петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:35
ИНТЕРВЈУ: СИНИША КОВАЧЕВИЋ, драмски и прозни аутор

Љубав је чудо које побеђује све

Написао сам роман зато што такву драму нико не би хтео да игра, била би учтиво одбијена
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 06.08.2018. у 22:00
(Фо­то М. Вулићевић)

Као и његове драме, први роман Синише Ковачевића „Године врана” (издавач „Вукотић медија”) чита се уз уздах, чак и сузе. То је потресна приповест о Београду у Првом светском рату и у првој години слободе, о патњама жена и деце, као и војника који се враћају у опустошени град. По речима Синише Ковачевића, истинитих догађаја на линији приче или судбине ликова из романа – нема, али укључене су историјске личности попут краља Петра, Арчибалда Рајса и Милана Ракића. „Роман говори о томе да је човек у рату увек жртва, било да је на страни победника или губитника. У суштини рат нема победнике и колико год биле грађене тријумфалне капије, рат је само пораз. Међутим, љубав је та сила која побеђује све, јача је од свега”, каже аутор о основној премиси романа „Година врана”, који је постао прави хит међу читаоцима.

Једна од доминантних тема вашег драмског стваралаштва – мали човек, Србин у рату, сада је и тема вашег првог романа. Због чега сте се определили да је сместите у нови књижевни род?

Да кренемо од те опсервације малог човека у рату, Србина, то је стога што и сам јесам Србин. Као што се један француски писац који се бави малим човеком у рату по логици ствари бави Французом. Рат има невероватан парадигматски феномен. Опасан је и када прође поред вас, кад само удари репом. Не завршава се оног тренутка кад је примирје потписано. Дуго након тога одсјаји сукоба остављају трагове на људима и на њиховим судбинама и често закаснели ударци могу да буду опаснији од оних који наступају у првим ратним тренуцима.

Постоје теме које су одличне за драму, за приповетку или за роман. Ово је добра тема, чини ми се, за све. Написао сам роман зато што такву драму нико не би хтео да игра, била би учтиво одбијена. На основу романа „Године врана” написао сам драму „Учитељица”, која и јесте одбијена у готово свим београдским позориштима. Уопште, време којим се роман бави мало је обрађивано последњих година унутар нашег литерарног модела. Ако хоћете нешто да обележите својим личним печатом, онда нека то буде роман. Драма, колико год била краљица родова, и колико год да је на том пиједесталу с разлогом, ређе се чита, њено место је на сцени.

Срби су два рата водили пре Првог светског и били су у ратним сукобима и после Другог светског. Наш народ био је константно у рату, за разлику од других европских народа?

Нажалост, то је истина. У претходном веку, као мали балкански народ, имали смо пет великих страданија. Набројте чињенице о стварима које су се нама дешавале, па их упоредите са Данском, и онда ћете видети какве су наше, а какве су данске историјске читанке. Два балканска рата, Први и Други светски рат, па распад Југославије, а у међувремену смене династија и краљеубиства, промена друштвено-политичких система... Једно узаврело историјско време. Да, много смо ратовали и гинули, много смо прилика пропустили да извучемо неке поуке из свега тога. У време Светога Саве Енглеза је било колико и Срба, а данас је у оквиру англосаксонског корпуса више од четири стотине милиона становника. У „Српској драми”, неким чудом, срећу се војници на зборишту за мртву војску која није сахрањена у завичају, па један, који је погинуо 1914. године, као добровољац, каже: „Има ли шта лепше него да се гине за отаџбину?”. А други, који је настрадао негде код Вуковара, деведесетих година, на то ће: „Има, чича, да се за њу живи”. Ми никако да ухватимо временски период да у њему бар једну генерацију извучемо из мириса паљевине и крви.

Велика је тема вашег романа настанак нове државе на ратном згаришту. Ви на примеру српских официра и војске, који су до јуче пуцали на аустроугарске војнике, а затим са њима живе, показујете један став према том уједињењу?

У парадоксима које је Велики рат донео Србима постоји и неколико лудих ситуација. Млади Александар Карађорђевић, из политичке амбиције, а по неким изворима и натеран на то, прави велику државу у којој ће се скупити троимени народ. Сви људи који имају право на држављанство нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, по логици ствари, имају одговарајућа задужења. Сви ти аустроугарски официри који су до јуче пуцали на српску војску, или по чувеном Поћорековом „купали Србију челиком”, вешајући, убијајући на застрашујуће суров начин, сада добијају право да се са чином више врате у нову војску Краљевине СХС. Замислите како се осећа неко чија је породица страдала, коме је дојучерашњи непријатељ сада старешина. Верујем да то није био нимало лак осећај. То је подразумевало горак укус у устима који не може да спере пиво у војничкој кантини. Срећа појединачно улази у живот, а невоља у колонама, па се тако, као нуспојава у Србији, сто година после Енглеске или Француске, појављује идиотизам који се зове двобој, који доносе аустроугарски официри и руски белогардејци. Замислите да после шест година ратовања, после победничког кола на Теразијама, неко човека изазове на двобој и да он апсурдно погине на Ташмајдану, 600 метара од родне куће. И таква историјска чињеница део је романа.

Први светски рат био је посебно суров за цивиле?

По својој погани и жестини био је гори од Другог светског рата. Између хотела „Москва” и „Балкан” било је постављено осам вешала, војничке тројке такође су патролирале градом и важио је полицијски час. У то време у Београду се нико није бријао, није било мушких глава, мушки су отишли са војском. Београд је био град удовица и сирочића, жена које с нестрпљењем чекају писмо са Крфа, или умрлицу. Био је то град немаштине, сурових егзекуција, ту су Аустријанци дошли да остану заувек, да нове генерације индоктринирају новим наставним програмима. Довели су учитеље из Хрватске, Боке которске и Војводине, који су деци причали о чаролијама европске цивилизације. Те године у Великом рату, у Београду, биле су посебно ледене, мразеви су замрзавали Дунав. Пошто није било мушкараца који би обезбедили дрва, огрев је било покућство. То је оквир несреће из Првог светског рата, у коме се чини да се далека, разбијена српска војска никада неће вратити. Али, из читаве те апатије она се попут феникса уздиже из пепела и на развалинама бивше среће покушава да прави нови живот и државу.

Упркос свему томе, велика љубав у вашем роману дешава се између српског официра и „Швабице”, дојучерањег непријатеља?

Љубав је чудо. Сви су разлози да он ту жену не заволи. Љубав је ирационална и све четири животне љубави су ирационалне. Не бирате своје дете, па га волите једном страшном ирационалном љубављу и када долазите по њега у школу не узимате одликаша, него узимате своје. Љубав према родитељима је апсолутно ирационална. Нико не би свог оца металостругара заменио за академика. Ирационална је и љубав према отаџбини. И на крају, љубав према партнеру, ту се разум укључује, али обично прекасно. Тако је и са њима двома. Они имају све разлоге да се не воле, али ће њихова љубав својом снагом надјачати све предрасуде и различитости.

Књига је прилично филмична, видите ли је на екрану?

Како да је снимим? Ко да ми да новац? Ово су године врана, вране ће зобати, имаће свега, ми врапчићи ћемо гладовати.


Коментари2
ca9d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Славиша Вукосављевић
Одличан роман, чита се у даху. Браво!
Данило
Уз дужно поштовање дела господина Ковачевића, не волим тему о којој пише. Зашто? Стари Срби би рекли: "Ни у гори, о злу не говори." Ми смо воистину један уморан антички народ; уморни од жедних тирана и самих себе. Чини ми се да смо тежи сами себи, свима идемо а себи не долазимо. Да, љубав. Али она може бити и лажна. Не заборавите, лаж је све опаснија што је ближа истини. То смо ми Срби осетили на својој кожи комунизмом.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља