среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:16
САЧУВАНО ОД ЗАБОРАВА

Рошови – прогнане патриоте

Три брата, Ђорђе, Душан и Мирко, из старе европске фамилије, пореклом из Лиона, учинили су јако много за Србију, иако су судбина и комунистичка власт према њима биле немилосрдне
Аутор: Драгољуб Стевановићпетак, 10.08.2018. у 08:15
Ђорђе Рош се посебно истакао у обнови Хиландара (Фото Н. Тркља)

Историју Србије током прошлог века обележили су многа јунаштва и хероји које не бисмо смели да заборавимо. Један од таквих је Ђорђе Рош, зачетник нашег цивилног и ратног ваздухопловства, бранилац Београда у Првом светском рату, када је тешко рањен и само чудом преживео. Рош је сачувао и забележио легендарни говор мајора Гавриловића, да би у међуратном периоду учествовао у оснивању прве домаће авио-компаније. Касније прискаче у помоћ како би била спасена Грачаница, потом Жича, а посебно се жртвовао и истакао у обнови Хиландара. Тамо и данас почива у сенци Свете Горе, као једини који није носио монашку одору за живота.

Браћа Рош, Ђорђе, Душан и Мирко учинили су јако много за Србију, а сва тројица су имали живописне биографије са много важних догађаја које је тешко и набројати, а камоли описати. Осим тога, Рошови имају јако дуго породично стабло које сеже до 13. века према писаним документима па би прича о њима била нека врста сагледавања историје Европе у малом током дугог низа векова. Породица Рош води порекло из француског Лиона, али се временом гранала и расељавала у више географских праваца. Као стара европска фамилија Рошови су се размилели по целом континенту, а један огранак је стигао у Србију у другој половини 19. века преко Себастијана Роша, рођеног у Словенији, и супруге Антоније, рођене Штрукељ, из Лајбаха. Обоје су прешли у православну веру и венчали се у београдском манастиру Раковица. Ту су и сахрањени – њихов гроб се налази у манастирској порти.

Инжењер Милана Обреновића

Себастијан је саградио за своју породицу кућу у Катићевој улици у Београду, а једно време је поред врло одговорних дужности радио и као дворски инжењер краља Милана Обреновића.

Имали су петоро деце, али је једно умрло као мало. Три сина и ћерка доживели су старост. Ћерка Јелица се замонашила, али је у време Првог светског рата постала болничарка и помагала рањенима, а касније се удала за лекара из Швајцарске. Синови Душан и Ђорђе су учествовали у Првом светском рату и као официри одликовани високим одликовањима. Ђорђе је из рата изашао као војни инвалид. После Великог рата били су кратко у државној служби, а доцније оснивају приватни фирму, помажу оснивање домаће авио-компаније, улажу у развој коњичког спорта.

Многи одевни предмети и неки делови кућног намештаја Ђорђа Роша и његове супруге Осте, ћерке норвешког књижевника, односно Љубице по преласку у православље, налазе се као вредни експонати у Музеју примењене уметности у Београду.

Рошови су спасавали Јевреје у Дугом светском рату, а Душан Рош се и оженио Јеврејком Риу Хамерле (прва супруга му је била из породице Рибникар), и да би јој спасао живот одвео ју је у Швајцарску где је имао приватне послове. Душан и Риу имали су ћерку Ђорђину која је била врло позната и цењена сликарка.

Ђорђе је као истински родољуб наставио да помаже својој земљи, а како је био врло образован, полиглота, водио је преписку на четири језика, могао је доста да учини. Тако је остало запамћено да је успео да спаси заставу из Мишарског боја која му је била поверена на чување и да је преда владици Лаврентију. Застава је враћена у Србију и сада се налази у шабачком музеју. Његова ћерка Јелена заслужна је што је Житије Светог оца Симеона које је писао његов син Стефан Првовенчани враћено српској држави.

Ђорђе је са породицом живео и у Аргентини, али се ипак вратио у Европу, односно у Грчку и настанио поред манастира Хиландара. Као члан Комитета за обнову манастира Хиландара много је учинио на томе да се овај манастир сачува и остане српски. Поживео је до 1977. године и сахрањен је у манастирској порти на Светој Гори.

Послератна комунистичка власт се доста огрешила о браћу Рош и они су, а посебно Ђорђе, дуго били сматрани непријатељима, одузета им је и кућа у Катићевој улици коју је саградио њихов отац, и ова тројица су са породицама морала да оду из земље и да живе у изгнанству.

Трећи од браће Рош, Мирко, познатији је у научним круговима. Сећање на њега обновила је Српска академија наука и уметности која је у последњих двадесетак година објавила монографије 186 наших научника, математичара, физичара, хемичара, биолога, машинаца.

Мирко је био такође полиглота, а о његовом познавању језика говори податак да су се и Швајцарци дивили његовом старом швајцарсконемачком. Био је лични пријатељ са Пајом Јовановићем, помало је и сликао, свирао на виолончелу.

Он је од 1949. до 1954. био ангажован у Југославији као стручни саветник у својој области грађевинског инжењерства. Тих година су идеолошке стеге мало попустиле па је и нова држава схватила да су јој потребни школовани и високостручни људи. Мирко је стекао светски глас у техничкој и научној јавности: универзитетски професор, технички секретар Техничке комисије удружења швајцарских извођача мостова и челичних конструкција, руководио је швајцарским Савезним институтом за испитивање и истраживање материјала.

Швајцарска педантност, словенска душа

Умро је 1968. са 56 година. Колега из ЕМПА Колбрунер опраштајући се рекао је: „Староаустријска породична култура и традиција, изразито дубоко укорењена словенска душа, српски борбени и истраживачки нагон, као и старошвајцарска педантна воља за рад, задовољство и изврсност у раду сковали су његов вишестрани карактер дух и ум.”

У едицији „Живот и дело српских научника” САНУ исписане су биографије многих учених људи који су имали просветитељску улогу у Србији после ослобођења од Турака и уживали велико поштовање. Међу њима своје место је нашло пуно придошлица из европских земаља које су оставиле видан траг у нашој култури и и науци, а међу њима једно од најистакнутијих места припада породици Рош.


Коментари0
753db
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља