понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:09

Гелер у грудима – Дејанова успомена са Кошара

Као млади војник Дејан Перић је током рата 1999. године рањен на Кошарама и од тада носи гелер који му је смањио радну способност, а на операцију никада није позван
Аутор: Александра Исаковуторак, 14.08.2018. у 22:00
(Фото А. Исаков)

Суботица – Живи на салашу десетак километара од центра Суботице, у делу атара званом Мала Баја. Салаш припада његовој супрузи Ивани. Имају око шест јутара земље, на којој сеју сунцокрет, кукуруз, јечам, саде поврће за сопствене потребе. На салашу је све скромно. Ту је и једна овчица и неколико кокошака, иметак од кога једва може да се преживи и прехрани бројна породица. А Дејан има четворо деце из првог брака, а са Иваном је изродио Жељану (5), Анђелију (4) и Ивана (2). Док разговара деца му не силазе са крила. Недавно се вратио са рада у пољу и малишани траже његову пажњу. Због тога што имају ово парче њиве недовољно за живот, немају право на дечји додатак.

Од прихода породица добија још 28.000 динара као накнаду за незапослено лице и нешто мање од шест хиљада динара инвалиднине за Дејана, који је рањен на Кошарама и од тада у левом плућном крилу носи парче гелера.

Дејан Перић је 1998. године са 20 година позван на одслужење војног рока. У војној књижици му је као прво одредиште уписан Ниш, да би септембра те године био премештен у Пећ. Ту га је затекло и бомбардовање 1999. године, и живот у касарни замењен тереном на Моринама и месту које су у војничком жаргону звали Бабајбокс. Одатле је премештен на Кошаре. Зна датум: 11. мај када је осетио удар у груди. Од тада наредних 12 дана нема сећања јер је пао у кому. Пренели су га у болницу у Пећ и тамо лечили. „Моја мајка је већ била обукла црнину”, каже Дејан.

 

Дејан Перић: „Објаснили су ми да ће ми отварати грудни кош, требало би да лежим у болници, сигурно бих се шест месеци опорављао… Мене је страх како ћу за то време да прехраним породицу и шта ако нешто пође по злу. Када је требало да се борим, испуњавао сам наређења, када ми је требало помоћи, нисам стигао на ред.”

„Лежао сам у болници 32 дана и када сам се опоравио рекли су ми да се поново јавим својој јединици у Пећи”, прича Дејан. Након што је рат завршен, војна комисија га је разврстала у девету групу инвалидности са 30 одсто инвалидитета. „Остао ми је гелер у тетиви близу срца. Рекли су да може да се оперише, али тада је било много рањеника на ВМА, па су обећали да ће ме оперисати када дође време. Изгледа да то време још није дошло”, каже Дејан.

Прича да је последњи пут пред војном лекарском комисијом био пре 10 година, тада му је такође потврђена девета група инвалидности, инвалидитет од 30 одсто, али да након тога никада више није добио позив. Каже, можда је део одговорности и на њему, јер ни он није инсистирао на операцији.

„Објаснили су ми да ће ми отварати грудни кош, требало би да лежим у болници, сигурно бих се шест месеци опорављао… Мене је страх како ћу за то време да прехраним породицу и шта ако нешто пође по злу”, каже Дејан. Ипак, додаје: „Када је требало да се борим, испуњавао сам наређења, када ми је требало помоћи, нисам стигао на ред.”

Од повреде се лако замара, тешко му је да вози трактор јер му не прија дрмусање машине, па му у пољопривредним радовима помаже најстарији син који има 19 година. Дејан не бежи ни од једног посла, обрађује њихову земљу, помаже комшијама. „Увек ми је драго да учиним, колико год могу. Људи то памте, па сви помажу и мојој породици.” Захвалан је и на помоћи коју му пружају суботичка удружења војних инвалида и ратних војних ветерана.

Дејан Перић читавог живота је научен на скромност и на живот у породици у којој је недостајало свега осим деце. Једно је од тринаесторо деце својих родитеља, десет сестара и три брата. Најстарији брат је погинуо на служењу војног рока у Улцињу 1985. године, када је Дејану било седам година и за њега су околности братовљевог страдања остале неразјашњене. Отац му је страдао на радовима у пољу када је Дејан имао 16 година. „Није било друге, ја сам се запослио и отхранио седморо млађих од мене”, каже. Посао је добио у „Чистоћи и зеленилу”, али након рањавања често је био на боловању и каже да му је било јасно да му се спрема отказ – па је напустио фирму.

Тежак живот није огрубео његову душу, лако заплаче и док прича успомене га изнова узнемиравају. Тренутно ова породица не спава ни због банкарског кредита који су подигли да би поправили прозоре на трошној кући, а сада због тога што су шест месеци у заостатку са плаћањем рата, прете им запленом земље.


Коментари11
6030f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Anabela
Obratite se organizaciji Srbi za Srbe. Mnogima pomazu.
Anabela
Dejan je divan. Ivana je takodje divna, deca su prelepa. Mi smo tako bogata zemlja, kada su ovakvi medju nama. Ziveli, dugo i srecno!
Саша Микић
Још пре више од једног века Лаза Лазаревић је написао ''Све ће то народ позлатити'' и од тада па до сада ништа се није променило у земљи Србији у односу на оне који су ту исту земљу бранили и одбранили.
Boris
Ova ljudina je branila Srbiju grudima, doslovno. Kakav bijedni dodatak i odnos vlasti prema heroju.
Jovan Petrovic
Dajte citaoci ukljucite se Ima tu uticajnih ljudi Dajte novinari pokrenite poznanstva Gde je ministarka doktorka koja stalno govori o deci Zar ovako covek da se ostavi a kad su ga poslali iz Nisa na Kosovo onda je moglo Eh ljudi nasi nadam se da cu da procitam clanak u kom se izvestava da je reseno sve sto moze da se resi A moze i treba nema tu nikakve dileme Pozdravljam Dejana puno i srdacno (ja sam covek u godinama)

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља