уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:46
ИНТЕРВЈУ: СИМОН СИМОНОВИЋ, књижевник

Моја књига не шушти на хартију

Пратили су ме као шездесетосмаша, по налогу начелника Треће управе службе државне безбедности, мешали се у живот моје породице
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 10.08.2018. у 22:00
Симон Симоновић (Фото:: З. Анастасијевић9

О томе да сјај који закасни – најдубље досегне, како је то у свом стиху истинито казао Бранко Миљковић, сведочи и нова књига Симона Симоновића „Разно” (у издању „Танесија”), песника, прозног писца и издавача. У средишту ове мозаички уобличене, „свестране” приповести, налази се једна љубав која у приповедачев живот долази касно, али оставља несагледив траг, умножена кроз различите ликове, доживљена до краја.

Она обитава у углу ока које критички посматра своју стварност, али се и сећа предака, важних речи, књига и филмова, свега што улази у један духовни корпус. У овом делу равноправно опстају сећања на Врање, на Бору Станковића, али и на давни филм Лилијане Кавани „Ноћни портир” у којем мистична лепота Шарлоте Ремплинг и њена мазохистична, логорска љубав према мучитељу успостављају везу са једним романом Александра Тишме...

 

Необичан је наслов књиге „Разно”, иако је логичан будући да укључује преписку, есеј, кратку причу, поезију, чак и форму речника. То је један постмодерни роман?

У овом троделном романескном запису, с мојим предговором, као и поговором Милисава Савића, налик класичној сонати, између осталих, налазе се и одреднице „разно” (под „разно” све пролази) и „роман” („Романе, романе, рекох ли драгане, / Не чекај да сване, излечи ми ране...” – двостих је непознатог песника), где се позивам и на измишљену књигу једне од мојих јунакиња Лене Марковић „Две нове планете”. Унео сам и неколико прича. „Ковачи” отварају књигу. Пре три месеца, преслушавајући телефонске поруке, чуо сам глас Борислава Радовића: „Хтео сам да ти кажем да ово што си објавио код Пере Цветковића о свом деди по мајци Јови Илићу Калуђеру, па то је савршена ствар. Ако су и други текстови у тој књизи такви направио си чудо право.”

Кроз сложено плетиво те прозе помаљају се многи ликови и ситуације: родна кућа, породица, родитељи, деца, отац – посебно, сновидни умрли пријатељ, путовања кроз књиге, али и пределе. Ипак, све, као магија, повезује женски лик шаманке.

Манимо се постмодернизма, иако га не одбацујем. Моја књига не шушти на хартију. Друкчија је. У њој се догађа живот, до појединости, до изнемоглости. И у дежурној Првој хируршкој клиници, на другом (бојном) спрату, с нерешивим тромбоцитима, с подливима, са свим сестрама, од Косовке девојке и Страхињине љубе, наовамо. Све њих, обједињује шаманка. Нисам је измислио само због себе, нити је она у мој живот банула тек тако. Можда ме је она измислила? Ушла је у право време кад сам писао о тамним звездама. Била је божанствена, скупоцена, и кад је долазила на седми спрат и кад је одлазила наврат-нанос, остављајући у лифту лепљиве трагове меда од жалфије. Јавља се и као професорка физике, герилка, апотекарка, офталмолог, као историчарка уметности, на пример, у одредници Петра Симоновић, као сан, умор, као самоћа, страх, старост, хиљаду и друга ноћ... Као љубав која не може да опстане у овом свету. Да додам, хиљаду и прва ноћ у роману „Разно” одвија се на Онколошкој клиници.

Има ли у томе старе источњачке мудрости, а која говори о томе да је све повезано: Врање, турско гробље, с Јапаном и његовим старим књигама, филмом „Ноћни портир”, с Кортасаром...?

Иако сам за десетак година уредио седамдесет књига јапанских писаца, источњачка мудрост остаје ми загонетна. Покушао сам да повежем све о чему питате. Да саставим укрштеницу. Да онај ко, у првом делу, прочита причу о мом деди Јовану Илићу Калуђеру, кад дође до одреднице „Кофер”, у трећем делу, може (и мора?) да се врати на почетак. У књигу сам унео стару, поучну јапанску приповетку „Миш”, у преводу Данијеле Васић. Потресни филм „Ноћни портир” повезао сам с једним путовањем са Александром Тишмом и његовим романом „Употреба човека”. Ових дана читам рукопис старојапанске, песничке књиге „Мањошу” (од 350–750 године). Уживам у избору, преводу и коментарима на којима је Хироши Јамасаки Вукелић радио више година. Капитално дело. „Танеси” ће га објавити ускоро. Огласићу се и ја.Ова ваша књига личнија је од осталих. Да ли је због тога осећање љубави према одређеним људима, књигама, па и писању самом, у њој доминантно?

И више од тога. Као да је сва у првом лицу. „Рањав и жељан”, рекао би Борисав Станковић. Навешћу одредницу „Кривица”. У њој пишем о прераној смрти мени драгог, младог (могао је син да ми буде) декартовца Ивана. Има у њој стварних и нестварних сусрета с њим, у једносмерној Улици Ивана Ђаје, којом сам се враћао с Каленић пијаце, а он одлазио кући. И на Новом гробљу, где сам се крио да ме не види, јер нисам ноћу пре његове смрти променио саобраћајни знак нити сам га, три дана пре тога, опоменуо да је боља Новопазарска улица. Има још јаких, потресних доживљаја у књизи. Приче „Бели свет”, о смрти мог најбољег друга, и „Вивалди” о мом унуку Вуку, челисти, и о мојој најболнијој и најкраћој љубавној песми „Петлови појев, Морава д'змни” узео сам из романа „Хоћу-нећу” (2010). Одзвања ми глас „д'з”, с њим сам одрастао. Тај глас ме је одвео до Кортасара, јер у Врању „школице” зову „кленд'зарка”. Роман сам завршио с два стиха из једне моје песме „Али, богме”. Негде после поноћи, враћајући се са Шапраначког гробља у Врању, на бензинској станици, чуо сам очев глас: „Јеси ли у животу, сине Симоне?”. „Јесам, оче, али богме у рђаву!”. Песму је, у краћем запису, издвојио Драган Стојановић. Двостих сам вратио у прозу, и тим реченицама Милисав Савић завршава поговор књизи „Разно”. Он ју је назвао романом. Ову за мене значајну, емотивну песму, у моје изабране и нове песме уврстио је и Богдан А. Поповић.

Која је то врста радозналости која вашег јунака тера да прочита досијеа државне безбедности о оцу, или да прочита свој?

„Унутрашњи непријатељ”, „Намештаљке” (Сарајево, 1995), „Рачак”, „Димњак” (бомбардовање Србије 1999), „Политика”... јесу моје приче и коментари на друштвено осетљиве теме. Јуна или јула 2001. године у новинама је објављен број телефона на који се могу добити обавештења о тајним досијеима. Јавио сам се да питам за досије свог оца. Речено ми је да немам права на то. То ми је било једино важно, да сазнам због чега су испаштали моји родитељи, моја сестра, браћа и ја. Затим сам питао за свој. Знао сам да постоји. Пратили су ме као шездесетосмаша, по налогу начелника Треће управе службе државне безбедности (име прецртано). И мешали се у живот моје породице. Прогањали су мене, најмлађег и најбољег дипломираног правника СФРЈ 1968. Јад и беда.


Коментари6
d87fa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Симон Симоновић
Разговор с Марином Вулићевић, која је пажљиво прочитала моју књигу "Разно", завршио сам речима "Јад и беда". Шта је хејтерску (по Вујаклији) баку, Љиљану Ђурђић натерало да настави моју реченицу, да ме извређа, да омаловажи лектора, новинара и уредника "Политике"? Све је толико ружно и одвратно. Пре десетак година, у листу "Данас", упозорио сам на њене опасне, иако трећеразредне глупости Друге Србије. Ућутала је, али видим да ме одонда држи на нишану. Повампирила се јуче, не прочитавши пажљиво разговор, а некмоли моју књигу. Фрустрирана, није исправила ни штампарске грешке. Ваљда ће да заспи и да ме остави на миру. Убудуће, молим вас, тражите потврду о психофичком стању ваших сарадника. Симон Симоновић
Ljiljana Đurđić
Poštovani gospodine Simonoviću, ja nisam saradnica Politike već samo običan čitalac novina kome je dato pravo da komentariše sve objavljene tekstove. Svojom nekontrolisanom reakcijom na moj komentar, samo ste celu stvar nedopustivo privatizovali i dozvolili sebi da mi javno poželite da zaspim i utonem u večiti san. Na ovakvu vrstu političke i svake druge nekorektnosti u javnom obraćanju dosad nisam naišla. Niste ni svesni da bih mogla i da vas tužim za nanetu duševnu bol. Budući da smo vršnjaci, zbog 1946. neću to učiniti zasad, a za dalje ćemo videti. Želim vam da još dugo poživite, Ljiljana Đurđić P.S. Ovom prilikom se izvinjavam novinarki Marini Vulićević zbog toga što sam njeno prezime dva puta pogrešno napisala - Vuličević. Mea culpa! Ja svoje greške priznajem. Treba čuvati srpski jezik i od dobronamernih i od nedobronamernih.
Препоручујем 11
Marija Knežević
Uživala sam čitajući intervju sa Simonom Simonovićem koji je vodila uvek dobro pripremljena i nadahnuta Marina Vulićević. Potrebni su i dar i iskustvo i znanje, ali i ono malo duše da bi se ovoliko tema pokrenulo istovremeno, o njima reklo ono suštinsko, a da se tekst ne ,,zaguši'', već da ga sve vreme vodi osećaj prave mere. Koliko poznajem Boru Radovića, on bi se ovom kvalitetu najviše obradovao. Neupućeni čitaoci (mislim prevashodno ma mlađe generacije) mogli su da steknu sasvim jasnu sliku. Mi koji pratimo rad S.Simonovića smo takođe mnogo toga sazali, naročito o teškim iskustvima ovde spomenutim bez jadikovanja i, što je najvažnije, bez gorčine. Zaista, koliko god da uranjamo u misao Japana, samo raste taj osećaj da je sve manje poznajemo. No, ono što je prvi postulat široko rečeno istočnjačke misli, a i korena evropske civilizacije, jeste - ravnoteža. Divna kompozicija. Uostalom, ono što ne poseduje muzički sklad, nije tekst. Proza zahteva veštine poezije. Pisanje po sluhu.
Irina Deretić
Gospođa Đurđić iznosi stigmatizirajuće ocene o intervjuu koji je Milena Vulićević vodila sa našim velikim književnikom Simonom Simonovićem povodom njegove najnovije knjige "Razno", a da te tvrdnje nije potkrepila nijednim argumentom. Njene opaske su ad personem, tj. lične i pristrasne i uopšte se ne odnose na ono o čemu Simon Simonović piše u delu "Razno" ili kaže u intervjuu. Po svoj prilici gospođa Đurđić ne samo da nije pročitala ovu knjigu nego nije razumela ni intervju, jer bi u protivnom shvatila smisao „oneobičavanja (остранениe)“ u poetskom izrazu. Gotovo da je dirljivo kako gospođa Đurđić autoritarnim i sveznajućim tonom deli savete i preporuke novinarki i urednici Politike šta smeju, a šta ne smeju da objave. Irina Deretić
Ljiljana Đurđić
Poštovan redakcijo Politike, Molim vašeg lektora da mi objasni naslov intervjua koji je novinarka Marina Vuličević vodila sa Simonom Simonovićem - Moja knjiga ne šušti na hartiju??? Koliko znam nešto može da šušti ili ne šušti, ali ne može da šušti na nešto! - možda može da šišti? Naslov ste čak objavili i na prvoj stranici novina. Ovde nije reč o pesničkoj slobodi već o nepoznavanju maternjeg jezika. Srpski jezik se ne čuva samo ćirilicom! Inače ceo intervju je velikim delom, haotičan, polupismen, neuljudno samohvalisav, jednom rečju ispod svakog intelektualnog nivoa. Novinaraka Vuličević koja uglavnom pristojno obavlja svoj posao, ovog puta je žestoko omanula. Neoprezna je bila i urednica kulture kad je dozvolila da se ovakav tekst štampa. Srdačan pozdrav, Ljiljana Đurđić
tatjana simonović
Nazvali ste intervju „Haotičnim, polupismenim, neuljudno samohvalisavim“, gde su vam argumenti, gospođo Đurđić? Takođe, čini mi se, da ne razumete smisao pesničke metafore. Poezija je ta, koja menja i razobličuje jezik, samo da spomenem Rablea i Malarmea, koji su poetski jezik doveli do takve apstrakcije – do muzike, do novog značenja i smisla? Da li je te pesnike slobodnih metafora trebalo sahraniti vašim plemenitim ašovima, bajonetima i noževima? A što se narcisoidnosti tiče, nije li Simonović pisao o nepodnošljivosti ljubavi, o iskonskom bolu jer ljubav ne opstaje u svetu? Ova metafora, na koju ste se ustremili, može da znači da se pesnik s toplinom odnosi prema knjizi kao prema nečem materijalnom, živom, ili, pak, kao prema nadahnuću kod kog nema šuštanja. Čini se da vi, ne samo da nemate argumente nego nemate nikakvu dobronamernost u čitanju knjige (da li ste je pročitali?) i intervjua, koji niste, očigledno, razumeli, već da su vaše reči usmerene protiv samog Simona Simonovića.
Препоручујем 13

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља