понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:27
ИНТЕРВЈУ: ВЕСНА АЛЕКСИЋ, књижевница

Вечно гладан дух, највећа је срећа за човека

Радо цитирам Ерика Берна који каже: „За овај свет нема наде, шансу имају појединци”
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 04.08.2018. у 22:04
Весна Алексић (Фото К. Алексић)

Нови роман Весне Алексић „Сазвежђе виолина” (у издању „Креативног центра”) прича је о две девојчице које одрастају у време ратова из деведесетих година. Ипак, оне су донекле заштићене световима уметности који су за њих подједнако стварни као и њихово окружење. Ана је панкерка, која воли Моцарта и групу „Клеш”. Тијана воли Вивалдија и стрипове, своје другове и Ану. Обе похађају Школу за музичке таленте у Ћуприји и надају се великој светској каријери. „Ова прича упире прстом на `велики свет`, у којем ништа није чисто и савршено. Осим Баха”, порука је са корица ове књиге, коју је илустровала Маја Веселиновић. 

Ваш роман говори о деци која су у нашој земљи одрастала уз ратове и бомбардовање НАТО-а, али и уз сјајну музику, стрипове и филмове. Да ли су их те тешкоће у ствари прекалиле и усмериле на то да култивишу свој укус, своју личност?

Нека врста благе оскудице врло је пожељна у одрастању, јер утиче на развој свих снага, могућности, личног идентитета и снова... Међутим, оно што је сачекало децу рођену осамдесетих превазишло је најстрашније антиутопије, бар код нас. Уз материјалу оскудицу, дошли су блокада, ратови, бомбардовање... У време кад „Нирвана” пева о мирису тинејџерског духа, наши тинејџери су морали бити војни и политички коментатори, филозофи, модни, музички, филмски стручњаци..., не би ли разумели свет око себе и време које је здравим разумом било тешко пратити. У самој намери да пишем о њима, некадашњој деци, сада дефинисаној као „генерација x” (данас су то зрели људи), стоји моје мишљење да су се прекалили у добром броју и постали личности које знају да се оријентишу ка правом, цивилизацијском путу, ка правим вредностима, ка правој уметности...

После пада Берлинског зида и биполарности света, када почиње и моја прича, отпочело је уједињавање Европе, али и нови немир који све борбе и бунт због неправедности света пребацује на појединце. У музици, некадашњи панк, обогаћен металом, чини нови правац „гранџ”, а успињањем репа, комплетира општу оријентацију побуне. У време кад се безбрижне и лакше осамдесете, са приглупим комедијама и „хавајка” кошуљама, замењују озбиљним филмовима; кад млади избацују „левиске” и „старке”, и замењују их „мартинкама” и карираним кошуљама, у нашој земљи почињу ратови и за нас све стаје. Бар привидно. Показаће се, ипак, да су потребе духа универзалне и да их нису заустављале никакве блокаде, тако да деца осамдесетих добро памте музику која тада још није била индустрија, као и филмове, књиге, стрипове, прве видео-игрице на примитивним компјутерима... културу уопште.

Главна јунакиња похађа Школу за музичке таленте у Ћуприји,  има подршку породице, чак и путује. Она је међу малобројнима не само у својој генерацији, за то време? Већина је ипак слушала турбо-фолк и мало читала. Шта мислите о томе?

Она одлази са десет година у Ћуприју у интернат, али већ има профилисан музички, филмски и стриповски укус, јер одраста са старијим дечацима, панкерима и филмским залуђеницима. У једном делу књиге она каже некој девојчици: „Ако те занима Михајло, онда мораш да знаш шта Џон Карпентер воли да доручкује, колико је пута годишње Стивен Спилберг прехлађен, а тек о Стенлију Кјубрику да и не говорим.” Слично је и са музиком; иако су се определиле да им класична музика буде животни позив, обе девојчице, касније и девојке, студенти београдске Музичке академије, воле групу „Клеш” и у студентску гарсоњеру у Београд односе постер из интерната на коме дечјим рукописом пише: „Ја сам дете панк-рока!” Истина је да је и у време блокаде ћупријска школа за музичке таленте путовала у иностранство, јер Баху, Вивалдију и Моцарту никада нису требале визе... А то што је неки број младих слушао и слуша турбо-фолк и ништа не чита, па и то се мора узети као друштвена чињеница – уметност је увек била намењена одабранима, мањем броју, никад масама...

Најјача сцена у роману је она када главна јунакиња у склоништу, у време ваздушне опасности, свира и пева. Зато што је заљубљена. Можда је то рецепт за свакога, за сваку тешку животну ситуацију, лепотом ударити на зло?

У том двојцу (две девојке виолинисткиње), Тијана, која је наратор у роману, слабија је, нежнија, мање талентована, али вредна и истрајна. Нишлијка Ана је јача, вундеркинд, амбициознија... Ипак, она се слама кад почне рат, а ова друга нежнија, ојачава, јер се срећно заљубила! Стара прича о Еросу и Танатосу! Да се лепотом удара на зло потврђује и сцена кад оне, свирајући Вивалдијево „Пролеће” и стару народну

„Петлови, мори, појев Морава дзмни”, озаре све људе у склоништу.

Ипак, после осам виолина и много путовања, Тијана се свега сећа с тугом. Да ли је то усуд нас, који смо прошли „све то”?

Наш усуд су реални губици људи који су се догодили. Међу жртвама било је доста младих, талентованих, деце... Ратови који су нам се догодили алегоријски су представљени као сто око кога су се окупили чудни, зли свати: Страх, Бес, Мржња... и на крају, у дну трпезе мала, у почетку невидљива сестрица Патња... Она долази после свега, она се сигурно појављује код свих завађених страна да докаже бесмисленост, кад је већ касно за било какво доказивање. Тако и моја јунакиња Тијана, без обзира на то колико је успешна у свом послу и задовољна својим животом, у белгијском возу који претреса полиција због дојаве о терористичком нападу, препознаје страх у очима путника и жели одмах нешто да учини, да им помогне, јер је с Балкана куда је већ прошло много страха. И једино што може јесте да отвори кутију с виолином и да засвира, као Шехерезада: „Измислићу вечерас још једну причу и одложићу смрт.”

Такође, главна јунакиња воли село свога деде, природу и животиње, али воли и поменути панк, Моцарта и Европу. Не само разумети, већ и волети разнородне ствари, то је више од ширине, то је...?

То је вечно гладан, радознао дух, највећа срећа за појединца. Волети разнородне ствари, имати пријатеље свих узраста, тражити уточиште у библиотеци или музеју или на путовањима... Радо цитирам Ерика Берна који каже: „За овај свет нема наде, шансу имају појединци!” Ово је роман о њима! О појединцима који се не мире са датим, већ чине све да га превазиђу, улажући огроман труд и рад, јер такав став према животу се мора изградити, неговати, хранити.


Коментари0
b654f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља