недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:57
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Како је пропало југословенство у Чикагу

Био је то крај нашег заједничког српско-хрватског дружења. Крај нашег суживота, почетак краја једне немогуће земље, крај једног бајковитог краљевства, једне творевине супротстављених светова и непремостивих духовних клисура, смештене између мрачног, суровог Истока и светлог, космополитског Запада. Куће на средини пута, урушеног крова и одавно изједених, црвљивих темеља
Аутор: Стеван Ступарсубота, 11.08.2018. у 10:42
Фото Пиксабеј

Било је то осамдесет осме или девете године, прошлог века. Нешто пре поноћи С. и њен тадашњи муж Ж. са две другарице са посла, чијих се имена више не сећам и ја, улазимо у хрватски ноћни клуб „Континентал” у Чикагу. Унутра слободних места нема ни за лек. Ниједног, осим једног јединог сепареа, у којем седи осамљен човек, са наочарима на носу. 

Чудесна и неодољива С. са епитетом северноамеричке „девојке из комшилука”, „free spirit”, рођена Канађанка, илегална имигранткиња у Америци, средњу школу завршила у Сремским Карловцима, отац Новосађанин, бајкер, „слободани стрелац”, члан канадског огранка америчке мотористичке банде „Анђели пакла”, са нескривеним изненађењем у очима, рече:„Ено га, Оливер Драгојевић! 

Идем да га питам да седнемо поред њега, и одскакута потпуно самоуверено и неузнемирено, лагано и лепршаво, једва стопалима додирујући под.

Убрзо маше нам обема рукама да дођемо, подругљиво се смејући нашој несигурности и неверици.

Седосмо тако за Оливеров музички сто. Ја са једне, а она са друге стране. У средини Оливер, притешњен С. и њеним чаврљањем као да разговара са старим другаром кога није дуго видела и мојим збуњеним ћутањем. Да бих разбио сопствено непријатно, зблануто ћутање, у једном тренутку изнебуха га питам оно што сва раја и пита, када не зна шта да пита:„Шта радите овде, зашто сте дошли? 

Каже ми да је имао неке концерте по Америци, а да је у ресторан дошао на позив власника, кога добро познаје, да би отпевао неколико песама. И то беше сва наша конверзација.

Чикаго ноћу (Фото Гугл)

Нешто касније, млад момак, гитариста из клупског бенда најављује га као специјалног госта вечери. У сали делиријум. Оливер одлази на бину и пре него што је почео да пева, окренувши се према нама, рече:„А сада, само за С. и друштво. `Остављам те саму`!

Ноћни клуб „Континентал”, уз „Српски клуб”, био је понајбоље југословенско место за окупљање у Чикагу тога доба. У „Српском клубу” једном сам гледао и слушао величанствену, непревазиђену Оливеру Катарину, док је стари, стални певач оркестра, живописни Рус, са седом брадом скоро до појаса, са јахаћим козачким чизмама дугих шара на ногама, подигнутих руку, као да се моли, клечао пред Оливером, као пред Богородицом, као пред божанским указањем.

„Континентал”, култно место југословенске емиграције, ускоро ће постати поприште злочина. Убијен је Србин, за кога се сумњало да је био агент југословенске тајне полиције. Исте оне Брозове злогласне тајне службе, која је 1977. године у Чикагу масакрирала деветогодишњу девојчицу, задавши јој 54 смртоносна убода ножем.

Убио га је косовски Албанац, који је после тога побегао у Шведску или Швајцарску и који је ухваћен тек неколико година касније и изручен.

На улазу у кафану, 1991. године рањен је још један Србин. Ранио га је Хрват. И то је био крај нашег заједничког српско-хрватског дружења. Крај нашег суживота и још један у низу почетак краја једне немогуће земље „иза седам гора и седам мора”.

Крај једног бајковитог краљевства, једне државне творевине супротстављених светова и непремостивих духовних клисура, смештене између мрачног, сујеверног, суровог Истока и светлог, прогресивног, космополитског Запада. Куће на средини пута, урушеног крова и одавно изједених, црвљивих темеља. Дошао је рат, дојахали су јахачи апокалипсе, јаничари, „Турци и потурице”...

Ђаволска историја, вражија повијест, после тачно 46 година, вакуума, после тачно 46 година ништавила наших живота, већ је увелико почела. Или никад није ни престајала. „Славна” историја, што нисмо знали, као што ништа нисмо знали, увек се плаћа. И увек и у само једном данку, једној истој валути. У крви.

Фото Пиксабеј

Млад тамнокоси момак, гитариста из бенда, био је старији син Бориса Дворника. А С., чудесна и неодољива, девојка којој је било немогуће рећи „не”. Када се растала од Ж., на велико незадовољство Бориса Дворника и вероватно целог Сплита, удала се за Борисовог старијег сина, усред рата. Родила двоје деце а касније се и од њега развела.

С., срце наших срца, С., у коју нико није био површно заљубљен, С., коју су сви дубоко волели. Светица, Мајка Тереза. Наш Кип слободе, светионик у јутарњој измаглици над жедним морем. Путоказ за многе потоњих ратних година долазеће из тамног вилајета, нас нејаке, слабе и слепе, заувек је нестала из мог, из наших живота.

Заувек, као што се према  тамном небу губи бледоплавичасти дим са упаљене цигарете и нестаје без икаквог физичког трага у бескрају. Као лепи, благи губећи мирис ватре у ноздрвама, што долази са удаљених, покошених поља и изгорелих стрњишта у равници. Као расути, нежни прах усамљеног пустињског  цвета. Као звук дивне, елегичне једном давно одслушане песме. Остало је само варљиво сећање.

Песму „Остављам те саму” чуо сам први пут те вечери. И све до недавно и последњи, кад се сва бивша Југославија опраштала од Оливера...

 

(Мојој Жујки, која је овај текст уобличила и учинила га бољим, много бољим.)

Стеван Ступар, Чикаго, САД

 


Коментари37
bf9b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragan
Ima li ikakva sansa da se objasni da su hrvati vodili rat za kapitalizam, to sto ga zovu Domovinski vjerovatno znaci da oni nisu domovinu imali pod bratstvom I jedinstvom. Da li je moguce zivjeti 50 ili 72_godine u drzavi a ne zvati je domovina?
Vesna
Poštovani Stevane, hvala na lijepom prikazu zajedničkog druženja. Vjerujem u srpsko-hrvatsko prijateljstvo, i nakon svega što se desilo. Povijest ne možemo promijeniti, ali možemo budućnost. Jedan visoki vjerski predstavnik SPC rekao je: "Srbin nema bližeg brata do Hrvata !". Sviđalo se to nama i vama ili ne, to je istina. Učinimo sve što možemo da ta braća konačno žive u miru, i poštuju se, ma koliko naši političari bili protiv toga. Politika odlazi, a narodi ostaju... Srdačan pozdrav iz Hrvatske !
PantaOz
Ja znam da cu ja i moja deca uvek biti Jugosloveni... nas petoro! Rodjeni smo i ziveli najbolje u toj SFRJ. Putovao sam od Velike Britanije, do Meksika, Kube, Rusije, cak i do Kine, i nije me niko za vizu pitao ili maltretirao (mozda malo Grci , ali dalo se to izdrzati)... Hvala Bogu, mogao sam se i skolovati i letovati i uzivati u raznolikosti lepe nase zemlje... a sada nista od toga. Posle Australije, evo me u Kini vec osmu godinu... i ovde lepo. Ali nikada lepse nego sto je kod nas bilo!
Nebojša Joveljić
Autoru ovog članka, kako i ostalim koje interesuje ubistvo male Ivane u Čikagu 1977. godine preporučujem da gugluju “Michael Sheskevich: Dragiša Kašiković i Ivanka Milošević, žrtve kriminalnog podzemlja”. Tu će naći da SDB nema ništa sa tim zločinom koji je bio čist slučaj medjusobnog obračuna zavadjenih frakcija medju političkim emigrantima unutar Srpske narodne odbrane. Dragiša je želio da smakne predsjednika SNO, ovaj ga je preduhitrio i preko svojih ljudi organizovao njegovo ubistvo, pri čemu je stradala i mala Ivanka. Navodno je glavni organizator ubistva bio Ivankin ujak a izvršilac jedan srpski kriminalac iz Švedske. Analizu je inače interesantno pročitati jer odlično prikazuje kakav šljam od ljudi je bila naša politička emigracija u SAD tih sedamdesetih godina prošlog vijeka.
Петар,ЗАГРЕБ.
Г.Dzodz.Ваш одговор нисам схватио као злонамјеран.Вама је било дивно и красно! Многима је било дивно и красно и многима није било дивно и красно и многи и једни и други нису је хтјели. И 41. и 91.није се могла обранити јер није било унутарњег јединства.Срби су сматрали да Југославија рјешава њихово национално питање,а већина Хрвата сматрало је прву Југославију као великосрпску и угњетавајућу државу,а другу Југославију као унитаристичку државу у којој Срби доминирају у војсци и полицији и пљачкају хрватски народ.Сањали су независну државу и на крају остварили циљ. И у тој и таквој Југославији у коју су Срби унијели све,а нису изнијели ништа на крају није било памети да се мирно разиђемо.Пале невине жртве и уништено огромно богатство.Цијена заблуде плаћена је огромним бројем невиних живота.Цијену заблуде платили су и наши ратни заробљеници.Они у логоре,а сви остали кући насмијани. И то спомињем намјерно.За те српске ратне заробљенике добијена је ратна одштета од Вилија Брандта која није исплаћена страдалницима него....је милијарда и нешто милиона марака утрошено на сасвим другом мјесту,за градњу......нећу вам рећи,а зна се.Јожица радио што је хтјео.Трошио паре и давао коме је хтјео. И управо је то моја порука вама који сте рођени у Србији,вама лично.Да пронађете своје бивство и чувате Србију јер ми посљедњи Мохиканци у Срба знамо како је када све изгубиш. И при томе не кривимо никога и не мрзимо никога. Остао нам је само понос. И ако се ви бавите писанијом,а онда могу и ја и то српском ћирилицом. И успут. Немам брига.Уживам у сваком дану живота.
dzordz
drug tito je svaki dan govorio samo jedno ` cuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog`. niste hteli. dosla je demokratija i nije donela ono sto ste obecavali, sad vam je, opet, kriva jugoslavija, 28 godina od uvodjenja visepartizma i 38 godina od smrti J.B.T. realan sam ja, znam, nikad vise jugoslavije i socijalizma. na vlasti ste, ali niste vi pobedili, po mom racunu demokratizacija sfrj je naneli ste vise stete nego nemci i WWII. napatili smo se sa vama, sloboda je skupa i nije na vidiku, ali istorija i majcin dnk nas uci da budemo ljudi, za razliku od losih komsija.
Препоручујем 29

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља