четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:39

Несуђени кошаркаш

У „Убицама мог оца” улога коју сам имао била је једноставна. Све сам то видео. Приватно. Одрастао сам на Новом Београду, у блоковима, био у прилици и да се побијем јер ваљда то многи момци прођу током одрастања. И у „Жигосанима у рекету” ми је прича позната. Приватно, каже млади глумац Миодраг Драгићевић
Аутор: Снежана Чикарићуторак, 07.08.2018. у 08:00
Миодраг – Миша Драгичевић (Фотографије Лазар Ковачевић)

За протекле четири године Миодраг – Миша Драгичевић поштено се нарадио. Глумачки таленат приказао је у шест телевизијских серија, шест позоришних представа убележио у своју радну биографију. У двадесетчетвртој години момак који, док ово читате, шета неком од ужурбаних и бучних улица вечног града Рима и скупља снагу за нове пројекте, постигао је више од неких много старијих колега са српске глумачке сцене.

– Да куцнем у дрво, посрећило ми се. Тако су се звезде поклопиле, каже скромно младић који је ангажован и у најновијем пројекту Драгана Бјелогрлића „Жигосани у рекету” у којем глуми момка са Новог Београда који игра кошарку.

– Играм Луку који је одрастао без мајке, са оцем алкохоличарем. Изашао је из „Падињака”, заправо менаџери га ваде одатле да би играо. Свашта се ту њему дешава. Познаје друштво, саиграче, са којима живи у комуни, у једном стану. Темперамент му је мало пргав али није зао лик већ је једноставно растао у таквим околностима... На улици је играо кошарку, у затвору завршио због некаквих глупости. Занимљиво је што је доста другачија прича од свега што сам до сада радио – каже глумац који је своју каријеру на самом старту почео да гради великом улогом, попут оне у „Чизмашима”, па наставио у серијама „Ургентни центар”, „Убице мог оца”, „Јутро ће променити све”, новим пројектом Балше Ђога „Пет” који ће гледаоци моћи да прате крајем септембра, почетком октобра.

– Од „Чизмаша” до данас прошао сам доста ствари. Калио сам се, што у серијама, што у представама. Већ сам се мало испраксовао, али има ту још много тога да се учи. У овом послу се учи, заправо, цео живот. Никада не знаш све. А и ја имам тек 24 године – каже и признаје да су га ти озбиљни ангажмани мало закочили у студирању али додаје како ће се потрудити да дипломира.

Серија „Чизмаши” младом је глумцу отворила и врата позоришта. Одмах га је ангажовао Егон Савин, потом га је приметио и Борис Лијешевић, па Снежана Тришић... Спрема се и за нову представу у Београдском драмском позоришту са редитељем Марком Манојловићем и каже да је – задовољан. Али, себе је највише пронашао у „Чизмашима”.

– Ту сам дао целог себе. Неки глумци граде лик па га подвлаче. Да објасним, вече пред снимање заокружују неке реплике, допишу себи, рецимо, „овде сам тужан”. Ја радим интуитивно. Када седнемо за сто и почнемо да разговарамо, градим лик по осећају. Редитељ, наравно, даје индикације, смернице, али ја се држим по осећају и интуицији, не радим то код куће и не кажем себи „овако ћу ја ово да урадим”. А када те редитељ добро води и ти се лагодно осећаш и браниш свој лик, то је оно право. Свој лик мораш у свему да оправдаш. Када се, рецимо, разнесе на тргу, мораш да знаш зашто је то урадио. Да је то за неко веће добро. Тај свој лик мораш да волиш и да то радиш са уживањем и када знаш да гледаоци морају да га мрзе када се појави на екрану –објашњава Миша Драгичевић.

На јесен ће се љубитељима доброг трилера представити улогом у серији „Пет”

На питање уноси ли се у лик попут америчких глумаца, наш саговорник признаје да би то било лепо када би било изводљиво.

– То су екстреми. Мршављење, гојење за улогу... Радили бисмо ми то када бисмо имали времена. Они по три месеца буду на строгом режиму исхране, имају свог тренера, возе такси ако то улога захтева... Ми за то времена немамо. Одмах улазимо у пројекат. Али пример доброг уношења у лик опет је у „Чизмашима”. Сећам се како сам имао сцену са Бобом Мићаловић, она и ја се будимо у кревету и мени у тренутку прође кроз главу мисао „шта ли раде сада Миодраг Радоњић и Младен Совиљ?!” Моја два најбоља друга у серији. У једном тренутку сам утриповао као да ми се то стварно дешава. Заборавио сам на камеру. Размишљао сам као да сам у епохи. Размишљао о најбољим друговима. И то ми је било прелепо – прича Миодраг Драгичевић.

На јесен ће се љубитељима доброг трилера представити улогом у серији „Пет” у којој игра дечака са Дорћола који је одрастао по домовима и преплиће своју причу са пет главних јунакиња.

– Реч је о правом трилеру, једном модерном, урбаном пројеку са одличном глумачком екипом. Волим „Убице” у којима сам глумио Кизу, волим Вука Костића, али... Ово ће бити сјајна серија. Боља – сматра наш саговорник и додаје:

– У „Убицама мог оца” улога коју сам имао била је једноставна. Све сам то видео. Приватно. Одрастао сам на Новом Београду, у блоковима, био у прилици и да се побијем јер ваљда то многи момци прођу током одрастања. И у „Жигосанима у рекету” прича ми је позната. Приватно. Јер девет година сам тренирао кошарку и добио стипендију за Америку али ме је спречила мононуклеоза. Да није било болести играо бих кошарку, завршио неку економију, вратио се овде и радио у некој банци. Имао бих више пара и, вероватно, био несрећан. Не могу паре да замене срећу. А ја сам овде, у овом послу, нашао срећу. И задовољан сам. Много.

Каже и да серија све више потискује филм, и да то и код нас може да се види.

– Нема више пара да се направи добар филм а и када се то уради буде експерименталног карактера, добар филм који иде по фестивалима попут оних које прави Срдан Голубовић. Али не привлачи публику код нас. Јер, наше људе привлаче амерички блокбастери. Нема више Бертолучија, „црног таласа”. Сада су брзи трилери, хорори... А и серија сада узима веће паре. Серије скупљају рејтинг и иду из сезоне у сезону. Полако сви преузимају тај неки западни систем. Траже да све има неки западњачки мирис. То је мало глупо. Сви се угледају на Холивуд, али по мени то су Потемкинова села. Све је као неки гламур а када загребеш видиш унутра једну Никол Кидман која је сва затегнута јер има уговор у којем стоји да не може да стари као жена. Као једна Мерил Стрип која је откачила све и са породицом живи негде далеко од фабрике снова. То је тај неки холивудски демонизам којем сви теже. А филмови које праве француски, немачки, мађарски... аутори су добри филмови. И ми такве покушавамо да радимо али ту пара – нема – каже Миодраг – Миша Драгичевић и признаје да би волео у неком филмском пројекту да покаже шта зна и уме.

Кад си познат...

Популарност ми прија зато ми што понекада имам повластице. Али ми не прија када једем пицу на тргу и када ми у том тренутку приђу четири девојке и траже да се сликамо. А ја са пуним устима. То је лоше. Али је саставни део посла, каже Миша Драгичевић.


Коментари0
89290
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља