среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:23
ВОЈВОДИНА У ПРОЛЕЋЕ

Сенћанске стварности

О људима који женама шишају косу; о синовцима Стевана Сремца који не знају српски; о музеју Јоце Вујића...
Аутор: Момчило Јојићсреда, 01.08.2018. у 18:47
Ватрогасни дом у Сенти 1904. године (Фотодокументација Политике)

 

Сента, почетком маја

Сента: град у коме постоје удружења момака, удружења газда, великих газда, малих газда, удружења сопственика једног коња, удружења сопственика два коња, град у коме се, после десет часова увече, по кафанама наплаћује нарочита такса, нека врста „казне“ за ноћно седење, обилује разноврсностима живота који би могле да почну са шарене плакате што објављује да у том и том биоскопу игра Ширли Темпл, па све до оног брадатог ешкенаског Јеврејина што се крије од фотографске камере као од живе ватре...

 

Кад је фоторепортер немоћан...

У Сенти има неколико хиљада Јевреја. Већа половина су Ешкенази, ортодоксни Јевреји, који се придржавају верских писаних закона боље и упорније од оних што крче земљу по Палестини. Сефарди, мања половина Јевреја, сасвим су еманциповани и ничим се не разликују од осталих грађана.

И кад се спусти мрак на град у равници, кад петак треба да се истргне с календара на зиду, Јевреји дају тон животу у Сенти. Све трговачке радње, а оне су све у рукама Јевреја, затворе се и не отварају се све до суботе у предвечерје. Ешкенази, ортодоксни, труде се да ништа не раде. Толико иду далеко да ни ватру неће да запале у кући. Аутомобилом је грешно возити се, грешно је извући марамицу из џепа и обрисати нос, зато се марамица веже у петак увече за прсник, грешно је, макар како чудно изгледало, примати новац!

Од петка увече до суботе увече престаје сваки посао, и чуло смо причу како је неки окачењак, да би испробао ортодоксност, а можда и ради нечега другог, ушао у једну кућу еканског Јеврејина и почео да брља по фијокама и тражи новац.

Кажу да се цела ортодоксна породица није ни макла с места, само су чули пригушени гласови и стењање. Окачењак није пронашао новац, па ипак је изашао уверен...

Само на ову причу која личи на анегдоту, већина људи смешка се сумњиво и врти главом „неуверено“.

Градска кућу у Сенти (Фото Вики)

Пробуђеним улицама шетају брадати људи у црним кафтанима, младићи с ошишаним главама и чуперцима више увета који има падају до средине лица. И деца су исто тако „униформисана“ што се тиче фризуре. Расцветалим парком размилели се Јевреји и шетају исувише мирно. С рукама забаченим унатраг, корачају брзо. Има се утисак да су дубоко замишљени и да не постоји нешто што би могло да сврати њихову пажњу.

Има се такав утисак, али наш фоторепортер се први преварио. Јурио је више од два часа за једним брадоњом, с камером испод капута, употребљавао све могуће трикове које је већ испробао, рецимо на међународним возовима или на великим процесима, али ништа није помогло. Брадоња је успевао да умакне, а фото-репортер је успео да га сними – само с леђа.

 

Женама треба ошишати косу – да се другима не допадну...

Покушали смо на други начин. Прошли смо полако колима, обалом Тисе, али тако се шетала само ешкнаска омладина. Њихов инстинкт је толико добар да су одмах знали с ким имају посла.

И шта нам је остајало друго до да сиђемо и да покушамо да разговарамо с њима. Нека је вечна хвала футбалу који сједињује све људе  на свету – макар они били најзагрижљивији навијачи.  Младићи и дечаци су се раскравили и постављали питања о утакмицама и футбалским асовима. После је дошао ред на на – да и ми постављамо питања:

- Добро, а зашто вашим женама шишају главе кад се венчају?

Један младић који се спрема за рабинера насмешио се и избацио већ спреман одговор:

- Док траје наш празник велики је грех радити ма шта! Женама се шиша коса да не би морале да се чешљају у петак и у суботу! То би био велики грех.

Један младић му квари рачуне:

- Ми шишамо наше жене кад се удају, да се не би допале другим људима. Да се не би десио велики грех варања међу ближњима. Кад једном нашој жени ошишају главу она носи перику целог живота.

Наш шофер се умешао и поставио веома умесно питање:

- Добро, а кад су вам све жене ошишане, зар се не може десити да заводнику буде свеједно што је и туђа жена ошишана?

Јак разлог није пронађен да се то умесно питање побије, млади људи одговарају у хору:

- А, то се никад не дешава...

 

Кад срце проговори – новац побеђује

После смо чули једну занимљиву причу која карактерише ортодоксне и „невернике“ Сефарде.

Заљубила се једна девојка из табора Ешкеназа у једног младића Сефарда.

Гимназија у Сенти (Фото Вики)

А не треба заборавити да се те две вероисповести толико размимоилазе да им је, чак забрањено да се међусобно узимају. И девојка, срце је проговорило, побегла са младићем.

Отац, добри, брадати ортодоксни отац, надао дреку, најмио један аутомобил и дао се у трагање за великом грешницом која је прекршила свете законе. Трагао отац, трагао, али од ћерке и заводника ни трага...

Вратио се кући, рекло би се сломљен и тужан, и да би себе тешко казнио за туђи грех, за грех свога детета, обријао своју ортодоксну браду.

Кад, не лежи враже, вратила се, једног дана, одбегла ћерка и довела за руку мужа „неверника“.

Утеха није била велика. Какве ли накнаде за обријану браду? Али у кући оца почео је да се утиче на ћерку која је учинила тако неопростив грех.  Пријатељи и рођаци почели су да је наговарају да остави „неверника“ Сефарда – и она послушала. Оставила мужа и спремала се за свадбу са својим братом од ујака. А срце? Шта, срце...

Чекиње на лицу ортодоксног оца почеле су да се појављују. Бради је дозвољено да опет расте.

Али причи није крај: кажу да је цела та ствар изгледала тако трагично, што је отац, који је био пред стечајем, преписао цело имање на ћерку...

 

Синовци Стевана Сремца – не знају српски

У Улици Бранка Радичевића живи синовица Стевана Сремца. Закуцали смо на врата гђе Десанке Сремац. Отворила нам је једна ведра жена која се снебивала што нас дочекује „тако неспремна“.

После усрдног „послужења” на чистом трему, синовица великог писца почела је да прича успомене које је чула од других, од људи који су познавали њеног стрица.

- Ја сам била мала кад се чика са два брата отселио за Београд. Отишли су код ујака. После га нисам видела. А с његовим братом, чика Андријом, који се давно отселио у Америку, стално се дописујем.

Гђа Десанка Сремац одлази у собицу, доноси старинске фотографије на чврстом пожутелом картону и показује нам Стевана Сремца из млађих дана.

На фотографији пише: „Својој драгој сестри Десанки, октобра 1890, у Нишу.”

- Да, онда је чика био у Нишу, а то је посвећено мојој мајци.

Госпођа доноси писма и фотографије брата Стевана Сремца који је био кројач, па се американизирао и сада је – рентијер. Има 87 година и често се сећа домовине.

Стеван Сремац (Фотодокументација Политике)

„Моја драга Десанка, поклањам нашој обштини, нашој србској деци, једну суму новца...”

Стари Андреја Сремац није заборавио да говори и пише српски, али није научио да пише другачије него што се писало и говорило у његово време.

- Мој чика Андреја веома је добар. Послао је сто хиљада динара да се издржава један добар и сиромашан ђак из Сенте. Он то све уређује преко мене. Дописујемо се свакога месеца. Пре много година долазио је из Америке у Сенту, с женом и децом...

- Па како му се допало?

Госпођа Десанка каже нешто сетно:

- Чики се допало код нас и он је здраво волео да стално живи с нама... Али стрина Хедвига се побунила и вратили су се натраг.

Као нека оптужба на ту далеку стрину Хедвигу звуче речи синовице:

- Имају три кћерке. Као три златне јабуке. И једног сина. Он је инжењер.

- Да ли вам пишу?

- Не. Како би писали кад не знају српски ни једну реч. Девојке су се удале за Американце.

И опет разгледамо фотографије. Лепе девојке с нискама бисера око врата. С малим часовницима у реверима костима, иако сликане пре рата изгледају као да су стале пред објектив уличног фотографа на београдском корзу.

Госпођа Десанка Сремац прати нас и са смешком каже:

- Кад сам била мала, чика Стева је умро. Нисам имала од великог стрица никакве успомене. Морала сам да купим сама сва његова дела.

Три човека, три велика човека, дала је Сента – и сва тројица су у рођачким везама. Јован Мушкатировић био је кум Јовану Ђорђевићу, а Јован Ђорђевић био је ујак Стевану Сремцу.

Матуранти из Сенте, од свога скромног џепарца, подигли су у малом парку крај Тисе споменик Стевану Сремцу...

 

Војвођански сликари на окупу

Четврти човек којим се Сента поноси био је покојни Јоца Вујић, који је цео свој век провео скупљајући сликарска дела војвођанских сликара. Скупљао је покоји Јоца Вујић све што се односило на живот Србина у Војводини, све што је говорило и сведочило о борби потлаченог човека који се бори за слободу и право.

Стара кућа, приземна али отмена, сунча се на пролећном сунцу, а иза тешких завеса крије се једно велико благо које ће ових дана бити пренесено у Београд, јер је покојни Вујић своју велику уметничку збирку поклонио Универзитету.

Затекли смо код куће сина Јоце Вујића, младог студента, који ће међу очевим најмилијим стварима боравити још само неколико дана.

По зидовима дремају дела великог Даниела, Предића, Буковца, Стевана Алексића, Ђорђа Поповића, Димшића, Ђуре Јакшића, Новака Радоњића, Стевана Тодоровића и многих за које нисмо ни чули, али који су кичицом на платну документовали многе тренутке историје.

Јоца Вујић је поклонио око 15. 000 књига Универзитету. Те књиге покуповао је у Бечу и Будимпешти. Сад се његова уметничка збирка преноси у Београд, и како чујемо, постоји једна велика невоља – не знају где да је сместе. Дакле, треба годинама скупљати драгоцене вредности, утрошити милионе, поклонити све то Универзитету – а после мислити где све то да се смести.

Син великог оца, симпатични млад човек, говори о оцу с великим поштовањем:

- Мени је стало да се успомена мога оца сачува и да се широким масама омогући да виде наше старо војвођанско сликарство. Треба знати с каквим тешкоћама се борио мој баба док је све то сакупио. Новац је био најмање у питању. Он је, причао ми је, имао своје пријатеље који су путовали и распитивали се где се налазе дела наших мајстора.

Кад би дознали јављали би то моме баби. Било је породица које су имале платна која су за њих значила успомене, и разумљиво је што нису хтели тако лако да се растану од портретаоца иле деде. И за њих новац није значио ништа. Али кад им је објашњавао да је то у интересу свих – давали су. Било их је који су поклањали:„Музеју Јоце Вујића.”

Пуна кућа успомена. Старих ханџара које су досељеници из Херцеговине и Црне Горе продавали – јер се ханџаром земља не оре.

Документа од непроцењиве вредности. Музеј Срба у Војводини.

Трака сумрака вуче се над градом. Улицама шетају Сефарди и Ешкенази. Плавокосе девојке. Добровољци који су на ногама задржали доколенице, а на главама носе пречанске широке шешире...

 

Момчило Јојић -  (Политика, четвртак, 26. мај 1938. године)


Коментари5
d9c36
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dejan sakovic
Sjajno!
Ђорђе Прокин
Ево вам се јављам из далеког Мексика, а ја сам из Сенте, односно, рођен сам у Ади. Читам ово и све ме пролази језа сећања на све оно чега више нема. Гледам стару слику моје гимназије, Градску кућу, Ватрогасни дом - туда је свуда моја младост пролазила, а тек предиван сенћански кеј, па они кестени над клупама, поглед на Тису. Предивно! Моја куца коју имам у Мексику се зове Тиса, њен тата се звао Дунав, а мама Дрина. Дивна је, али и тешка сва та носталгија. Са мојим дивним школским друговима из Сенте и Аде делим још увек лепе успомене. "Дубок је бунар прошлости!"
Драшко Поповић
Заиста диван текст. Сликом нас је аутор вратио у стара времена. Међутим, ипак читајући размишљам колико данас има Јевреја у Сенти и целој Бачкој?
Петар,ЗАГРЕБ.
Да ,да . Слабо се познајемо,а зато се понекад и не разумијемо. Живот у Панонији, у сложеној етничкој заједници и различитих култура био је другачији од живота у плодној Шумадији или живота у динарским планинама или уз обалу. Панонска раван дала је у дотицају са другима српски барок,свјетовну књижевност и толерантне људе који су морали постићи равнотежу између етничких баријера и свакодневног живота људи И успјели су.Остали наши.Нису се бојали тркати у Европи.У барокним црквама српски класични дуборези и српска традиција из Рашке школе у равнотежи. У Шумадији добри домаћини,укопани у земљу,створили и уздигли државу.Створили државу упорношћу и спремношћу за жртву. У планинама етос и епика Зачас успламте и препусте се заносу и када неби требало.Паметни.Уз овце имали времена гледати у звијезде и сањати.Постајали академици и интелектуална елита. И то је било добро,ако нису превише паметовали јер би тада превладала охолост и радили на опћу штету. Оно мало што је живјело уз обалу дало најбоље трговце на велико и поморце од Херцег новог до Шибеника и Трста.Били отворени.Давали нама и другима.Дали Матавуља,Петрановића,Десницу,а и Арсен је у задњем обраћању казао.Жалим што сам некад затајивао народност и вјеру.Рекао јавно на телевизији.Сви чули и сви ћутали,као ,правили се да не чују. И зашто овакав коментар? Па да мислимо једни о другима,да се боље упознамо и поштујемо и да непријатељима рода нашега не дајемо разлога за весеље јер и неки међу нама,благо,многи ,гложе се међусобно. Молим што више оваквих чланака .
Bozidar Čortanovci
80 godina stara predivna reportaža. Trebao bi je nastaviti od 1938 pa sve do danas neki naš mlađi novinar..! Bila bi to jedna divna hronologija Sente.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља