Гуча – Како почне август, др Душан Миливојевић (68) оставља стетоскоп и мантил, седа у авион и полази ка Гучи. И тако сваке године, још од деведесетих. Лекар који деценијама има ординацију у главној улици Штутгарта, Кенингштрасе, од детињства не пропушта саборе трубача, само што му је онда било много ближе, пошто је одрастао у десетак километара удаљеној Котражи.

– Пацијентима у Немачкој, да могу, као терапију бих преписивао три дана Гуче. Ово је лек – каже др Миливојевић за „Политику”.

То је и најкраће објашњење због чега и славни и незнани сваког жарког лета преваљују мора и океане и хиљаде километара само да би били део Драгачевског сабора. Тако је и на овом, 58. српском првенству трубача, а доктор опет предводи необичну дружину саборских староседелаца.

Био је опчињен умећем Бобана Марковића из Владичиног Хана и на сабору 2003. опкладио се са славним трубачем да ће и он научити да свира трубу. Вратио се у Штутгарт, узео учитеља и већ на јесен телефоном позвао Бобана и на слушалицу му трубом одсвирао „Црни воз”.

Полазећи ка Србији увек понесе и три пара одела, пошто кућни савет жели да изгледа као господин. Али, у Гучи и не отвара тај кофер, већ носи фармерке и мајицу. И, разуме се, воли да седи под шатром. Зато је и продавац парадајза из Ивањице мислио да је доктор власник шатре „Под липом” јер га ту стално виђа, и упитао га колико парадајза да му дотера.

– Двеста кила – одговорио је доктор као из топа и отишао.

После једног сата, човек је дотерао парадајз и почео да ређа гајбице, а прави власник шатре Миле Лучић упитао га шта то ради.

– Ево, истоварам, газда наручио.

А из Љубљане је и ове године на Сабор долетео Алекса Протић (82), рођени Гучанин. Од 1958. године живи у главном граду Словеније, па иако му је адреса 697 километара далеко од завичаја, као да никада одавде није отишао. Разне дужности, професионалне и друге – директор ЈАТ-а за Словенију, дописник „Политикине” куће, делегат на Првој фудбалској лиги СФРЈ – нису га омеле да допутује на сваки од 58. сабора у родној варошици. Деценијама је у Гучи био задужен за генералну пробу такмичења трубача, увек бесплатно и драге воље.

Од своје осме године, дакле од првог сабора, у Гучу долази и Милутин Давнић (64), који је родну Трнаву код Чачка одавно заменио адресом у Берлину. И никад му није далеко и увек је у Гучу долазио са супругом Иреном Берналдо. Милутин и Немица, са одећом у бојама српске заставе, имају обичај да језде Гучом на котураљкама (данас ролерима), а овде су се и венчали, 12. августа 2010, на 50. сабору.

Стални посетилац од 2000. био је и Живадин Крстић, који је 1959. емигрирао из Србије као тек пунолетни боксер нишког Радничког. У Њујорку је развио посао са гајењем, продајом и изнајмљивањем ексклузивног цвећа и иза себе има каријеру глумца у вестернима, под псеудонимом Жилијен Крис. Најдража му је улога у филму „Безакоње”, са Ли Ван Клифом и Финаном Кином, иако је погинуо већ на почетку.

– Шта сам могао да играм него бандита, и морали су одмах да ме смакну јер сам по сценарију био Кинов син – причао нам је раније.

Милораду Милошевићу није било тешко да деценијама из Скандинавије долази на сабор. У Гетеборгу, где ради као пробни возач у „Волвоу”, седне у ауто, пусти трубаче на радију и тако вози 2.100 километара до родних Прањана, испод Равне горе. Одатле је часком прећи у Гучу. На сваком сабору виђамо и Драгана Јовановића Лафа (82), који живи у двадесетак километара удаљеном Дљину. Био је капелник победничког оркестра на првом сабору, 1961. године, и радо га се сећа: – Бина у порти била је окићена ћилимима, на њој размахани играчи у народним ношњама. Издвајао се Крстомир Сретеновић, носилац Карађорђеве звезде, а народу око цркве бесплатно су дељени овчетина и грејана ракија. Кући смо се вратили с пуним џеповима пара.

– Гучу волим кô хлеб – каже Божидар Николић Доња (63), трубачки мајстор из Грделице, који је пре 47 година први пут дошао на сабор и касније овде 26 пута свирао као капелник.

Свира и даље, само што је место вође у оркестру препустио сину Милану и унуку Богдану.

Ацо Поповић (59) из Чачка има већ 40 година саборског стажа, без изузетка и прекида. Најпре као млад конобар у чувеној шатри „Код Шора”, која је била постављена, онда давно, крај Дома културе у Гучи, а затим је три деценије држао своје шатре у разним тачкама варошице.

– О мојим шатрама и гостима могао бих роман да напишем, али немам времена, морам да радим. Пиши ти – каже нам крчмар.