недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:44
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Аца и Ивица, уиграни тандем

Аутор: Александар Апостоловскисубота, 18.08.2018. у 22:00

Помислити да ће Ивица Дачић добровољно напусти власт и отићи у опозицију, једнако је интелигентно као размишљање да би детенце мењало карфиол за теглу еурокрема. Да опозициона територија није природно станиште шефа црвених, зна чак и млади аустријски канцелар Себастијан Курц, коме се причинило да је Ивица у свим владама 27 година, дакле, још у доба када је Себастијан носио портиклу. Иако се прерачунао, јер је лидер СПС-а у власти, отприлике, око 24 године, суштински је погодио Дачићеву теорију релативитета: као најчуднији Србин, он одолева политичком закону гравитације. Кад год се очекује да тресне о патос, попне се степеник више. Зато само наивци верују да ће га сила Вучићеве теже коначно из орбите власти спустити на свету српску земљу.

Али, не само да Ивица не жели да цмокне земљу, већ то не жели ни Вучић. Када су медији пустили тај спин, Вучић је рекао да, знајући СПС, они не би изашли из Владе ни за шта на свету. Та констатација није била толико иронична, колико логична.

Када су Аца и Ивица још 2012. године склопили дил о ненападању, после политичке сапунице у којој је Дачић издао Вучића 2008. године, не одржавши реч да ће га подржати за место градоначелника Београда, улетевши у загрљај Борису Тадићу, Вучић му то није заборавио. Али, када је Ивица четири године касније, окренувши леђа демократама, отворио пут Вучићу ка власти, пославши Бориса у други филм, нови газда Србије је схватио да је мудрије држати Ивицу поред себе, него против себе. Односно, да је у власти обојици можда тесно док седе један поред другог, али да би се тек у опозицији осећали клаустрофобично.

То, наравно, не значи да је Вучића посетио угледни др Алцхајмер, па је неколико пута, што лично, што кроз насловнице таблоида, подсећао Ивицу на издају. Ивица је то јуначки трпео. За разлику од виолентног Вучића који се, рекох једном, брже изнервира него Дуле Вујошевић кад му судије свирају три секунде у рекету, Дачић се понаша као Јеховин сведок с петокраком.

Можда Ивица делује као врећа задужена за примање удараца, али та врећа има способност да узврати ударац, а потом се опет маскира у врећу. Социјалисти су, испоставило се, једина партија из деведесетих година која лебди довољно изнад цензуса – те шојићевске политичке метафоре за пропаст – те опстају као дух у тектонској прекомпозицији српске игре престола, одупирући се трендовима нестанка политичких партија и њихове прекомпозиције у грађанске покрете. Када су их сви после 5. октобра 2000. године видели мртве, после деценије апсолутистичке владавине, за реинкарнацију под вођством Ивице који је преузео трон, било им је потребно свега четири године. Подржавши мањинску владу Војислава Коштунице 2004. године, опет су били у игри. А за њих игра значи власт. То је знао Вучић!

Шта је знао Ивица? Да ће се Вучић посебно позабавити мршављењем Ивице, пошто је исецкао опозицију на делиће, нудећи илузију сваком од лидера тих микрогрупација да ће их једном позвати на кафу. Тако Сашу Антића и његови одавно сумњиче да је нешто мање њихов, а нешто више Вучићев. Није то резултат Сашине дезоријентације, пошто му је леденица, ономад, треснула о шлем, већ Вучићеве политичке хипнозе. Потом је непослушног Бранка Ружића, који био склон опозиционом скретању, увукао у владу, односно у своју орбиту. Тиме је Вучић остварио двоструки добитак. Бранко је пацификован, док је међу бунтовном фракцијом социјалиста изгубио ореол будућег Дачића. Ивица је разумео и поруку и поклон. И умео је да узврати Вучићу услугу, кад год би се учинило да Зорана Михајловић сувише често седи на канабету америчког амбасадора Кајла Скота или се опире акционом јединству Српске напредне странке, што ће рећи Вучићу лично.

Тако су Аца и Ивица постали уиграни тандем, вођени леденим прагматизмом. Овај први као неприкосновени политички ауторитет, а овај други као његов дублер у опасним сценама, било да је реч о тешким бриселским преговорима, или склапању јавних и тајних дилова са странцима око Косова. Није ли, уосталом, једном приликом Вучић за Ивицу рекао да уме да шармира странце. Зато му је и препустио функцију „политичког премијера”, шефа дипломатије и личног мегафона, иако је свестан да је део Дачићевог необичног шарма и то што на енглеском комуницира преко гугл транслејта. С Москвом ствари стоје нешто другачије. Дачићева тајна преживљавања није само резултат његовог талента да живи, иако се понекад чини да не дише, већ да су му плућа уместо на кисеоник, прикључена на руски гас, а срце на вај-фај с Кремљом.

Ивица ипак тврди да га с Вучићем везују пријатељство и политика и да се он срчано залаже за политику председника Србије, уз констатацију да не верује да постоји било ко други на политичкој сцени ко то ради више од њега.

Да ли Александар Вучић верује Ивици Дачићу? Да, у оној мери у којој Дачић верује њему. Двојица политичара тешке категорије који су у политику ушли из школе, превалили су исувише дуг пут, да би се играли „игре истине”. Вучић ће зато пажљиво анализирати истраживања, водећи рачуна да Ивица не пређе 10 одсто подршке, што је довољно да му остане верни савезник, а да не држи шипак иза леђа. Дачић ће следити инстинкте, уместо математике.

Дакле, сага се наставља!


Коментари21
6311a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ZLATIBOR
Ko i u bajki kad su Marica i Ivica pobedili zlu vešticu koja im je pretila.tako će naša dva politička junaka da pobede zlo koje se nadvilo nad Srbijom!
sanja
Sikira me da nebude kao sa Tadićem, koga je Dačić upravo izdao.
Radmila Mišić
Možda je Vučić i tražio još nekog partnera za saradnju ali je to izgledalo otprilike ovako:nekoliko dana posle formiranja vlade Dačić-Vučić, dok još nije bila dovršena primopredaja dužnosti, Vučić je otputovao u Brisel sa M.Delević, inače bivšom suprugom D.Đilasa. Intervjuisan o primopredaji vlasti, Đilas je na RTSu (lično sam gledala) dobio napad slabo kontrolisanog besa koji je formalno bio zbog nedostatka kadrova SNS ali u suštini iz mnogo prizemnijih privatnih razloga. Kao žena koja je i pre i posle razvoda imala profesionalnu karijeru, ostala sam bez teksta. Šta mislite, da li je posle takvog izliva Vučić trebalo da zove Đilasa u neki "dvojac sa kormilarom"? I, šta mislite, da li mi pada na pamet da glasam za Đilasa? Kakvi su, takvi su, Dačić i Vučić su, trenutno, najmanje loša kombinacija. A nazivati predsednika države i ministra spoljnih poslova Acom i Ivicom je nepristojno glumljenje usiljene duhovitosti.
nisi Tijanić
'cmokne zemlju', 'kao najčudniji Srbin', 'da tresne o patos' - koliko silovanih metafora. Ovaj novinar očajnički pokušava da mu pisanje liči na Tijanićevo po stilu, ali mu to ne uspeva.
Mara M.
Vidim da čitaoci nisu baš dobro razumeli ovaj tekst ali ja uvek pozdrvljam članke ovog autora. To činim i ovom prilikom. I sve što govorim, govorim iz čiste egzistencije uporno pokušavajući da se oslobodim ove prljave politike.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља