петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:06
ДЕСЕТ ПИТАЊА О ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ

Храброст није само за хероје

Аутор: Александра Мијалковићсубота, 18.08.2018. у 08:15
(Фото Пиксабеј)

Свако од нас може да искаже све позитивне особине, чак и кад је суочен са највећим животним драмама, поручује Салман Ахтар, психијатар и један од најпознатијих и најутицајнијих психоаналитичара данашњице

Да ли је, по својој природи, човек добар или зао? Колико на његову нарав утиче наслеђе, а колико окружење? Могу ли стечене особине да потисну оне са којим је рођен? Када патња јача, а када слаби човека, односно, у којим околностима га чини бољом особом, а у којим од њега направи чудовиште? Да ли су добри људи срећнији?

Одговори на ова питања веома су се разликовали и мењали током времена. И данас постоје дијаметрално супротна тумачења, од оних да је човек у суштини „антисоцијално, лењо и неинтелигентно” створење и да је сва доброта коју је у стању да произведе само његов одбрамбени механизам – како су сматрали отац психоанализе Сигмунд Фројд и његови следбеници – па до става да је свако од нас створен „чист и невин”, али га искваре похлепа и завист овога света.

Рађамо се способни и за добро и за зло

Један од најпознатијих и најутицајнијих психоаналитичара данашњице, Салман Ахтар, доктор медицине, професор психијатрије у САД, добитник многих међународних награда, аутор више од 70 књига – међу којима су код нас преведени бестселери „Психологија доброте” и „Психологија патње” (издавач „Клио”) недавно је боравио у Београду као учесник конференције Европске федерације психоаналитичких психотерапеута. Том приликом је прихватио да за „Магазин” каже до каквих је закључака дошао.

1. У својим радовима, заснованим поред осталог и на многобројним клиничким случајевима, доказујете да човек у суштини није ни добар ни зао, већ да има потенцијале и за једно и за друго. Од чега зависи какав ће бити?

Најлакше је рећи – од много тога. Од урођених особина, преживљених траума, начина на који се суочава са животним недаћама, спремности да се мења и развија, подршке (или њеног изостанка) из окружења, културолошке, политичке и економске климе... Пре свега је важно да у најранијем детињству добије љубав и пажњу мајке и породице, јер тада се обликује као личност и гради прве механизме одбране. Срећа и доброта постоје и достижне су, често и без помоћи психолога и психотерапеута.

2. Како појединац да зна да ли је „добра” особа?

Не можемо бити добри ако не знамо кад смо лоши. Морамо да научимо да живимо са свим својим особинама, и добрим и лошим, али да умемо да разликујемо једне од других. Слично је са нашим осећајем индивидуалности. Препознаћемо колико смо и у чему оригинални и јединствени тек кад се упознамо са традицијом и постигнућима осталих људи.

3. Може ли доброта бити и „контрапродуктивна”?

Наравно. Замислите да имате у џепу свега 100 долара, и наилазите на просјака. Ако сте добар човек, даћете му нешто од тих пара, рецимо 10 долара. Ако му дате све што имате, онда сте у проблему, то је већ самодеструктивно понашање. Такви поступци нису здраво, нормално понашање.

4. А може ли, с друге стране, и патња бити корисна?

Патња је саставни део живота, баш као и радост и узбуђење, прати нас у свим животним раздобљима и помаже нам да сазримо, да се развијемо као потпуна личност, да научимо где су нам границе и да разумемо осећања других људских бића. Таква патња је нормална и корисна. Али постоји и таква која је непотребна, прекомерна, патолошка – и она се лечи. У „Психологији патње” указујем на шест извора такве патње: страх, похлепу и кривицу који изазивају бол код неке особе, и на обмањивање, издају и освету којима она повређује друге.

5. Људи углавном о себи мисле да су добри, часни, великодушни... Зашто би себи и другима признали другачија осећања или поступке?

Људи лажу, себе и друге, из неколико разлога. Из социјалних, да би оправдали неко своје понашање. Из нарцисистичких, да би се представили у бољем светлу. Из садистичких, да би повредили другу особу. Из користољубља, да би тако остварили неки свој лични интерес. Из професионалних разлога, да би продали неку робу или услугу. Из егзистенцијалних, да би спасли живу главу. Из патолошких – то су они који једноставно нису у стању да кажу истину.

6. У „Психологији доброте” с пуно оптимизма доказујете да је ова особина човека природна, да долази „изнутра”. Како се испољава?

Желео сам да ублажим Фројдово песимистичко гледиште – по којем су људска бића у својој суштини лоша, а доброта се јавља само као одбрамбени став – указујући на порекло, динамику, социјална задовољства и клиничке користи од позитивних особина, у које убрајам храброст (физичку, интелектуалну, моралну), резилијентност (као „добар” одговор на последице неке трауме) и захвалност, и позитивних поступака у које сврставам великодушност, праштање и жртвовање.

7. Храброст повезујете са мудрошћу, радошћу, самопотврђивањем, вером, а кукавичлук, као његову супротност, са страхом?

Кукавичлук, баш као и храброст, може се испољити као физички, интелектуални или морални, а сваки је, у суштини, страх да се та особа неће допасти другима и да ће остати сама. Храбра особа истрајава упркос страху, контрафобична не признаје да се боји и поступа несмотрено, а кукавица подлеже страху и повлачи се из борбе.

8. Добар и храбар човек мора понекад бити спреман да се жртвује за друге, то је истицано као једна од највећих људских врлина у свим цивилизацијама. Шта је од тог концепта остало данас?

Осећај одговорности и бриге за друге, спремност да им се помогне, задовољство у доприносу туђој добробити, основ су човекољубља. Пут од алтруизма до (само)жртвовања међутим није тако једноставан, нити су сва саможртвовања племенито мотивисана. Једно је добровољно предавање нечему драгоценом, или одустајање од нечега ради виших интереса, а друго егоистична потреба да се постигну неки лични, религијски или политички циљеви. Она прва особина је била и остала један од доказа човекове способности за доброту и племенитост. На нека питања ипак још немамо одговоре, рецимо да ли се у време економских криза људи жртвују више или мање, да ли је концепт мучеништва једнако заступљен у свим културама, јесу ли жене спремније да се жртвују од мушкараца (с обзиром на мајчински инстинкт)...

9. На конференцији у Београду сте говорили о разликовању „куће” од „дома”, поред осталог наводећи и сопствено искуство одласка из Индије у Америку. У време кад стотине хиљада избеглица трага широм света за местом где ће започети нови живот, ова тема је све актуелнија...

Сви, наравно, знамо да је „кућа” место, зграда, објекат, а „дом” осећање сигурности, припадности, блискости. Откад напустимо свој први дом, мајчину утробу, трагамо за тим осећањем. Налазимо га на местима где смо одрастали, где нам је било пријатно, где смо повезани са својим коренима, блиским особама... То може бити двориште у којем смо се као дете играли, улица у родном граду којом смо годинама пролазили, нечија кухиња, мирис и укус јела које нам је припремала бака, клупа на којој смо седели са првом љубави, песма коју смо слушали од мајке...

Те симболе тражимо и у новој средини где нам је све другачије и страно, и ако их „препознамо” осећамо се боље. Трудимо се да их репродукујемо ту где смо се затекли, да бисмо се поново осетили безбедно. Деца која се често селе губе управо тај осећај сигурности, тај „унутрашњи дом”.

10. Шта данас значи бескућништво?

 Бескућништво може бити политичко, као последица избеглишта или изгнанства, психичко, као неадаптираност на нову средину, али и објективно – услед сиромаштва или болести.

Извор храбрости

– Храбра особа црпу своју снагу из самопоуздања као резултата безусловне љубави мајке у детињству, познавања сопствене личности и оданости својим уверењима, али и из културне и друштвене структуре као што су религијска веровања, етничка припадност, родољубље и истинска посвећеност неким вредностима и идеалима – каже Салман Ахтар.

Он сматра да се храброст развија у контексту шест развојних корака. Први чине фактори конституције (урођених особина); други (успостављање „заштитног оклопа”) и трећи су љубав, подршка и поверење мајке; четврти је очева улога; пети су игре латенције и ране адолесценције у којима се губи и поново успоставља сигурност; шести је идентификација са херојима.

Лекције познатих из патње

Да објасни резилијентност, психолошку отпорност, односно способност да се прилагодимо тешким животним недаћама и проблемима, др Салман Ахтар одабрао је судбине једног од најпознатијих научника данашњице и двојице славних холивудских глумаца.

– Стивен Хокинг је имао тешко неуролошко обољење, Кристофер Рив потпуну парализу као последицу пада с коња, а Мајкл Џеј Фокс Паркинсонову болест. То су три изузетна човека која су показала способност да успешно превазиђу страхоте које су им се догодиле. Заједничка тачка за сву тројицу је да су имали брижне родитеље и изузетне таленте који су још у детињству уочени и подстицани; рано су се уверили у своју телесну снагу, интегритет, чак супериорност (веслање код Хокинга, једрење и јахање код Рива, хокеј на леду од Фокса); имали су супруге које су их волеле и подржавале и више него довољно „искуства ефикасности” – труд који су уложили донео им је не само жељене резултате већ и јавно признање. Најзад, имали су и поуздане финансијске ресурсе – објашњава Ахтар.


Коментари1
ecc91
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slavka T.
Odlican intervju sa jednim savremenim istrazivacem koji je duboko pronikao u tajne ljudskog duha. Dobro i zlo, hrabrost i kukavicluk, patnja -nosenje sa njom i prevladavanje iste - vecite su i neiscrpne teme koje ovaj plodni autor veoma uspesno obradjuje. O protivurecnoj prirodi covekovoj i "ljuskim sansama" Dostojevski je rekao: "Hm... da... sve je u rukama covekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavicluka...to je aksiom ... i zanimljivo je cega se ljudi najvise boje!... Novog koraka i svoje nove reci najvise se boje...Uostalom, ja i suvise brbljam. Zato sto brbljam nista i ne radim. A mozda je, doduse, i obrnuto: brbljam zato sto nista ne radim".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља