среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:29
СЕРИЈАЛ „ПОЛИТИКЕ”: СТАРИ ЖЕЛЕЗНИЧКИ МОСТ

Престонички феникс над Савом

Ова ћуприја била је прва железничка веза Београда са Аустроугарском - У ратовима конструкцију рушили окупатори, наша војска и савезници
Аутор: Дејан Алексићпонедељак, 13.08.2018. у 11:58
Да су последице „ратних игара” биле мање погубне, стари мост би имао низводног брата на Сави (Фото Д. Јевремовић)

Да вишедеценијске грађевине у престоници могу да прозборе, једна од најпричљивијих несумњиво би био стари железнички мост, који после 134 године полако одлази у железничку пензију. Њега већина Београђана заборави када набраја мостове у центру престонице, а од свих, ова старина над Савом, ушушкана између „Газеле” и новог железничког, чини се, најмање је то заслужила. Јер стари железнички је први мост којим је погранични Београд, престоница Краљевине Србије, 1884. повезан са Аустроугарском и остатком Европе. Њиме је протутњао први српски воз ка Бечу, а преко њега је прешла и последња путничка композиција са доскорашње Главне железничке станице ка Будимпешти.

Али, прича о старом железничком мосту почела је нешто раније, далеке 1878. на Берлинском конгресу.

Тада је Србија осим независности и нових територија добила и задатак да изгради своју прву пругу ка северу и југу Европе. Једна од најважнијих артерија у прикључењу на европски железнички крвоток био је управо железнички мост на Сави.

Његова изградња почела је у јануару 1882. и завршена је за 31 месец што је за тадашње прилике било одлично пролазно време. Први савремени мост на стубовима од камених квадара над реком надвио се у лето 1884. Проба оптерећења обављена је 18. и 19. августа (по старом календару) када је преко њега прошло 24 кола натоварених шљунком и девет локомотива. Дан касније обављен је и државни технички преглед дворским возом којим је краљ Милан отпутовао у Беч.

У првим деценијама постојања железнички мост био је у власништву и Србије и Аустроугарске. Први пут у воду је пао баш на тридесетогодишњицу од градње. На рушење је била приморана српска војска да би спречила брзи улазак окупатора. Конструкција моста у воду се сручила 29. јула 1914. после поноћи док се испод моста налазио мађарски брод „Алкотмањ”.

Мост чији су стубови и темељи били неоштећени обновљен је до краја године, али га је непријатељ поново оштетио неколико месеци касније. Окупатори су мост оспособили 1916. када су изградили и посебан колосек од моста до Топчидера да возови из правца Земуна ка југу не би беспотребно улазили у главну железничку. Али, делови конструкције поново су завршили у Сави 1. новембра 1918. у току повлачења окупатора. На срећу, стубови су опет остали готово неоштећени. Мост је наново оспособљен у јесен 1919, а решеткаста челична конструкција је постављена до 1920, али је део радова трајао још око две године.

ЗАНИМЉИВОСТИ:
– У хроникама стоји да се у току нацистичке окупације звао Мост генерала Вила
– После Тимочке буне, обилазак радова на овом мосту послужио је као изговор Николи Пашићу да пребегне у Земун.
– Овај мост је раније имао и лучну конструкцију, па и комбиновану лучно-решеткасту
Неке од прича говоре да никада није офарбан како треба јер су пројектанти заборавили да урачунају тежину фарбе

У међуратном периоду мост је у имао значајнију улогу него пре Великог рата јер су се обим саобраћаја и величина земље знатно повећали.

Ни то није дуго трајало. У првим данима априлског рата 1941. одреди наше војске срушили су све мостове у престоници да би успорили надирање нациста. Немци ипак брзо улазе у град и већ крајем априла почињу оправак моста уз помоћ специјализованих јединица и пољских заробљеника. Овај мост, провизорно обновљен, прорадио је на пролеће 1941. Убрзо, 1942. почела је градња и паралелног моста 20 метара низводно од постојећег да би се повећала проточност железничког саобраћаја. На другом мосту је било доста урађено, али Немци ипак нису успели да га изграде до краја када је 1944. уследило савезничко бомбардовање. Велика оштећења на оба ова моста догодила су се што због савезничких акција, што због минирања у току повлачења окупатора. Посебно је била оштећена конструкција старог па је у послератном периоду првобитни план био да се оспособи мање оштећен низводни, односно нови. После седам месеци донета је одлука да се ипак у живот врати стари мост и да се за обнову искористе делови конструкције низводног моста која је само пала у реку после минирања. Мост од челика, дуг 377 метара и са размаком од шест метара између главних носача, отворен је децембра 1945, али су неки радови на њему обављени и 1946.

У потоњим деценијама био је важна саобраћајна артерија као директна веза за возове који су ишли ка Срему, Бачкој, Хрватској и Мађарској, а био је и веза за транзит теретних возова и алтернатива за путничке и теретне возове у случају прекида саобраћаја на другим пружним правцима. Једини железнички на Сави био је до 1979. када је недалеко од њега никао модеран железнички мост Николе Хајдина.

Стари је на значају почео да губи ипак тек недавно, укидањем Главне железничке станице и пруге око Калемегдана. Он ће се, како наводе у „Инфраструктури железнице Србије”, делимично користити и у наредних седам, осам месеци за путнички и теретни саобраћај. После тога дефинитивно одлази на странице железничке историје.

То не значи да ће овај железнички феникс над Савом нестати из панораме престонице. Више пута рушен и рањаван, он ће у наредним годинама доживети препород. Постаће пешачко-бициклистичка атракција са видиковцима и кафићима.


Коментари6
5de5a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Матејић
Идеју за стари железнички мост, када више не буде потребно да служи својој првобитној сврси, да се претвори у пешачку зону са бутицима, кафићима, галеријама, чак и малим кејом (одмах поред стуба) за мање чамце и степеништем уз стуб до горе ка мосту, смислили су неки архитекти пре много, отприлике 30-40 година. О томе је писала Политика, чак је била и слика тог плана тих архитеката. У архиви Политике сигурно да постоји тај текст (можда и текстови), било би лепо да Политика то поново објави и да архитекти који су дали оригиналну идеју буду свима познати. Још тада ми се изузетно допала идеја да се мост не сруши, него да се уклопи у несто ново и атрактивно. Сада то најтоплије поздрављам, као реткост међу многим скорашњим промашајима.
Remzijan Abdulah
Podržavam Zorana u izgradnji gradskog mosta za koji treba ispuniti izvjesne uplove i približiti most čoveku. Beograd u stvari i nema gradske mostove. Bilo bi lepo,korisno,i za ljude vredno.
Препоручујем 12
Vladimir
Из овог чланка није јасно како ће возови из правца Вуковог споменика ићи на север. У земљи у којој је измишљен воз, не само да НЕ укидакију железничке станице и линије него праве нове. Код нас су укинули жељезничке станице Земун и Београд. Нешто ту није логично.
Djole
Pa valjda preko novog železničkog mosta?
Препоручујем 5
миле
без кафића ништа...
Ljiljana Ilić
Imamo *silikonsku ulicu* -sada planiramo *silikonski most*.
Препоручујем 2

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља