петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:48

Страх неверника од смрти

Аутор: Славка Јовановићпетак, 02.05.2008. у 22:00
Ишкрабано лице жене са корица Барнсове књиге „Ништа застрашујуће“

Једно је сигурно – Џулијан Барнс се плаши смрти. У својој последњој књизи под називом „Ништа застрашујуће”, шездесетдвогодишњи Барнс открива своју танатофобију и улази у подужи дискурс са аргументима за и против постојања Бога. Упркос томе што сам тврди да књига није аутобиографског карактера, она садржи многе елементе породичне исповести.

Барнс се осврће на детињство, описује личности родитеља и њихов утицај на синове – старијег Џонатана и млађег – Џулијана. (Џонатан, „глас разума”, професор је античке филозофије који живи у сеоцету у Француској и који не верује у„суштинску веродостојност успомена”. Његова виђења чланова породице се често драстично разликују од Џулијанових.) „Не верујем у Бога, али ми недостаје”, каже Барнс.

Права породица

Барнс који је страх од смрти (le reveil mortel, како га је назвао француски критичар Шарл ди Бо) – буђење страха од смрти – доживео већ у тринаестој години, пише, да одонда бар једном дневно помисли на своју коначност. Размишљања, често противречна, понекад и конфузна, кроз целу књигу пропраћена су цитатима, како тврди – „чланова своје праве породице” – мртвих писаца и композитора чије је дело проучавао и којима се диви. То су претежно француски филозофи и писци, попут Монтења који је писао да „бавити се филозофијом значи – учити се умирању”. Насупрот томе је „лек обичних људи” – претварање да до смрти никад неће доћи. 

Барнс чисто филозофском приступу у извесној мери претпоставља конкретно искуство писца на кога се кроз целокупну књигу позива – Жила Ренара. Ренар (умро у 46. од артериосклерозе) у свом дневнику описује самоубиство оца, необичну смрт мајке и преурањену смрт брата. Барнс то назива „практиковањем зурења у рупу” и наводи пример Флобера чије је отац био хирург. Породица је живела изнад амфитеатра у коме су обављане обдукције, тако да је Флобер од малих ногу имао ово језиво искуство.

Барнс примећује како су се „људи некад окупљали и дискутовали о смрти и непостојању”. У двадесетим годинама прошлог века у ресторану у Хелсинкију, Сибелијус и неколико пријатеља су се редовно налазили за столом са лимуном (лимун је кинески симбол смрти) и разговарали о коначном. Неколико деценија раније исто је чинила и славна петорка – Флобер, Тургењев, Едмон д’Гонкур, Доде и Зола. „Због чега је данас на окупљањима смрт далеко мање заступљена тема за разговор него разглабање о колима, плати, женама или проблемима у сексу”, пита се Барнс.
Он са истом жестином улази у самополемику са хришћанском догмом као и са хладним, сувим материјализмом Ричарда Досона који људе своди на генетичке пакете. Он, међутим, сматра да је од разлике између религиозних и нерелигиозних важнија подела на оне који се плаше и оне који се не плаше смрти. При том у губитничку категорију, у коју је уврстио и себе, спадају они који не верују у постојање Бога, а плаше се смрти.

Многи писци, као Стендал и Флобер, виде уметност као психолошку супституцију религије. Барнс се пита да ли уметници атеисти универзум и креације у оквиру њега доживљавају с истим дивљењем као верници. Он духовито описује псеудоепизоду Стендаловог „религиозног узбуђења” и онесвешћивања пред уметничким делима у цркви Санта Кроче у Фиренци, које је један фирентински психијатар 1979. прозвао „Стендалов синдром”, док је часопис „Фиренце спектаколо” навео листу „најопаснијих” уметничких дела пред којима се посетиоци редовно онесвешћују (поменута црква Санта Кроче, Микеланђелов „Давид” и Ботичелијево „Пролеће”).

Уметност као религија

Психијатар, нажалост, тврди Барнс, никад није сазнао да је Стендал читав догађај предимензионирао, а можда и измислио. Проблем је што се у секуларном свету, метафорички гледано, „крстимо” пред уметничким делима и верујемо да уметност говори истину, те да ће нас та истина кроз катарзу уздићи и спасти од осећања празнине. Писци, који у својим књигама имају сличне претензије, у животу, по оцени Барнса, нису ништа паметнији од других људи већ се „обично понашају као да су све схватање света и људског понашања оставили у писаћој машини”. Њихов страх од нестајања је чак двострук, јер размишљају како о физичком нестанку бића тако и о „последњем читаоцу” после кога ће њихово дело и живот заиста потпуно пасти у заборав.

Иако је од двојице браће Џулијан тај који је „осетљив” и сањалица, цела књига одише невероватном емотивном суздржаношћу. Ретко да има и трачка топлине у сећањима и анегдотама везаним за родитеље („отац никад није рекао да ме воли, то се ваљда подразумевало”) који, како Барнс пише, никад нису испољавали било какве јаче емоције. Интересантна је и његова везаност за личност писца Жила Ренара чији отац четрдесет година није проговорио ни речи са својом женом и који се убио из пушке, те који (у поменутом Дневнику) тврди: „Најистинитија, најтачнија реч с највише смисла је реч ’ништа’.” Читаоцу се намеће питање да ли је породична средина (отац агностик, мајка атеиста) заслужна за потоњи страх од смрти и мисли о ништавилу. Најјачи израз емоција, али и симболичне смрти, Барнс у својој породици проналази у дедином фото-албуму у фотографији мистериозне жене из 1915. (која је репродукована на корицама књиге). Лице жене је ишкрабано до непрепознатљивости у очигледном нападу нечијег беса. Назиру се само усне и ћебаста, густа коса. „Брисање, утирање, које је за мене јачи симбол смрти од уобичајене представе лобање”, пише он.

Књигу завршава у меланхоличном тону, осврћући се на модерни живот у коме се нема времена за посете гробљима. „Као што постоји последњи читалац, тако за мртве постоји и последњи посетилац.” Он никад није посетио гробове чланова породице (мајка и отац су кремирани, пепео развејан у Нормандији), али зато одлази на гроб заборављеног Ренара и пита се да ли је за њега и једно и друго.


Коментари0
810e7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља