среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:36
ЕКСКЛУЗИВНО

Србија није потписала „Кончуљски споразум”

Аутор: Никола Белићпонедељак, 30.07.2018. у 22:00
Припадник Жандармерије у „гнезду” терориста после одбијеног напада ОВПБМ на Бујановац 2000. године (Фото Александар Плавевски)
Оружје које је ОВПБМ предала након што су се њени команданти обавезали на демилитаризацију (Фото: фотодокументација „Политике”)

Недавно доношење Закона о ратним меморијалима изазвало је нову серију изјава албанских лидера о такозваном Кончуљском споразуму из 2001. године. Лидер ДПА Рагми Мустафа поручио је да је држава Србија овим документом, који албански лидери зову „Кончуљски”, амнестирала све припаднике такозване Ослободилачке војске Прешева Бујановца и Медвеђе (ОВПБМ) и да није спорно да се погинулим припадницима ове формације подижу споменици. Међутим, у порукама албанских политичких лидера из општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, „да Србија не поштује ’Кончуљски споразум’ који је потписала и који је обавезује”, спорно је само то – што се они позивају на непостојећи документ.

Лидери албанске паравојске су у селу Кончуљ, 20. маја 2001, потписали „Изјаву о демилитаризацији”. Тиме је међународна заједница, без присуства српске стране, односно представника тадашње савезне или републичке владе – али уз „сведока” шефа НАТО канцеларије Шона Саливена – успела да се договори о томе да вође екстремних Албанца, који су били у сукобу с нашим безбедносним снагама, положе оружје.

Изјава о демилитаризацији коју потписују Шефћет Муслију и Шон Саливен / 1. део
(Фотографије фотодокументација „Политике”)

 

Три дана касније, 23. маја 2001, на заједничкој седници савезне и Владе Србије усвојена је информација о уласку Здружених снага безбедности у Копнену зону безбедности (КЗБ), као и јавна изјава „Амнестија је излаз”. Испод овог документа су имена тројице српских функционера – потпредседника владе Небојше Човића, генерала Нинослава Крстића и, тада пуковника, Горана Радосављевића Гурија. Другим речима, не постоји ниједан заједнички потписани документ „српске и албанске стране”.

У прогласу „Амнестија је излаз”, који је био јавно истакнут на видним местима на југу централне Србије, наводило се да наше снаге располажу тачним подацима о грађанима три општине који поседују оружје, униформу, мине и другу војну опрему и позивају се да сав овај ратни материјал предају без последица. Припадници паравојне формације ОВПБМ то су и учинили до 31. маја 2001, а у јулу исте године дата је амнестија за лица која су учествовала у оружаним сукобима против наших снага безбедности.

Изјава о демилитаризацији коју потписују Шефћет Муслију и Шон Саливен / 2. део

Овим поводом, председник Координационог тела Владе Србије Зоран Станковић за „Политику” истиче да је „наша обавеза да све што је држава потписала пред међународном заједницом или је везано за успостављање мира и стабилности у ове три општине поштујемо”.

„Наравно, пре свега, све што предвиђа Устав, закони и конвенције о правима мањина у обавези смо да поштујемо. И то чинимо у свакодневном раду. Онима који погрешно интерпретирају потписана документа поручујем да их још једном прочитају. Свака политичка манипулација има за циљ да узнемири становништво и сруши поверење које смо са много труда и рада градили све ове године. Ипак, такви напори појединаца не дају резултате пре свега захваљујући разумности локалног становништва”, поручује Станковић.

Изјаву о демилитаризацији су у Кончуљу код Бујановца, у Копненој зони безбедности, потписали командант ОВПБМ Шефћет Муслију и његови сарадници Мустафа Шаћири и Ридван Ћазими. У документу на енглеском језику, у име међународне заједнице, као сведок овог чина, наведен је шеф канцеларије НАТО у Југославији, канадски дипломата Шон Саливен.

У  тексту, између осталог, пише да се ОВПБМ уз помоћ међународне заједнице обавезује на потпуну демилитаризацију, разоружавање и распуштање, најкасније до 31. маја 2001, да се окреће борби за права прирадника албанске мањине кроз политички процес, да гарантује сигуран и миран улазак Здруженим снагама безбедности. Такође, наводи се и да владе СРЈ и Србије поштују предложени програм амнестије за све чланове ОВПБМ, који добровољно предају оружје. Захтева се и формирање мултиетничке полиције, тражи се да се КФОР стави на располагање за пријем оружја, као и да НАТО и мисија Европске уније помогну, прате и верификују процес демилитаризације.

Претходно је Београд успоставио контакте са представницима КФОР-а, мисије ОЕБС-а, посматрачке мисије ЕУ и НАТО, који су одиграли кључну улогу у потписивању документа о прекиду ватре, тачније о уласку Војске Југославије у „тампон зону”, као и потписивању изјаве о демилитаризовању ОВПБМ. Претходно, у време ескалације борби, тадашњи потпредседник Владе Србије и председник Координационог тела Небојша Човић веома брзо је представио план и програм решавања кризе познат као Човићев план, који је усвојила Влада Србије 6. фебруара 2001, а Савезна влада сутрадан.

Човићевим планом је одређено, између осталог, и успостављање безбедности и мира у региону, интеграција Албанаца у политички, државни и друштвени систем Републике Србије, економски и социјални развој региона. Такође, дефинисани су и задаци Координационог тела, његов састав, средства, буџет, план медијске подршке и позив Албанцима на мирно решавање кризе, као и место и улога међународне заједнице у овом процесу.

Документ владе у Београду „Амнестија је излаз”

Део плана се односио и на успостављање мера и безбедности у региону и подразумевао је потпуну и трајну обуставу терористичких аката, разоружање екстремиста и распуштање њихове организације са предајом оружја, повлачење ванредно ангажованих војних и полицијских снага, деблокаду саобраћајница, слободно кретање свих грађана и слободан повратак свих расељених, уз амнестију од кривичне одговорности и пацификовање, односно „рециклирање” терориста у цивиле, са потпуном слободом њиховог кретања, уколико до краја ове фазе нису извршили неко конкретно кривично дело.

У време оружаних сукоба у три поменуте општине, југословенска и српска влада обратиле су се КФОР-у да спречи деловање албанских екстремиста, па је тако одлучено да са речи пређе на дипломатску офанзиву и покушају да убеде Запад да укине Копнену зону безбедности према КиМ, где су се сукоби дешавали. Оружана дејства на југу централне Србије постепено су се преливала и на север Македоније, што је имало одлучујућу улогу у томе да међународна заједница почне да размишља најпре о сужењу КЗБ. Касније је договорен улазак Здружених снага безбедности (ЗСБ) у КЗБ и то по фазама.

На иницијативу Небојше Човића, у сарадњи са старешинама ЗСБ одржано је више састанака са командантом КФОР-а и његовим сарадницима. Први конкретан документ потписан је 12. марта 2001. у Мердару, о уласку Здружених снага у Копнену зону безбедности сектор Ц–исток. Документ су потписали генерал-потпуковник Нинослав Крстић, командант ЗСБ, и генерал Карло Кабиђозу, командант КФОР-а. Као резултат договора и спровођења мера поверења, успешно су изведене операције уласка ЗСБ у све секторе КЗБ, чиме је завршен процес успостављања контроле над целокупном територијом зоне.

Командант КФОР-а Карло Кабиђозу је у обраћању новинарима тада рекао да је овај дан веома важан, јер је постигнут финални споразум о поновном уласку ВЈ и полиције у део Копнене зоне. „У циљу постизања боље стабилности у региону, југословенска власт ће применити контролу над тим подручјем. ВЈ неће бити дозвољено коришћење оклопних транспортера, а у првом степену повратка биће ограничен број граничара ВЈ и припадника полиције”, казао је Кабиђозу.

Небојша Човић изјавио је да План и програм предвиђају одређену аболицију за све који нису починили злочин.  „За све друго ће бити по европским и међународним правилима. Немамо манир да се бавимо осветама нити је то карактеристика српског народа”, нагласио је Човић. Југословенским снагама је дозвољено да користе аутоматско оружје и минобацаче, као и хеликоптере, али не и тенкове и друго тешко наоружање. Дозвољено им је и да хапсе и узвраћају на евентуалне нападе, као и да се супротставе нелегалним преласцима линије раздвајања. Након 190 дана, од 22. новембра 2000. до 31. маја 2001, првог јуна 2001. на просторима Прешева, Бујановца и Медвеђе обустављени су оружани сукоби и успостављен је мир.

Улазак српских снага у КЗБ

Након завршетка догађаја на Косову и Метохији у јуну 1999, Шефћет Муслију је са дванаесторицом својих истомишљеника махом из Прешева, Бујановца и Медвеђе формирао језгро ОВПБМ у Копненој зони безбедности. Након повлачења наше војске са КиМ, успостављена је КЗБ у дубини од пет километара и укупне дужине 466 километара између КиМ и централне Србије. Иза ове линије биле су стациониране српске снаге безбедности. Зона је успостављена Војнотехничким споразумом из Куманова, потписаним 9. јуна 1999, као зона раздвајања између Војске СРЈ и међународних безбедносних снага на КиМ – КФОР. У овој зони Војска Југославије није имала дозволу да патролира, а ограничен број локалних слабо наоружаних полицајаца имао је задатак да одржава ред.

Управо у овој зони основана је паравојна формација ОВПБМ, у селу Добросин, након чега су започете прве акције. Први пут се појављују у јавности јануара 2000. на сахрани браће Саћипи у селу Добросин, који су страдали у унакрсној ватри између терориста и полиције у истоименом селу. Униформе, процедуре и тактике ОВПБМ-а биле су готово идентичне терористичкој организацији ОВК на Космету. Чак се и велики број локалних команданата и бораца ОВПБМ претходно борио у редовима ОВК. Наводни циљ је био да се три општине отцепе од Србије и придруже Косову како би формирали велику Албанију.

У почетку, ОВПБМ није отворено залазила у сукобе са ВЈ и полицијом. Прво веће ангажовање показала је током сукоба код Бујановца, лета и јесени 2000. године. Активност ОВПМБ била је уско повезана са борбом Ослободилачке националне армије у Македонији, тако да су можда и највећа оружана дејства на југу Србије извршена управо почетком сукоба у Македонији, фебруара и марта 2001. године. Наши државни органи сматрају је терористичком организацијом. До ескалације сукоба дошло је новембра 2000, а сузбијање нарастајућег екстремизма било је отежано ограничењима у употреби полиције и војске у КЗБ. У децембру 2000, Савезна влада донела је одлуку о формирању тела које би координирало државне мере на решавању кризе изазване упадом албанских терориста у КЗБ.

Мустафа: Обележја ОВПБМ не чине зло никоме

После изјава више албанских представника са југа централне Србије, да Београд не поштује „Кончуљски споразум”, лидер ДПА Рагми Мустафа јуче је у изјави за „Политику” релативизовао раније поруке. На питање – шта је садржај овог документа и ко су потписници, Мустафа је рекао да, „колико му је познато”, потписали су га „представници Владе Србије, затим међународне заједнице тада Шон Саливен, бивши команданти Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе и наравно албански политичари”.

„Одмах након тога је усвојен Закон о амнестији бивших ратника ОВПБМ. Питање је како се сада, када ова амнестија постоји, доноси закон по којем се уклања спомен-плоча на месту где су пали ови бивши борци. У овом правцу, то је апсолутно неприхватљиво за њихове породице и за све Албанце прешевске долине”, казао је Мустафа, додајући да обележја „не чине зло никоме” и да не доприноси миру у региону да се они уклањају.

На наше подсећање да је реч о Изјави о демилитаризацији и да документ није потписала Влада Србије, лидер ДПА каже: „Могуће је да нису потписали, али парламент Србије је усвојио одлуку о амнестији. Али и да нису потписали, закон постоји”. На питање да ли то значи да се документ не зове Кончуљски споразум него Закон о амнестији који је усвојила Влада Србије, Мустафа је одговорио потврдно.

Ћазими ликвидиран након четири дана, Албанци дигли споменик

Бивши командант ОВПМБ и првопотписани у Изјави о демилитаризацији Шефћет Муслију наставио је да командује групом терориста и после маја 2001. и учествовао је у формацији АНА која је изазвала сукобе у Македонији. Стављен је на америчку црну листу, а КФОР га је ухапсио 12. априла 2003. године. Налазио се у затвору при бази „Бондстил” код Урошевца, где је осуђен на десет година. Пуштен је из затвора 26. маја 2011. године. Србија је за њим расписала потерницу. Међу 170 бивших припадника ОВК, за којима је Србија расписала потернице преко Интерпола због сумње да су починили ратне злочине, нашао се и Мустафа Шаћири. Ридван Ћазими, којем су поједини локални Албанци у селу Велики Трновац подигли споменик, погинуо је у ватреном окршају са српским снагама безбедности 24. маја 2001, само четири дана после потписивања Изјаве о демилитаризацији.


Коментари9
5d53e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стефан Зоран
Амнестија значи опроштај, укидање казне, али не и брисање квалификације почињеног (не)дела.
Цецко
Позивали су се и позиваће се Шиптари на све и свашта јер имају свој циљ, за разлику од "ДРЖАВЕ" Србије која се одриче својих територија. Прво после 2. Светског рата Барање, Јужне Србије Западног Срема...После рата Тито је поклонио Албанији део територије Сириничке жупе, Румунима Ада Кале..сада ови Бујановац, раскрсницу путева, Прешево и Медвеђу, а сутра... Да ли се размишља о 20000 нових избеглица из Косметског поморавља и још толико из Бујановца, Прешева и Медвеђе. Свака иоле озбиљна држава се не одриче ни парчета своје територије.
драгојло
Тачно је то: "држава" Србија. Али да буде још тачније: РЕПУБЛИКА Србија.
Препоручујем 16
Драган П.
Цецко: Можете ли да појасните ово што сте навели око наводног давања дела Сиринићке жупе Албанији? Да појасним, Сиринићка жупа се уопште не граничи с Албанијом, па није јасно како је њен део могао да заврши у тој држави?
Препоручујем 10
Милош Лазић
Колико да се зна, у центру села Велики Трновац, крај Бујановца, одавно је подигнут споменик човеку, терористи, кога тамо називају Капетан Леши. Погинуо је у сукобу с нашим снагама безбедности, а то обележје је добио тако рећи одмах, наочиглед грађана и општинских власти. Тај грандиозни белег и данас је место ходочашћа његових истомишљеника, пазе га и одржавају боље него ми Споменик незнаном јунаку. И ником ништа?
Pero
Nisu oni ratovali sa megjunarodnom zajednicom nego sa Srbijom tu je jasno da posto megjusebno nisu mogli da sednu i pregovaraju stranci su se setali na jednu i na drugu stranu to sto su oni potpisali pred megjunarodnom zajednicom sigurno potpisao i Srbija
Dusan T
"Pero" ne moze drzava da potpisuje sporazume sa kriminalcima. To sto su krimosi potpisivali nekakve deklaracije pred svojim sefovima, i po njihovoj naredbi, to sa drzavom u kojoj su se nasli nema nikakve veze. To sto nisu privedeni pravdi, ako jos nisu, to sa drzavom ima veze, i treba pod hitno da se razresi.
Препоручујем 26
Радомир М. Мисаљевић
Кад је тешко...
Branko Delibasic
Kao neposredni učesnik događaja relaksiranja KZB od marta do avgusta 2001.godine, u sastavu Komande ZSB, i kasnije u sastavu Koordinacionog tela za opštine PBM, od maja 2005- novembra 2014.godine, želim potvrdim navode koje je izneo prof Z. Stanković o proteklim događajima. Međutim želim da podsetim i na događaj iz novembra 2012.godine kada je na platou ispred zgrade opštine Preševo nelegalno postavljeno spomen obeležje za 12 poginulih priadnika OVPMB. Nakom dvomesečnih neuspešnih razgovora sa predstavnicima Albanaca, spomenik je uklonjem uz od starne naših vlasti. mesto na kome je spomenik bio postavljen je danas mesto za hodočašće Albanca, kao da spomenik još uvek postoji.
Препоручујем 1

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља