Пре двадесет година Милошевић је постао многима мио, пошто је изрекао чувену реченицу да „нико не сме да нас бије”. Али, многи је овде користе кад им је згодно.
Вест за новине није да је неки човек псовао и вређао другог човека – вест за новине је да је опсовани и извређани одговорио песницама. У том „малом-великом скандалу” који је освануо на свим насловним странама, лежи тај зец опште хипокризије. Јер је песница јача од речи? Физички бол наспрам душевног бола? Зашто је бол онога ко је псовао, већи од бола онога ко је тукао? Зашто је у праву онај ко из чиста мира псује и вређа, а није у праву онај ко на такву барапску провокацију одговори барапском мером – батинама? Најтужније је што нико није рекао да су обојица срамота за оно што представљају.
Неки пристрасни критичари поменутог скандала у коме су учествовали један локални функционер ЛДП-а и директор Јавног сервиса, споменули су да директор РТС-а није само новинар, већ је и политичка личност. Нема збора да он јесте политичка личност, али и у тој „критици” лежи најблаже речено дволичност српске јавне сцене. Јер је и виновник овог сукоба политичка личност – додуше далеко мањег габарита. Како је онда могуће да онај који изазове сукоб, постане жртва у очима јавности, а да онај ко се брани (без обзира на то што мислим све најгоре о песницама као аргументима у било каквој расправи) буде стављен на стуб срама? Како је то политички положај, и политичка припадност, једноме олакшање, а другоме отежавајућа околност? Зашто се једно улично псовање, вређање и песничење претворило у политичку причу? Да ли зато што то неком одговара? Да нису можда функционери и волонтери ЛДП-а добили неку врсту партијског задатка да свуда и на сваком месту провоцирају и псују директора Јавног сервиса, рачунајући на његову тајсонску реакцију, а тиме и на насловне стране новина? Могуће је и то, пошто је предизборна кампања у јеку.
Неки људи на туђ простаклук и мржњу уопште не одговоре. Направе се да не чују, и они су за неке господа, а за неке кукавице. Други одговоре истом мером, и то су простаци. Трећи иду по судовима, они су идеалисти. Неки прибегну ударцима. То су људи кратког фитиља и силеџије. Али како окарактерисати онога који први почне , ничим изазван, између два залогаја пљескавице, пред публиком? Кавгаџија је мала реч. Можда је најтачнија реч провокатор, изазивач. И тај који први псује, вређа и прети, има још и идеју да тражи самилост јавности представљајући се као жртва; и подршку и добије! То постоји само у Србији! Ради се о двоструким стандардима, иако се делимично може разумети усплахирена реакција јавности на учестале Тајсонове боксерске егзибиције по јавним местима.
За пристојне људе цела ова прича мора бити страшна – да локални функционер најпроевропскије странке псује и вређа политичког противника, и да директор Јавног сервиса своју част брани боксујући по јавним местима! Глиб, брате, што би рекли уличари.
Ово, међутим, уопште није прича о овој двојици уличних псовача и табаџија. Ово је прича о релативности наше јавне сцене. О двоструким стандардима, којих се хватамо како нам кад одговара. Ово је прича о томе како постоје свете краве, и како постоје сви остали! Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу? О томе како и насиље делимо на „наше и њихово”, и како је њихово увек страшније од нашег. И како тај ексклузивизам кад смо „ми и наши” у питању, постоји на читавом политичком спектру. О томе како су „њихове” увреде и претње увек страшније од „наших”, што само говори да смо одавно пристали на идеју да су увреде у реду, да се може јавно и слободно вређати други у ТВ емисијама, у новинама, на улици, да се може и пљунути, поготово ако нам је несимпатичан, или нам је политички противник. Да је дозвољено да се помињу мајке, жене и деца. Давно, у једној тв емисији један учесник је жену свог саговорника, назвао курвом. После је добио батине. Јавност је била, с правом, згрожена батинама, али не и изреченим увредама, управо зато јер је онај који је вређан био политички „несимпатичан”.
Они који не виде ништа лоше у песницама својих политичких партнера, а згражају се над псовкама противника, као и они који не виде ништа лоше у псовкама својих чланова, а згражају се над туђим песницама, имплиците учествују у овом и у сваком следећем насиљу. И псовка је агресија према другом.
Аусвакомсукобу, упочеткубеше (ружна) реч.www.mirjanabm.com
