недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35
У МУЗЕЈУ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

И лепим речима се брани отаџбина

Међу изложеним експонатима су „Гучијев” тророги шешир, Нушићев нож за хартију од слоноваче и дипломатски кабинет Иве Андрића, с касом из 1850. године, писаћом машином са ћириличном тастатуром из 1922. и „Сименсовим” телефоном из 1923.
Аутор: Биљана Баковићсреда, 15.08.2018. у 08:15
Поглед на Амбасадорски плато у Министарству спољних послова Србије (Фото из архиве Музеја дипломатија МСП)

Грешка при избору професије се свуда плаћа, али нигде тако скупо и тешко као у дипломатској служби. У дипломатији је човек натеран да пре или касније самостално наступи и покаже какав је и шта уме. Ко не положи тај испит, постаје комична и трагична фигура у једном послу, који није кројен за њега и кога не може да се ослободи, олупина која дуго плута на води. То трује живот, поткопава душу, ствара несрећу посебне врсте. То је необично тежак посао, који и под најбољим околностима исцрпљује и деформише.

Наш једини нобеловац Иво Андрић ове мисли није изрекао на основу имагинације или туђих сведочења. На понос српских каријерних дипломата, Андрић је био један од њих и добро је знао о чему говори. Јесте да је службовао у дипломатији која је носила префикс југословенска, пре тога и краљевска (СХС), али су данашњи делатници Министарства спољних послова Србије (МСП) баштиници традиције која обухвата и тај период, али сеже и много дубље у прошлост. И о томе су видљиви трагови у Музеју српске дипломатије, смештеном у адаптираном делу репрезентативне зграде МСП, архитекте Николаја Краснова.

Музеј је отворен 2012. године, поводом двеста година модерне српске дипломатске службе, а амбасадор др Љиљана Никшић, координатор за неговање дипломатске традиције српског дипломатског корпуса, истиче да та традиција почиње од Немањића.

„Брендирана” униформа за Андрића

Један од најупечатљивијих експоната у музеју је реплика дипломатске униформе прве класе Иве Андрића, која сведочи о етикецији ове службе оног времена, а њен саставни део су шешир и мач.

Тророги шешир, као део „дипломатске традиције”, израђен је пред Други светски рат, око 1938. године, и то у фирми „Гучи”. Са једне стране шешира налазе се дугмета са грбом Краљевине Југославије, а красе га и нојева пера. Други куриозитет је да је ову униформу, украшену са око милион убода веза, радила Милица Бабић, костимограф у Народном позоришту, која се касније, 1958, удала за Андрића!

– Дипломатска униформа облачила се само за најсвечаније прилике, када је то протоколом прописано и тада су се на мундир качила одликовања. Амбасадори Руске Федерације у таквим приликама и данас је носе – подсећа Љиљана Никшић.

По дозволи Музеја Града Београда, а уз стручну помоћ конзерваторског тима Етнографског музеја, сачињене су и реплике Нобелове награде обливене у бронзи, као и повеља у кожном повезу, а формиран је и дипломатски кабинет Иве Андрића, рестаурацијом музеолошког мобилијара (столови, столице, сталци и друго).

Ту је рестаурирана дипломатска каса из 1850. године марке „Теодор Вис” из Беча, власништво МСП, коју је за потребе музеја донирао бивши шеф експедиције Лука Радовановић при одласку у пензију. Део кабинета су и два експоната које је Музеј науке и технике уступио на трајно коришћење Музеју српске дипломатије. Реч је о „ремингтон” писаћој машини са ћириличном тастатуром из 1922. године и „Сименсовом” телефону из 1923. године.

– То су симболи „убојите речи” и добрих контаката, што је дипломатски С-300– уз смех каже амбасадорка Никшић, алудирајући на то да и дипломате „ратују” за своју отаџбину, само другим средствима. И подсећа на крилатицу српског каријерног дипломатског ешалона: „Све за Србију – Србију ни за шта”.

У овом делу музеја може се видети и службени лист Иве Андрића (дипломатски досије), затим уверење из 1922, да је тада 30-годишњи Андрић положио испит за дипломатску и конзуларну службу, као и решење из новембра 1937. којим га краљеви намесници постављају за помоћника министра иностраних послова друге положајне групе другог степена.

Поклон Нушићевих наследника

На Амбасадорском платоу је од прошле године и витрина Бранислава Нушића, отворена поводом изложбе „Сва лица српског дипломате Нушића”. Садржи његове личне предмете у противвредности од око милиона динара, које су музеју поклонили његови наследници. То су нож за сечење хартије од сребра и слоноваче, држаља са пером од посребреног месинга, кутија за цигарете израђена од дрвета и сребра, као и чаша украшена гравурама од сребра.

Изложба је отворена у част 120 година од оснивања Генералног конзулата Србије у Солуну и постављања Нушића за првог српског конзула, а у поздравном говору актуелни шеф дипломатије Ивица Дачић подсетио је на његове речи: „Ми дипломате позвани смо да појаве предвидимо и пре него што оне постану факат, обезбедимо за своју државу све могуће користи, или бар одстранимо штете које би те појаве донеле.”

Део музејске поставке су и меморијална плоча и витрина, у знак сећања на све колеге које су изгубиле животе у активној служби у периоду историјских превирања и изазова.

У једном од пет тематских салона налази се стална поставка о Првом светском рату. Ту је и копија признања Балфурове декларације од стране српске владе из 1917. године: Србија је, тако, постала прва држава која је будућу јеврејску државу назвала именом Израел.

Салон несврстаних посвећен је периоду СФРЈ, а Салон краља Александра и Луја Бартуа – формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и дипломатској историји до Другог светског рата.

Посете музеју су увек уз најаву и организоване. До сада су га најчешће посећивали ђаци са својим наставницима и деца из дијаспоре.

Витезови светосавског пацифизма

Српски дипломатски корпус се вратио свом изворишту. Први пут су додељена признања светосавског пацифизма у три категорије: очување културног идентитета, задужбинарство и хуманитарни рад, и за заштиту културе сећања на српске жртве ратова. Витезови реда змаја  (витезови српске дипломатије) постали су, поред осталих, модна креаторка Роксанда Илинчић, пијанисткиња Марина Арсенијевић, француски хуманиста Арно Гујон, проф. др Гидеон Грајф, др Слободанка Грковић (потомак Милунке Савић) као и професорка Роуз Гојић Стивенсон (потомак Давида Албале).

За каријерне дипломате установљено је признање, значка и медаљон, у виду штита са грбом Немањића. Титулу доајена први пут понео је амбасадор проф. др Дарко Танасковић, за дипломатску акцију „Не Косово у Унеско”. Наша саговорница др Љиљана Никшић добила је јавну похвалу за дипломатски подвиг за организовање изложбе у УН „Јасеновац – право на незаборав”, а своју медаљу у облику штита носи као огрлицу.


Коментари0
c9215
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља