четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
ФЕНОМЕН УСПЕХА СРПСКОГ ВАТЕРПОЛА

Професори својим учитељима

Од 2006. ватерполисти су Србији донели чак 14 медаља с највећих међународних такмичења. – Тешко стање и поред толиких успеха, а шта би тек било да нема трофеја
Аутор: Иван Цветковићсубота, 04.08.2018. у 22:00
Овако су сјајни ватерполисти прославили олимпијску златну медаљу у Рију 2016. (Фото Ненад Неговановић)

Злато са Европског првенства у Барселони је 14. медаља коју су наши ватерполисти освојили као представници Србије. А и прву су самосталној Србији подарили баш они. Било је то у Београду, на Ташмајдану, 2006, када су постали шампиони Старог континента.

Ватерполисти су донели Србији више медаља него што је од тада прошло година!? По томе би могло да се закључи да је у тој спортској грани увек све зелено.

На жалост, стварност је другачија. Али, из тога, некако, наш ватерполо као да црпи исполинску снагу. Откуда му толика моћ то, што се каже, научно не може да се објасни.

И за ону Југославију подвиг би био оно што постиже Србија сама. Прву медаљу југословенски ватерполисти су освојили 1950, када су били трећи на Европском првенству у Бечу, а прво злато 1968. на Олимпијским играма у Сијудад Мексику. Били су „плави”, како смо звали југословенске репрезентативце, у ватерполу још олимпионици 1984. у Лос Анђелесу и 1988. у Сеулу, а светски прваци 1986. у Мадриду и 1991. у Перту.

Европски шампиони су први пут постали 1991. у Атини. И мада се то води као тријумф Југославије то није била она екипа, која је у јануару те године, у Аустралији, била најбоља на свету. У августу је у главни град Грчке отишла без играча из Хрватске. Распад Југославије је почео.

Без обзира на то тадашњи селектор Никола Стаменић је тврдио да ћемо да освојимо златну медаљу. Његово образложење је имало основа: онај што је ускочио у репрезентацију је од играча из Хрватске, који је отказао био слабији пет или десет одсто, а не 50 или више.

Прошао је целокупно школовање, јер у ватерполу се у репрезентацију не улази преко ноћи, него, по неписаном правилу, него тек кад се прође кроз све селекције почев од оне за најмлађе. Дакле, знају систем игре, тактику, начин рад, навикавају се да психолошки изнесу сав терет који шампиони морају да носе.

Сличне околности су биле и 2006. уочи Европског првенства на Ташмајдану. Црна Гора се одвојила и репрезентација је одједном остала не само без неколико врло важних играча, него и без селектора. Ипак, и тада се све срећно завршило.

Како је то могуће? У неким спортовима, и то не само код нас, осакаћени су кад остану без једног играча, а наша репрезентација у ватерполу је и без пола тима испуњавала задатке.

Односи у нашем ватерполу, а и око њега, нису идеални. Десило се, ето, да у време Светског првенства у Барселони 2013, наш савез није имао – председника!? То је једно од ретких такмичења са којег се Србија вратила без медаље. И да је имала руководство можда би исто прошла (скупо ју је коштао пораз од Црне Горе у четвртфиналу), али, ипак, та незамислива ситуација, уз то и претерано дуга, без сумње је била камен око врата.

Ватерполо клуб Партизан је седмоструки првак Европе. Освојио је Први куп шампиона (1964), а последњи пут је био на трону Старог континента не тако давно – 2011. Сада води неизвесну борбу да ли ће на Бањици да буде и даље као у свом дому. Тај објекат је грађен поводом Првог светског првенства у воденим спортовима 1973, у време када није вођено рачуна ни о републичким границама, а камоли о општинским у граду. Али, живих сведока више нема, па говори слово на папиру. А оно не може да каже шта се некад подразумевало и зато и није ни написано.

Или случај с Црвеном звездом. После два гашења трећа реинкарнација јој се посрећила и постигла је највећи успех, који један клуб може да оствари – освојила је Лигу шампиона. На Бањици, 2013, када је Партизан био домаћин финалног турнира. Сем славе то јој ништа није донело.

Крагујевачки Раднички, одмах по оснивању, ухватио је добар ветар у леђа, вратио из иностранства, као и Црвена звезда тада, неке прослављене асове и освојио Куп Европе. Било је то 2013, а као да је од тада прошла читава вечност.

Војводина из Новог Сада је, такође, пре само неколико година, била откровење за Европу. Али, клуб није имао могућности да се и одржи на том нивоу.

А тек Бечеј, првак Европе 2000. Али, политичке околности су биле против њега.

Покојни Урош Маровић, олимпијски шампион 1968, касније и председник републичког савеза, причао је да нема спорта с мање људи, а са више сујете, него што је то код нас у ватерполу. Партизан, који је пола века био симбол за оно најбоље у ватерполу, не само у Србији, него и на свету, и Црвена звезда, која се релативно скоро изборила да њен двобој с „црно-белима” буде дерби, воде озбиљну борбу и ван базена. Као и остали клубови из њихових спортских друштава. Поред тога, мање или више је приметан и онај однос између Београда и такозване провинције, који понекад оптерећује и друге области.

Без обзира на све то наши ватерполисти су тренутно олимпијски победници и четвороструки узастопни европски прваци (сада су званично трећи на свету, а до прошле године су били и светски шампиони). У чему је тајна?

У нашем ватерполу су јединствени у томе да му без медаља нема живота. И поред толиких трофеја он се бори да преживи. Без њих би вероватно мало ко приметио да умире.

Срећа у несрећи је знање, оно стручно, до којег се дошло у нашем ватерполу још док је била Југославија. И, вероватно, захваљујући томе што је оно код малог броја људи и јесте сачувано онакво какво је било, то јест, није разводњено.

Покојни Влахо Орлић није измислио ватерполо (прве медаље је Југославија освојила под вођством Боже Гркинића, који је 1949. из расформираног Партизана с његовим играчима прекомандован у Сплит, где је с њима основан Морнар, клуб Ратне морнарице, а потом и Бошка Вуксановића, једног од првих ватерполиста Црвене звезде), али је он тај који је саградио луку из које и дан-данас у победоносне походе полази наш ватерполо брод.

Да море није услов за успехе у ватерполу одавно су показали Мађари. Они су победили на свих пет предратних европских шампионата (1926-1938), а на Олимпијским играма у том раздобљу су били други 1928. и први 1932. и 1936. После рата су то наставили (на Олимпијским играма први пут нису освојили медаљу тек 1988, не рачунајући 1984, када због бојкота нису играли).

И, како је открио Орлић, одлучено је да учимо од њих. Али, то не може да се постигне крађом преко ноћи, него су потребне године школовања. Успостављена је сарадња с мађарским савезом, па су наше млађе селекције вежбале с њиховим и кроз те заједничке тренинге наши стручњаци су откривали тајне мађарских успеха. Разуме се, нису наши стручњаци просто копирали, него су надограђивали оно што су знали и поправљали оно што су уочили да може боље. А сигурно су и Мађари имали неку вајду од рада с нашима, јер је Југославија већ била светска сила у ватерполу.

Сада смо професори својим учитељима. Доказ за то је и што, како је недавно у Барселони сликовито рекао њихов селектор Мерц, 80 одсто српских репрезентативаца игра у мађарским клубовима. Да наши играчи нису бољи од њихових, да наша наша школа није превазишла њихову, они их не би ни доводили. У исто време је то вероватно и један од разлога зашто је мађарска репрезентација сада тек осма у Европи.

У нашим клубовима играчи рано добијају место у првом тиму, па чак и када, као Партизан у последње време, служе као топовска храна у Лиги шампиона, они, као ватерполисти ипак напредују. Мађари су сада у ватерполу као Енглези у фудбалу – имају јаке клубове, али у њима су главни играчи странци.

Овако је некада било: ватерполо у Београду између два светска рата
(Фото приватна својина)

Иначе, на наш ватерполо је мађарски утицао од самог почетка. Први шампион Југославије, 1921, било је Сомборско спортско удружење. Тамо су занат научили још док је Војводина била под Мађарском.

И први гол за Југославију на великим такмичењима постигао је Сомборац. Звао се Ненад Поповић. Било је то на Другом европском првенству, 31. августа 1927. у Болоњи, када је Југославија изгубила од Белгије са 7:1.

Прву утакмицу наша репрезентација је одиграла уочи тог шампионата. Да тамо не би отишли с грлом у јагоде, као што су то урадили фудбалери на Олимпијским играма 1920. у Антверпену (до тада нису одиграли ни једну једину утакмицу), у Београду је приређено Прво свесловенско првенство у воденим спортовима. У Зимовнику на Сави, 28. августа, Југославија је победила Пољску с 8:0, а по подне је играла с Чехословачком 2:2.

Почетком тог месеца, на првенству државе на Сушаку (сада део Ријеке, која је тада била италијанска), наш главни град је имао чак три клуба (Брђанин, Боб и Београд), али ниједног јединог репрезентативца (сви су били с приморја).

Средином тридесетих година, у јеку надмоћи Југа, у Београду је основан Север с амбицијама да и самим својим именом буде супарник дубровачком клубу. Да тим из Србије преузме примат у Југославији успело је тек Партизану, обновљеном 1952.

Упркос томе што се појачавао играчима с приморја Партизан је одгајио и првог великог играча, једног од највећих на свету, рођеног Београђанина. Био је то Мирко Сандић. Иако је у другој половини шездесетих година и загребачка Младост била вишеструки првак Европе, Партизан је и даље привлачио играче. Ратко Рудић је из сплитског Јадрана 1971. дошао међу „црно-беле“, иако га је и те како хтео и Партизанов тадашњи највећи супарник. Недавно, кад више није било разлога да се не говори права истина, као разлог за прелазак у Београд, Рудић, који је касније као селектор био олимпијски победник с Југославијом, Италијом и Хрватском, није навео ни емоције (рођен је у нашем главном граду), ни финансијске услове, него што је тим Младости већ био стар, а у Партизану су били они који су му по годинама ближи, а и што су се неки ватерполисти с приморја (Маровић из сплитског Јадрана, Антуновић с Корчуле, Дабовић из Херцег-Новог, Беламарић из Шибеника) већ одлично уклопили.

„Црно-бели“ су касније остварили своју намеру да не зависе од увоза, него да сами стварају играче. Ипак, питање је какви би били домети ове наше репрезентације да Андрија Прлаиновић, па онда и Душан Мандић нису одабрали да као Срби играју за Србију, а не за неку другу земљу. Некада су многи Срби с друге стране границе вођени побудом да буду од користи своме роду, долазили у Србију и давали огроман допринос њеном развоју. Чак су се и неки странци посрбљивали и постајали њени родољуби за пример, као, на пример оснивачи „Политике“ Рибникари.

Вероватно најкритиичније раздобље за наш ватерполо било је у тренутку одвајања Црне Горе. У Србији је тада од тренера светског угледа био само Ненад Манојловић, који је нешто пре тога напустио клупу репрезентације да би стратешки руководио стручним радом. Први селектор Србије је постао Дејан Удовичић, његов некадашњи играч у Партизану, који је с братом Дарком радио с млађим категоријама и који је, уз Манојловићеву подршку, храбро узео да вади кестење из ватре.

Када је Игор Милановић, чувени играч, решио да се посвети тренерском послу тиме је отворено ново поглавље у нашем ватерполу. Не само што је Партизану после 35 година донео титулу клупског првака Европе, него што су још неки велики ватерполисти кренули тим путем. Сада су свима, и у свету, узори Дејан Савић, који је најпре добио прилику у Црвеној звезди (освојио Лигу шампиона), онда у јуниорској репрезентацији, па у сениорској, и Владимир Вујасиновић (из Партизана отишао у Про Реко), селектор наших јуниора и Савићев сарадник на свим великим такмичењима.

Ако и будући великани попут Милановића, Савића и Вујасиновића крену њиховим путем, онда ће Србија ватерполу давати не само професоре, него и академике.


Коментари5
a4b73
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nenad
Treba znati kako od sporta stvoriti uspjesan biznis. Englezi su tu majstori. Od "sportova" kao sto je bilijar, pikado, takmicenj drvosjeca, ... svorili su uspjesne biznise od kojih mnogi zaradjuju dobre pare. Kako privuci sponzore, TV, gledaoce, ... je posao za biznismena ne za ljude iz sporta.
el greko
jel znate da plivate gdine?
darko cabrilo
Vaterpolo je sport koji nije popularan u vecini zemalja i sport koji ne donosi prihode. Gledajuci vaterpolo svako moze na svoj, subjektivan, nacin da interpretira igru ili sudjenje. Dosadan, neuzbudljiv i bez lepote a ne donosi novac. Ostavite se vaterpola. Nista lepo tu nema
Aleksandar Andjelic
A kako u Holandiji, igraju vaterpolo čak i rejreativno a ,nemogu nista znacajnije da u rade ?
Препоручујем 5
Aleksandar
E moj darko cabrilo.Ja sam slucajno pritisnuo za "Preporucujem" pa ces verovatno jedino od mene dobiti saglasnost za tvoj komentar u ovoj mojoj zemlji Srbiji.Gospodine darko cabrilo,vas krasi toliko negativne energije prema ovim momcima , tumacim i prema Srbiji, pa u skladu sa tim, ne zelim ni da vas pozdravim!
Препоручујем 10

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља