субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:07

Кинески продор у Латинску Америку

Пекинг је у бројним земљама региона пожељан инвеститор и кредитор јер помоћ не условљава владавином права, еколошким стандардима или висином дуга
Аутор: Јелена Стевановићпонедељак, 13.08.2018. у 22:00
(Фото Пиксабеј)

Узгајивачи соје из Небраске, Индијане и Мисурија постали су прве жртве америчко-кинеског трговинског рата. Чим им је Пекинг увео царине од 25 одсто, суочили су се са падом потражње, иако су досад важили за произвођаче најпродаванијих америчких пољопривредних производа на кинеском тржишту.

Док су амерички фармери били принуђени да моле владу у Вашингтону за субвенције од 12 милијарди долара, срећа се осмехнула њиховим бразилским такмацима. Влада Си Ђинпинга управо је најавила да би могла да повећа увоз соје из Бразила, највећег светског извозника ове културе. Пекинг је  већ сада највећи купац бразилске соје, али је информација привукла пажњу јер је поново покренула причу о све израженијим кинеским амбицијама у Латинској Америци.

Нови споразум између Бразилије и Пекинга би подразумевао, како је јавио Ројтерс, стварање бразилско-кинеске компаније за узгој и извоз обрађене соје на Далеки исток. То би повећало кинеске инвестиције у најмоћнију латиноамеричку економију, где су прошле године достигле седмогодишњи рекорд. Две земље намеравају и да робну размену повећају за четвртину и доведу је до 110 милијарди долара у наредне три године.

Кина је највећи трговински партнер Бразилу, али и Аргентини, Перуу и Чилеу. У петогодишњем плану, друга најснажнија економија света зацртала је да са Латинском Америком размени робу вредну 500 милијарди долара и да тамо пласира 250 милијарди долара кроз директна улагања. Протекле деценије, Пекинг је у латиноамеричку инфраструктуру и трговину са овим делом света уложио 40 милијарди долара. Највише је инвестирао у Аргентину, Еквадор и Венецуелу. Испоставио се и као важан зајмодавац за презадужене владе попут оне у Каракасу, која му дугује око 20 милијарди долара.

Све је то привукло пажњу у Вашингтону, где влада, институти и медији покушавају да схвате да ли Кина заиста продире у америчко двориште. У националној стратегији, коју је прошле године донео председник Доналд Трамп, наводи се да Пекинг покушава да „оспори америчку моћ” у Латинској Америци и „увуче је у своју орбиту путем државних инвестиција и зајмова”. Анализиран је и министарски савет латиноамеричких и карипских земаља са Кином почетком године, кад је Пекинг овом региону предложио инфраструктурне пројекте сличне Новом путу свиле у Азији и Европи. Утицајни вашингтонски тинктенкови приметили су да на састанку није било представника САД и Канаде, тврдећи да је изостављање англоземаља значило да је Кина тражила „повољан оквир да уведе меку моћ” у најближи амерички комшилук.

Ипак, Институт Брукингс напомиње да кинеске инвестиције јужно од Тексаса никад нису достигле очекивани ниво. И поред најава да ће Кина уложити 50 милијарди долара у изградњу Никарагванског канала, пандана Панамском каналу, и тиме стећи упориште у Централној Америци, то се није догодило. Није било ништа ни од кинеског пројекта железничке пруге која је требало да споји Бразил преко Амазоније и Анда са Тихим океаном.

Долазак азијских инвеститора често је, као што је био случај и у Европи, критикован у јавности. Јужноамерички листови су извештавали о томе да Кинези условљавају инфраструктурне пројекте ангажовањем кинеских радника и машина и да не поштују локалне стандарде, укључујући права запослених и заштиту животне средине. У председничкој кампањи за бразилске изборе који се одржавају у октобру, најјачи кандидат, десничар Жаир Болсонаро оштро је напао кинеске инвестиције, посебно куповину земље и рудника у Бразилу.

„Кина не купује у Бразилу, Кина купује Бразил. То је велики проблем о којем би требало да бринемо”, истакао је Болсонаро.

И поред критика, Сијева влада остаје значајан играч јер јужноамеричке државе често немају никог другог коме би могле да се обрате за новац. Није реч само о Венецуели, која не би успела да испуњава своје обавезе да јој Кинези и Руси нису бацили (краткорочни) појас за спасавање у виду кредита. Ни многе друге земље региона, подсећа магазин „Атлантик”, не могу да од Међународног монетарног фонда или Светске банке траже позајмицу зато што не би умеле да испуне услове које захтевају институције под надзором Вашингтона. Зато што помоћ не условљава нивоом дуга, владавином права или заштитом околине, Кина је пожељан инвеститор и кредитор. Како закључује амерички институт Центар Вилсон, Кина ради управо оно што су радиле и САД док Трамп није почео да флертује са изолационизмом и трговинским ратовима – инвестира и подстиче слободну трговину, чиме, наравно, стиче и геостратешку предност.


Коментари0
31fbc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља