понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:59

Волим Београд у свој његовој несавршености

Увек сам била свесна посебности Србије. Није захвално поредити два сасвим различита система. Србија можда није уређена држава попут Канаде, али, опет, Канада нема ни приближно богату историју и културу као ми, каже Ирина Ђорђић, која је након једноипогодишње паузе поново води Јутарњи програм РТС
Аутор: Исидора Масниковићсреда, 08.08.2018. у 08:00
Ирина Ђорђић (Фото РТС / Слободан Сарић)

Многи гледаоци су се пријатно изненадили када су на екрану поново угледали Ирину Ђорђић ( некада Ивић), као домаћина „Јутарњег програма” РТС-а. Ова атрактивна и сугестивна водитељка није се дружила са  публиком годину и по дана. У међувремену се удала, постала мама   Максима и дане са сином и супругом проводила у Ванкуверу.

Када је у кратком ћаскању после тек завршене емисије упитамо – да ли је свесна колико позитивних реакција је изазвао њен повратак – уз  стидљиви осмех признаје да јој је драго што су гледаоци тако реаговали, али да је пауза коју је направила била делотворна.

– Отишла сам на „одмор” након дугогодишњег рада у „Јутарњем програму”, „Културном дневнику”, репортерског рада на терену и комплетног продуцирања серијала „Србија за понети”. Нисам била ни свесна колико сам била исцрпљена. Након паузе, враћам се с новим идејама и свежом енергијом и драго ми је ако то гледаоци осећају – прича нам.

Врло је захвална публици на добродошлици. То је  доказ да се труд и професионални рад увек исплате. А доказ за то су и добри коментари колега који су, ипак, према њеним речима, најстрожи критичари.

– Радити захтевне ТВ форме, попут „Јутарњег програма”, подразумева ставити у погон дуго година стицано знање и новинарско искуство. Задовољна сам што наша публика уме да препозна квалитет и труд који улаже цела, велика екипа која тај програм реализује. Због тога смо и даље најгледанији јутарњи програм у Србији –   каже Ирина и додаје да је незахвално током лета правити планове јер јесења сезона увек доноси измене у  програмима... Зато не може да нам прецизно одговори на питање о дугорочним плановима.

Јутарњи програм је формат који задовољава њену, како каже, новинарску профилисаност, с једне, и искоришћава водитељско умеће, с друге стране.

– Нема много простора за такав спој у нашем етру и мени је част да будем домаћин такве емисије – подвлачи.

Након једноипогодишње паузе била јој је потребна једна студијска проба. Објашњава нам да је тајна координације сложеног програма попут „Јутарњег” у доброј комуникацији између режије, уредника и водитеља у студију и било јој је неопходно да технички поново прође кроз одређене ситуације које се могу десити у живом програму.

– Када се црвена лампица на камери, као знак да смо ушли у програм, тог понедељка упалила, све је изгледало као да се никада нисмо ни растајали – с усхићењем прича.

Велика олакшавајућа околност у овом тренутку јесте то што се због сина Максима њен ритам спавања потпуно променио. Сада јој је устајање у четири сата ујутру потпуно нормално јер се он тада буди да једе. Много лакше подноси то напорно радно време него раније.

– Задовољство је након завршеног посла сада можда и веће јер знам да ме код куће чека једно биће спремно за играње и загрљаје – уз широки осмех прича.

У опуштеном разговору сазнајемо да са супругом никада није планирала живот много унапред. Воде се оним што им се чини као најбоља опција за породицу. Тако су „у ходу” донели одлуку о одласку у Канаду и о њеном повратку у Србију.

– Живот у Канади био је испуњен бригом о Максиму и није било много простора за носталгију, али чини ми се да је осећај тихог недостајања увек био присутан. Фале вам породица, пријатељи, улице вашег града, мирис пецива...То су ти моменти када бисте све дали за погачицу и јогурт – прича нам.

Каже да је лоша у показивању емоција и зато су њени растанци лишени великих опроштаја и суза. Сусрети су, напротив, пуни смеха и пољубаца. Нема ништа лепше него наћи се у загрљају оних на које си мислио током празника, рођендана и оних обичних дана. Тако је и с колегама. Водитељ Милан Срдић јој је и даље један од најближих пријатеља и најдражих колега.

– Ми волимо да кажемо да смо заједно и када нисмо заједно. Сасвим сам сигурна да нам будућност доноси још много заједничких дана иза, али и испред камере – оптимистично прича.

Неизбежна је тема и дани проведени у Канади. Каже да се никада није осећала као туђинац. Радознала је, друштвена, лако се прилагођава и у свакој ситуацији види само добре стране. Можда јој је Ванкувер то олакшао својом гостољубивошћу. У њему живи фантастичан спој људи из целог света и воли ту мешавину култура и обичаја.

– Због тога ми није много фалио посао. Пронашла сам нове начине да задовољим  потребе за знањем, истраживањем и упознавањем другачијег – истиче.

А да ли свој град данас гледа другачијим очима и да ли је поређење неизбежно?

– Не. Увек сам била свесна посебности Србије, Београда и свега што чини наш мали-велики универзум. Није захвално поредити два сасвим различита система. Србија можда није уређена држава попут Канаде, али, опет, Канада нема ни приближно богату историју и културу. То је само један пример. Много је разлика у начину живота и мислим да треба од свега узети најбоље. У том смислу променила бих, рецимо, градску инфраструктуру Београда и прилагодила је особама с посебним потребама и мамама с колицима. Али то су детаљи. Волим Београд у свој његовој несавршености.

Ако причамо о лепотама града у којем је живела у претходном периоду, жели да истакне отворени дух Ванкувера који је последњих година постао „сабирни центар” за младе професионалце из целог света. Сви они доносе дах својих култура и Ванкувер је заиста један космополитски град у којем свако може да нађе своје место. Једино што му „замера” јесте само 150 година дуга историја. Више воли европску историју и архитектуру, искрено преноси своје импресије.

Имала је  среће да и тамо пронађе неке дивне људе. Тако се кроз посао и шетајући Максима зближила с пријатељицама из Кине, Филипина, Француске, Јапана, Велике Британије, Италије, Ирана... Велико изненађење и откриће јој је било да многи људи с наших простора живе у овом граду, а неки од њих су јој постали и пријатељи.

Посебно јој се озари лице када прича о сину, за кога каже да је непослушан, али добар дечак. Али, ипак, драго јој је што је такав јер његова радознала природа једноставно мора да истера оно што је наумио да истражи.

– Срећом, довољно је мали и још нема неке идеје због којих бих морала да уводим дисциплину. Поред њега моје време је испуњено и немам апсолутно никакве потребе да радим било шта што не укључује активности с њим. Када он заспи, увек имам довољно времена за читање, писање или нешто што испуњава и моју радозналу природу – каже за крај лепа водитељка.


Коментари1
93cc2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Emilija
Srbija za poneti? Ah, te voditeljke, oduvek su bile vanredno pismene.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља