среда, 01.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08

Монструозно друштво контроле

Аутор: Марија Ђорђевићпетак, 02.05.2008. у 22:00
Јован Чекић (Фото: Горанка Матић)

Јован Чекић је филозоф и теоретичар уметности. До 1997. године био је директор и главни уредник магазина за визуелну културу „Њу момент”. Аутор је неколико самосталних и учесник више групних домаћих и међународних изложби и добитник награде 41. Октобарског салона. Од 2003. до 2006. године био је гостујући професор Академије уметности на Цетињу. Аутор је књиге „Пресецање хаоса”. Уредник је едиције Арт у издавачкој кући „Геопоетика”.

Заслужни сте за препознатљив дизајн издавачке куће „Геопоетика”, у коме уметност фотографије има наглашено место. Који су захтеви савременог графичког дизајна и који је естетички приступ Вама најпровокативнији и најефектнији?  

– Мислим да је код нас читава област визуелног, а посебно фотографија, како у уметности тако и у дизајну, на волшебан начин маргинализована. Доминација епског дискурса, као политички несвесно ове средине, од самоуправљања до данашњих дана, своди готово читаво поље техничке репродукције, пре свега на услужну делатност доминантној идеологији, одричући јој тако сваку аутономију. Када се и појави самостално мишљење унутар овог регистра, оно завршава као „црни талас” или „концептуална уметност”, неприхваћено и маргинализовано само зато што је у том тренутку кореспондирало са оним „са друге стране брда”, како би то рекао Константиновић у својој анализи паланачког духа. Због тога ми се чинило да концепту „Геопоетике” управо одговара другачији приступ од онога који је до тада доминирао у нашем издаваштву. Чини ми се да jе данас доминантни естетички приступ оно што би се могло назвати „новим минималом”, за разлику од оног дизајна који више личи на „упутство за употребу” за некакве замишљене, идеалне домаћице. Једном речју, он не вређа интелигенцију потрошача, нити га учи како да „ужива”. Најпровокативнији је управо онда када уважава његову слободу да на свој начин ишчитава поруку, а најефектнији када поштује његову жељу да се креће у свету мноштва знакова.

Колико наша индустрија и институције користе преимућства савременог веб дизајна? Имамо ли довољно креативаца у тој области или је то „скуп” и сувишан „луксуз” како многи наши индустријалци и менаџери мисле?  

– Са појавом интернета долази до брзих и, чини се, незаустављивих промена на телу друштва, па имате теоретичаре који говоре о рађању дигиталног капитализма или о нетократији. У једном интервјуу Николас Негропонте констатовао је да ова промена управо иде на руку малим и неразвијеним земљама због тога што оне уз минималне инвестиције могу да се укључе у шире глобалне мреже размене знања, услуга и робе. Чини се да код нас оваква размишљања нису довољно озбиљно узета у обзир. Отуда констатација да је веб „скуп”, или да је некакав „луксуз”, нaјчешће служи као изговор за непознавање природе самог медија. Врло брзо бисмо се могли  уверити колико овде има „креативних” људи (уметника, дизајнера, али и менаџера) којима „само” треба одговарајућа инфраструктура и системска подршка... Присуство на мрежи је другачији модел мишљења који тражи стално иновирање и допуну, како садржаја, тако и дизајна интерфејса, али и различитих програмских алата. У овом тренутку знање је најскупља роба на планети, а ми се према томе односимо са несхватљивом немарношћу.

У књизи „Пресецање хаоса” бавили сте се проблемима са којима се данас суочава уметност и помацима који се односе на смену културе писма културом екрана. Шта је суштина те смене?

– Са крајем двадесетог века долази до великих промена у различитим регистрима: тако се култура писма смењује културом екрана, технологија двадесетог века (атомска, хемијска) смењује новим технологијама двадесет првог века (инфотехнологија, нанотехнологија, биотехнологија, когнотехнологија или неуротехнологија) и, најзад, друштво надзирања се смењује друштвом контроле. Сасвим поједностављено, оно што је доскора било одвојено као имагинативно мишљење, или култура слике и концептуално мишљење, или култура писма, сада конвергира према екрану. У праисторији смо живели у култури слике и имали пред-историјско, магијско, схватање времена, са проналаском писма добијамо линеарну, историјску, структуру времена. Сада се са екраном сусрећемо са не-линеарном пост-историјском структуром времена, а то би значило да имагинативно мишљење постаје способно да мисли о концептима. Мислиоци попут Вилема Флусера сматрају да синтеза линеарног (писма) и површинског (слике) медија може резултирати у нову цивилизацију. Са екранском културом појавиће се потпуно другачије структурисање знања.

Говорећи једном приликом о уметности у дигиталном добу рекли сте да будућност интернета укључује тело. Хоће ли та симбиоза претворити људе и уметнике у киборге?

– Киборзи су, како каже Дона Харавеј, кибернетски организми, хибрид машине и организма, и њих не би требало мешати са роботима, андроидима и вештачком интелигенцијом. Пре свега што су киборзи производ реконфигурације људског тела која претпоставља стапање органског и електромеханичког. Уметници су одувек истраживали и експериментисали са нечим што је било на ивици прихватљивог у неком друштву. Можемо само замислити како је Црква гледала на Леонардове експерименте са анатомијом, или на трансплантацију крила слепог миша на неког гуштера како би „доказао” да постоје змајеви. Може се претпоставити да ће неки нови интернет омогућити потпуно другачије „увезивање” од онога које нам је данас познато. Да ће у будућности, како то тврди Ханс Моравец, људи проводити више времена у удаљеним и виртуалним стварностима него у свом непосредном окружењу, као што данас више времена проводе у вештачким ентеријерима него у величанственој природи. Неке од тих других стварности могу заменити данашња позоришта, биоскопе или музеје и галерије. Најзад, није ли данашњи типични јапи већ припрема за постљудскост, опремљен лаптопом и мобилним телефоном, спреман у сваком тренутку да се умрежи и ... ради.

Једно од Ваших размишљања подржава тезу да је данас на сцени друштво контроле уместо пређашњег друштва спектакла. Колико су уметност и теорија способне да се одупру овом друштву контроле и на који начин?

– Још је Фуко констатовао да наше друштво није друштво спектакла, већ друштво надзирања, да смо много мање Грци него што то верујемо, јер нити смо у амфитеатру, нити на позорници, већ у паноптичкој машини, чије идеално функционисање претпоставља апсолутну видљивост. Али, такво друштво већ остаје иза нас и рађа се нови монструм којег је Делез назвао „друштвом контроле”. Овом друштву кореспондирају информатичке машине; његов господар је код, а означитељ password. Дигитални језик контроле сачињен је од кодова, а слобода кретања неког субјекта одређена је оним што је уписано на његовој магнетној картици. Уметност, као и теорија, мораће да развију потпуно нове стратегије отпора тоталитарним претензијама овог модела друштва, ако жели да остану критичке. У супротном биће асимиловане у неку врсту забаве, у име некакве сигурности и јасности.

Колико култура визуелне комуникације утиче на рејтинг у политичким кампањама и користе ли је наше странке на прави начин, шта она подразумева?      

– Минимално, у политичким кампањама се комуницирају јасне поруке, а не слике. Сликама је иманентно једно магијско, кружно, кретање. Тек су последњих година моћни брендови почели више да комуницирају сликама, а мање порукама. На то их је делимично натерала убрзана глобализација, али и жеља да се де-идеологизују, колико год то било наивно, и самим тим приближе што већем броју потрошача, без обзира на њихове политичке, религиозне, мањинске или било које друге погледе и припадност.

Аутор сте више уметничких пројеката, паралелно се бавите теоријом и филозофијом уметности. Колико и како стваралац у Вама утиче на теоретисање, или је, можда, обратно?

Уметници авангарде су у јаком смислу већ и њени теоретичари. Рекао бих да се од авангарде до данас то уметничко и теоријско, стваралачко и критичко, све више прожимају потврђујући оно Дишаново радикално неприхватање изреке „глуп као сликар”.  Заправо, он је сматрао да уметник, пре свега, мора имати идеју. Ако нисте отворени за експериментисање и не бавите се идејама онда једна, рекао бих веома важна линија, како у уметности тако и у филозофији, остаје за вас затворена. „Њу момент” је био доста необичан експеримент за нашу средину, мултигенерацијски и отворен за различите идеје.


Коментари0
0933b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља