среда, 08.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Нови Американац у борби за душу Европске уније

Стивен Бенон, креатор Трампове кампање, у Бриселу оснива десничарски покрет којем је циљ да се супротстави Џорџу Соросу
Аутор: Биљана Митриновићсубота, 28.07.2018. у 21:31
Сти­вен Бе­нон на­ме­ра­ва да де­лу­је из сен­ке (Фото Википедија/CC BY-SA 4.0)

Поред свих европских лидера, наредну годину у Европској унији обележиће политичка борба двојице америчких играча који предводе два концепта: либерални – који је у опадању, и национални – који је у експанзији.

Стивен Бенон, човек који несумњиво предводи идеолошке светске промене и који је осмислио победничку кампању Доналда Трампа, усмерио се на европски континент. Он је намеран да оформи десничарску „супергрупу” и да обезбеди да после избора у мају идуће године Европски парламент изгледа сасвим другачије. Свој десничарски „Покрет” усидриће у Бриселу, самом средишту политике коју жели да разори и центра у коме огроман утицај има мађарско-амерички милијардер Џорџ Сорос, који је до сада био неприкосновени ауторитет бриселске политике.

Тако ће још један Американац у Европи предводити политику и правац којим би могао да се креће најстарији континент. Иако је особа изузетних интелектуалних и организационих способности, Бенон (63) нема намеру да се нађе на челу овог покрета, него, као и до сада, да делује из сенке и обједини снаге сличних идеолошких опредељења. Како је и сам рекао, „изаћи ће на црту” Соросу и његовом Отвореном друштву, преко кога је од оснивања 1984. године исплаћено 32 милијарде долара за пропагирање либералног концепта.

„Сорос је бриљантан. Зао, али бриљантан!”, рекао је Бенон објављујући своје намере. Ни њему те бриљантности не недостаје. У јеку Трампове председничке кампање догодио се брегзит, а потом је сасвим неочекивано Трамп ушао у Белу кућу. Потом је дао подршку Марин ле Пен на председничким изборима, што у Француској није прошло, али је са задовољством гледао како се две сада владајуће италијанске партије, и уз његову подршку, уједињују како на власт не би дошли либерали. Његов концепт је „вратимо себи своје државе”, а тај покрет, који на Западу воле да зову популистичким, направио је већ велика изненађења. Од Орбана, „Трампа пре Трампа”, како га је Бенон назвао, до пољске, аустријске и италијанске владе.

Упркос растућем таласу националних европских покрета, Бенон је био запрепаштен открићем да они међусобно не сарађују нити деле идеје између себе. Једнако га је фасцинирало то што је Лига за север Матеа Салвинија, новог италијанског министра унутрашњих послова, на изборима извојевала тако добар резултат коришћењем приватних кредитних картица а не издашним „наднационалним упумпавањем” новца. Због тога ће из десничарске европске „супергрупе” отпасти они који очекују да ће Бенон донети кофере новца и урадити сав посао уместо њих. Не зато што он то можда и не би могао него зато што је то концепт који више не побеђује. Чак и не због тога што више нема оних који би новац нештедимице давали – него зато што су „популистички” покрети и ојачали захваљујући неповратном одвајању политичке елите нахрањене тим новцем од националних интереса својих држава.

Описујући изборе за Европски парламент као суштински битан моменат за политику Европе, Бенон је најавио да ће ово бити први прави континентални окршај између националиста и „друштванцета из Давоса”. Рахим Касам, бивши члан тима Најџела Фаража, уредник „Брајтбарт њуза” после формалног Беноновог повлачења, и једна од кључних фигура „Покрета”, описао је Емануела Макрона и Ангелу Меркел као „рањиве пионе естаблишмента у Европи”. Национална „супергрупа” супротставиће се њиховој идеји поновног европског уједињења ради кога су већ спремни да казне и забораве рубове „националистичке” ЕУ.

Свестан пресудне важности избора нових европарламентараца у мају, Макрон је много пре него што се Бенон тога досетио (још у својој председничкој кампањи) осмислио концепт „нове Европе”. За разлику од уговора о заједничком тржишту угља и челика из 1951, који је потписан у Паризу, Макронов концепт је мало измењен, модернији је, али и даље усредсређен на обезбеђивање заједничког тржишта, одбране и јединственог одговора на све претње Европи: од миграната до интервентног реаговања у државама које би изван европског континента могле да буду извор претње. За његов успех пресудно је да се отклоне проблема који су за ових 70 година ослабили доминантну улогу првих потписница: Француске, Немачке, Белгије, Луксембурга, Холандије и Италије.

Како му се подршка у Француској круни, Макрон све више ради управо на окупљању присталица концепта реформе Европе и стварању „прогресивне снаге” која би могла да задржи доминантне функције у европским институцијама. Као првак либералне струје у ЕУ, он се према Ангели Меркел односи као према почасном члану управног одбора који је давно досегао свој зенит и на силазној је путањи. Иако ће борба за превласт политике у ЕУ бити оштра, успех је могућ за обе стране јер ће исход избора за Европском парламенту у мају бити тек пресек стања и одскочна даска за нове сударе.


Коментари10
c66dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirko
Kad bi amerikanci prestali da se bore za duše evropljana bilo bi bolje i americi i evropljanima i celom svetu. Do sada je to bio Soroš a sad i ovaj hoće da se bori za naše duše. Evropljani bi mu trebali objasnit da nemaju dušu i da nema razloga da se bori za njihove duše. Toga dosta ima u Americi pa neka tamo proba. EU je potpuno zavisna od Amerike i ne vodim nikakav razlog da se borimo da udjemo u tu družinu. Očito smo nesposoban narod da u svojoj državi izgradimo društvo koje će imati evrropske pa i bolje. Znaju i gradjani Srbije koje su to vrednosti ali oni na vlasti previše vole svoju vlast i moć sultana a ne moć zakona i moć institucija.
Zlatko S P
Isti Vuci ,I u jagnecoj kozi su isti Stari Vuci!
nikola andric
Americki kauboj protiv Poperovog ''kritickog racionalizma'' . Soros je jedan od retkih mecenas koji umesto umetnosti finansira Poperovu filozofiju ''otvorenog drustva''. Poperove politicke ideje nemaju mnogo veze sa njegovom filozofijom saznanja koja je bazirana na kritckom racionalizmu. Karikature nastaju kad se identiteti pomesaju pa se umesto Marka kritikuje Petar. Ocevidno nepoznavanje Sorosove proslosti i Poperovog uticaja na njega proizvode mitove i zavere koje se pripisuju Sorosu . To je kao kad bi kritikovali mecene koji su omogucili radove Mikelangela. Americka kultura je jos uvek vezana za americke bogatase koji svojim poklonima odrzavaju americke umetnosti. Mi u Evropi mislimo da je to zadatak drzave a ne ''slucajnosti privatnih doprinosa''. Benon se ocevidno nije dovoljno kompromitirao sa Trumpom.
Миливоје Радаковић
"Poperove politicke ideje nemaju mnogo veze sa njegovom filozofijom saznanja koja je bazirana na kritckom racionalizmu." Poperove političke ideje imaju SVAKU VEZU sa njegovom epistemiologijom, Andriću. Kritički racionalizam podrazumeva slobodnu diskusiju i otvorenu kritiku svake ideje, teorije i dogme, takođe podrazumeva da to ko sam ja lično ne može da ospori niti "da na težini" mojim kritičkim opservacijama, niti to kako sam došao do sopstvenog stanovišta. Koncept otvorenog društva je prosta ekstenzija kritičkog realizma iz domena naučne na domen političke zajednice, Nikola.
Препоручујем 4
dragoslav kočović
To je američka politika. I jedna i druga: i liberali i desničari. Ko god da prevlada opet američki interes.
Миливоје Радаковић
Замислите наопаку земљу у којој би, у зависности од тога која политичка партија заседне на власт, данас радили на сопственим интересима, а сутрадан против њих?!...
Препоручујем 3
nikola andric
Americki pragmatizam versus evropski racionalizam. Na prvom mestu ''otvoreno drustvo'' nije Sorosova zamisao nego Poperova. Poper je poznat iz filoszofje saznanja ali se i politikom bavio. Njegova knjiga ''otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji'' je na Poperovo cudjenje jedino od Marksista shvcena. Njegova kritika Marksizma je bazirana na kritici Hegela narocito zbog njegovog ''jedinstva suprotnosti'' koje dozvoljava logicki nedozvoljenu ''protivrecnost izmedju iskaza''. ''Onda je sve dozvoljeno''. Mnogo jednostavnije bi bila kritika Hegelove ''logike'' . Pisana u dva toma sa vise od 1000 stranica ali bez jedne jedine recenice relevantne za (modernu) logiku od Fregea naovamo. Po Poperu je Hegel kriv za sve nesrece u Evropi ali je njegova pretpostakva da je svako citao i razumeo Hegela vrlo cudna. Hegel i Kant su se bavili ''pojmovima'' bez razumevnja da se bave jezikom. Pojmovi nisu jezicki entiteti koji mogu biti istiniti ili neistiniti nego su to iskazi. Dakle Poper a ne Soros.
Миливоје Радаковић
"... ali je njegova pretpostakva da je svako citao i razumeo Hegela vrlo cudna." Тачније би било: "претпоставка да је свако читао и разумео да Хегел слаже бесмислице", али Попер то уистину не претпоставља - иначе не би писао "Отворено друштво и његови душмани".
Препоручујем 2

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља