. Свет је данас отворен за све врсте мултижанровских укрштања, преображаја, апропријације из ванкњижевних сфера, филма, музике, стрипа, поп културе, чиме се ствара нови сензибилитет и код писаца и код читалаца, што се напросто не може игнорисати.

Сан, који је поезији најблискији мотив, овде има и улогу лакрдије (сан у којем се појављује Џулијан Асанж)?

Снови су важан извор очуђених слика, догађаја, необичних ситуација и односа, што ми умногоме помаже у идејама за песме. У песмама често градим снолику атмосферу јер ми то отвара простор за различите списатељске маневре, поигравање с ирационалним, неочекиваним, алогичним. Тако у сну Џулијaн Асанж постаје члан трочланог вокалног састава. Користим све што могу како бих написао што бољу песму, одавно сам изједначио снове, литературу, свакодневицу као изворе слика. Не треба мистификовати писање поезије. Песник није никакав „божији громобран“, бележник који записује стихове онако како му долазе „одозго“. Песник је све, и фотограф, и режисер, и архитекта, и физички радник, и рудар по несвесном, и пи-ар агент, и најбољи изумитељ слогана, попут оног да ће поезију сви писати.


Коментари2
6a02b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Siki
poezija je svetlost,ali svetlost niko ne vidi
Zoran Matejić
Zelim mnogo uspeha pesniku Karanovicu i autorki Vulicevic! Koristim priliku da njima i Politici preporucim i apelujem, da se nasa kultura vise upozna sa mislim, izuzetnim pesmama, i mozda jednom od nase najlepse ljubavne poezije, pesnikinje Jelene Ćirić koja je rodjena u Smederevu (a zivi u Ceskoj republici).

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља