недеља, 16.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:46
СУДБИНЕ

Речни вук и данас сања бродове

Драгутин Селаковић (81) годинама је управљао лађама које су, уз помоћ баржи и шлепова, од Регензбурга до Црног мора превозиле разноврсни терет, а његов дневник је пребогат сећањима
Аутор: Мирослав Стефановићпетак, 17.08.2018. у 08:15
Драгутин Селаковић (Фото М. Стефановић)

Постоји изрека која пре свега важи за лађаре „да онај ко се једном напије дунавске воде из ампера (кофе) заувек остаје веран овој реци”.

Драгутин Селаковић не зна да ли је то баш тако, али открива да и у 81. години сања бродове. На Дунаву, као капетан брода, провео је силне године и тим моћним лађама, а уз помоћ баржи и шлепова, од Регензбурга у Немачкој, до дунавских и црноморских лука, превезао је ко зна колико тона разноврсне робе.

Драгутин је званично био заповедник брода у Југословенском речном бродарству. Поједностављено речено, капетан брода, најодговорнији за посаду, товар, пловидбу и за саму лађу. Онда је дошло време да оде у пензију, али није хтео да тек тако траћи време, па је у једном лепом крају Земуна отворио кафану, како признаје, највише да би угодио себи и својим лађарима и да петком кува рибљу чорбу. И, тако већ 15 година.

Ђердап им је душу вадио

Показује нам мноштво фотографија и докумената о свом дружењу са лађама, Дунавом, са многим лукама и људима, колегама, пријатељима широм Европе. Бродарску школу је завршио 1957. и памти да се годину дана касније, тек што је одслужио војску, запослио у ЈРБ.

– У то доба прописи су били строги, захтевало се знање, вештина, а пре свега одговорност. Није било нимало лако постати заповедник брода – као да отвара дневник успомена. – Први брод који ми је поверен звао се „Банат”, имао је парну вучу, и са њим сам се дружио четири године. Онда је дошла „Авала” на којој сам провео пет година. Тада су бродови већ прешли да раде на мазут.

У његовим рукама били су и „Кадињача”, „Тара” и многобројна гурачка флота. Грдне дане је утрошио пловећи од Регензбурга до црноморских лука. Ко би могао да заборави Рени, Галац, Измаил одакле је често кретао пут Прахова, Београда, Бездана, па даље до Беча, тадашњих чехословачких, а онда и немачких лука. Превозио је жито, нафту, челик, грађу и разну другу робу. Барже се добро причврсте за брод, милиметар не смеју да се помере, па путуј капетане, и ни на шта не мисли сем на брод, товар, посаду и да се што пре срећно вратиш своме дому. Најтеже му је било док није изграђена прва ђердапска хидроелектрана и преводница на њој.

– Душу су ми појели Мали и Велики казан и Ђердапска клисура – мршти чело. – Стене, вирови, вртлози, а брод туда треба протерати, како ми то жаргонски кажемо. Свашта је могло да се догоди да није било искусних лоцова, „водених пилота” који су спроводили бродове кроз Ђердап. Осигуравајуће куће нису признавале штету на броду ако на њима није био лоц, наш или румунски, свеједно. Тада су кроз клисуру могла да прођу само три шлепа. Кроз Сипски канал су нас вукле парне локомотиве, а ако би кренула густа магла, у некој луци бисмо застали и сачекали да видљивост за пловидбу буде добра.

Увек је имао сложну посаду. Такво другарство, пријатељство, посвећеност послу ретко се где среће. Можда и зато што са Дунавом и теретом који се превози нема шале. Није било лако тада пловити. Напротив, ко зна колико пута је нашем саговорнику задрхтало срце и облио га хладан зној, јер бродови нису имали радаре и електронику као данас. Па, ипак, пловило се, превозио се терет, све је функционисало готово беспрекорно.

Насамарили царинике

Сате и сате је провео на броду. Само Дунав и његове обале. Пристајало се једино због царинских формалности, па се пут што брже настављао. Разних догодовштина је било на тим пловидбама. Једне се, ипак, увек сећа:

– Из Титела смо запловили ка Бечу са шест шлепова у којима је била пшеница. Знало се тачно кад тамо морамо да стигнемо, а лађари су били у обавези да повремено „преврћу” жито да се не би убуђавило. Дођемо до Бездана, а цариници се, с лопатама у рукама, сјуре на шлепове. Преврћу пшеницу неколико сати, као да траже нешто. У Мохачу и у другим лукама иста сцена. Из петних жила лопатама преврћу жито. Узнемирим се и ја, видим да нешто није у реду и да нећемо стићи на време до одредишта, а то значи да ћемо платити „пенале”. Питам посаду о чему је реч, шта то цариници траже, они само слежу раменима. Онда одлучим да их мало „притегнем”, повисим тон, запретим им... И, признају ми: да не би превртали жито, некако су свим царинарницама у којима смо пристајали дојавили да у житу има шверцоване робе. Наравно, ови су то једва дочекали, па су жито поштено превртали. Кад смо, после, признали руководству због чега смо закаснили до луке у Бечу, слатко су се насмејали, макар што смо ту тајну дуго чували, страхујући да ће се насамарени цариници наљутити.

Пловио је и превозио робу за извоз и за наше фабрике и трговинске куће. Често је више био на води, него на сувом. Памти да је међу капетанима било и жена, по годинама млађих од њега, али способних, одговорних и вичних да управљају бродом са теретом. Догодило се да је морао на хируршку интервенцију. Кад се опоравио, знао је да више неће добити дозволу да управља бродовима. Једно време је био синдикални лидер, а потом директор фирме у којој је, на изради бродова, радило око 400 заваривача. Кад је дошло време да оде у пензију, са свима се у ЈРБ поздравио, изљубио и – затворио албум сећања.

– Али, бродове и данас сањам – каже искрено. – Сањам како секу дунавске таласе, како некуд пловимо, сањам звук бродске сирене.

Драгутин је виталан, дружељубив и доброћудан речни вук. Често је са колегама, мада многих одавно нема. Прича нам о Радивоју Цицовићу, аутору прелепе, позамашне енциклопедије о историји српског бродарства под називом „Од анђела до капетана брода”. Ни њега више нема. Сад плови неким небеским водама.

– Седамдесетих година прошлог века имали смо једно од најјачих речних бродарстава у Европи. Дичили смо се, оправдано, и бродовима и кадровима – тврди наш сабеседник.

Некад није могао без реке и бродова. Сад је сваког дана, готово у цик зоре, у својој кафани. Ритуал је познат: најпре дотакне кормило и многобројне фотографије са старим лађама, окачене по зидовима, нежно их помилује, у трену му, као у каквом филму, прођу све оне године на бродовима и Дунаву, а онда лагано с пријатељима почиње да густира јутарњу кафу...

Краљевски капетан

Мало се зна да је прва Бродарска средња техничка школа у Европи основана у нашој земљи, у тадашњој великој Југославији. Највећа заслуга за то припада Јовану Попеску, који је предавао и Драгутину Селаковићу. Из милоште су га сви звали професор Јоца. Рођен је у Оршави, данас румунском граду на обали Дунава. Важио је и за краљевског капетана, јер је својевремено бродом возио краља Александра и краљицу Марију Карађорђевић. Јованов син Александар је, једном приликом, у Драгутинову кафану донео очеву слику, тако да је она и данас ту, међу осталим успоменама овог капетана брода.

Баржа рекордер од 288 метара

Међу легендама Југословенског речног бродарства свакако је и Милан Грубор. Памти се по томе што је оборио рекорд по величини састава барже које је гурао.

– Погледајте ову антологијску фотографију – показује нам Драгутин Селаковић. – Крај баржи, у Ђердапу, пролази хидроглисер, који је тада саобраћао између Београда, Доњег Милановца, Текије и Кладова. Ево шта пише на полеђени фотографије: терет је имао тежину од 23.000 тона, спојене барже су биле дугачке 288 метара, а широке 54 м. Тако причвршћене су заузеле површину од 13.000 квадратних метара. Све се то догодило седамдесетих година прошлог века, а такав терет се више нико није усудио да превезе Дунавом.


Коментари1
8898b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljiljana Ilić
Nema više lađa na Dunavu , to nije naša reka , prodali su - naši , tiho ,potuljeno, nečasno .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља