уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:29

О српској лексикографији и Вуковом Рјечнику

У оквиру 16. Међународног конгреса слависта, вечерас у 19 сати у Галерији науке и технике САНУ отвара се изложба на којој су изложени Вуков фес, прибор за писање, наочаре, бројни речници и документа
Аутор: Милица Димитријевићнедеља, 19.08.2018. у 23:59
Вуков Рјечник из 1818, ручни примерак аутора са рукописним белешкама (Фото САНУ)

На Филолошком факултету у Београду од данас па до 27. августа, у организацији Међународног комитета слависта и Савеза славистичких друштава Србије, траје 16. Међународни конгрес слависта, а тим поводом вечерашњи термин од 19 сати резервисан је за отварање једне изложбе. Под насловом „Српска лексикографија од Вука до данас” поставка у Галерији науке и технике САНУ представља бројне артефакте који су у вези са двестагодишњицом Вуковог Рјечника, једном од специјалних тема скупа, и развојем српске лексикографије у 19, 20. и 21. веку. Реч је о споју науке и уметности, научних чињеница и префињене естетике, плоду сарадње проф. др Рајне Драгићевић и др Ненада Ивановића и архитекте Озарије Марковић Лашић и графичког дизајнера Небојше Васиљевића.

Према речима Рајне Драгићевић, један од циљева је био указати на значај Рјечника и његов утицај на целокупну српску лексикографију која је настала после тог речника, будући да, на пример, Речник САНУ садржи целокупну лексику Вуковог Рјечника, Речник Матице српске, такође, има много Вукових речи, док Глиша Елезовић у свој Речник косовско-метохијског дијалекта уноси само оне речи које Вук није обрадио.

– И терминолози, баш као и дијалектолози, у својим збиркама и речницима народне терминологије неизоставно полазе од термина обрађених код Вука. Могло би се навести још прегршт примера којима би се показало да је Вуков Рјечник референтна тачка у српској лексикографији. Речници су на изложби представљени и хронолошки, чак се и експлицитно наводи временска линија на којој је назначено време њиховог објављивања. Кренули смо од Вука, а завршили са најновијим примерцима – објашњава наша саговорница и наводи који се још то артефакти налазе у витринама престоничке галерије поред оног најексклузивнијег: Вуковог ручног примерка Рјечника, који се чува у Библиотеци САНУ, на чијим се маргинама налазе бројне Вукове лексикографске напомене.

– Ту су Вукови лични предмети који се чувају у Музеју Вука и Доситеја. Дочарали смо време у коме је Вук живео и радио приказујући његов џепни сат на китњастом постољу, фес, прибор за писање, наочаре, а посебно су атрактивне дрвене алаткице које је Вук издељао својим рукама да би помогао Копитару да правилно преведе на немачки и латински језик српске називе за оруђе и оружје. Уврстили смо и тридесетак докумената из Архива САНУ који су у вези са Вуковим лексикографским радом. У њих спадају збирке речи које су сакупљачи слали Вуку помажући му у састављању другог издања Рјечника, Вукови записи речи на цедуљама, пресавијеним папирима и слично, што указује на чињеницу да је Вук увек и свуда записивао речи. Из Архива смо преузели и документа у вези са лексикографским плановима Стојана Новаковића и Александра Белића. Сваки преузети документ веома је вредан. На мене лично најдубљи утисак остављају збирке речи из првих деценија 20. века које су многи иоле школовани појединци с поносом слали у Српску краљевску академију за потребе израде великог речника српског језика. На изложби су изложене неке од тих збирки и пропратна писма из различитих крајева српске језичке територије – истиче Рајна Драгићевић и додаје да поменута документа дирљиво сведоче о националном заносу наших предака и јединству у корисним колективним духовним пословима. Учитељи, свештеници, службеници, инжењери – били су поносни што им се Српска краљевска академија обратила с молбом да попишу и пошаљу речи из свога краја. Ревносно су их пописивали, са заносом какав данас више не постоји.

Битно је напоменути и то да све што публика неће моћи да види на изложби моћи ће да прочита на више до 400 страна, на српском и руском језику, у монографији-каталогу „Српска лексикографија од Вука до данас”, који прати изложбу и чији су аутори група стручњака за српски језик, углавном из Института за српски језик САНУ и са Катедре за српски језик Филолошког факултета (штампу је финансирала Српска академија наука и уметности).


Коментари25
520b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драга Мирсин Сибничанин
Овде се развила готово најзначајнија расправа о доприносима Вука Караџића српском језику и српском писму. Ако хоћемо да унајкраће, на овом простору, кажемо истину о Вуку, то би било ово. Вук се, практично, на свом приватном договарању о српском језику и писму, названом Књижевни договор у Бечу (1850) одрекао назива "српски језик" и упутио на каснија "натклапања" Срба с Хрватима о томе чији је то језик, како се он зове, које му је писмо итд. Вук се, практично, на том договору одрекао власништва над српским језиком оставивши г у тексту Договора безименим и одрекао се српског писма (тзв. вуковице) која се у Договору и не спомиње ниједном речју, а прихватио је хрватско латиничко писмо које је Гај скрпио пабирчући недостајуће му знаке из других словенских латиничких писама. То одрицање од ћирилице и прихватање хрватске латинице под сугестијама Беча, потврдио је јасно потписавши се с Ђуром Даничићем том хрватском латиницом. Чега је још имао најважнијег да се одрекне?
Коста
Најважније је да људи разумеју да се Вук о новом књижевном језику није договарао са Србима већ с Хрватима и зато га није могао звати српским, јер Срби тим језиком нису писали. Хрватски потписници тог Договара у Бечу 1850. нигде не спомињу да су примили неки "српски" језик. Тај "језик" (тачније "јужно наречјке") је већ од 1836. био службени јеизк у хрватским школама и штампи, а њиме су се служили штокавци католици који себе нигде не представљају као Србе најмање три века уназад. Договором је тај језик, лишен било чега православног, постао заједнички у свему , како је и Деметер приметио, осим "писменах" (словâ). Вук је текст Договора написао (само) на Гајевој латиници, а он и Даничић се потписују латиницом Није случајно. У писмима Платону Атанацковићу (1845) Вук тврди је "Загребачки правопис бољи него сви дојакошњи јужнијех Славена Римскога закона"... додавши да би са 30 слова био "најсавршенији правопис на свијету...бољи и од Славенскога" (!) (Вуков израз за ћирилицу)
Препоручујем 10
Коста
Још нешто, г. Петре. Соменули сте Доситеја, Мушицког, итд. Разлика између њих и Вука је да су веровали да се и нешколованом народу створи једна врста писаног језика за "прост наорд", на дијалекатској основи (то је, на наречју како су католици-штокавци писали) а да се "выша класса" и државна администрација служе славеноспрским. С тиме се слагао и Јозеф Добвровски (који је био Копитарев идеал). Али то решење није било политички "по ползи" Бечу. Славеносрпски је морао нестати како би се српски књижевни језик проближио "католичкој већини" у Аустроугарској (како пише Копитар). Зато је Вуку био прихватљивији језик католичког Дубровника него Његошев.
Петар,ЗАГРЕБ.
За Драгољуба и Косту. Језички разједињени по Вуку одлично смо се разумјели. И надам се да сте схватили поруку. Хрватима свака част и маст.Уврстили су у своју књижевност од Мирослављевог јеванђеља,сваког фратра од Босне Сребрне,Бачке и Баната(Крашоване),до.....нећу даље. А наши ствараоци од 18 до 20ст.заборављени.А има их барем педесетак добрих,за које ја знам,без Срба католичке вјере,у то доба ,наравно,када су постојали. Зар и то није подјела по Вуку.Српску културу свео је на Србију, сви остали заборављени. Један Петрановић из Шибеника,,један од најобразованијих Срба средином 19ст,нитко нема појма да је постојао. Да су га могли присвојити било би боље за њега.Имао би улице и организирали би му симпозије Али не могу.Кодифицирао је српско обичајно право,уређивао први модерни књижевни лист Српско далматински магазин,основао Матицу Далматинску........и тако даље. И то боли.Ако нестајемо на овим странама немате права да се одричете српских културних ствараоца.
Коста
Од половине 19. века надаље, и Срби православци пишу језиком којим су штокавци католици писали три века раније, али за себе готово нико од тих католика нигде не каже да су Срби. Нико се у ренсанснској дубровачкој литертаури не идентификује као Србин. Чињеница је да Хрвати ама баш ништа нису узели од Срба кад је реч о књижевном језику. Напротив. Срби би волели да је тако али нажалост није. Зато сам и цитирао Демитрија Деметера, једног од хрватских потписника Бечког књижевног договора (1850), да је "њима" -- то јест Хрватима (!) -- "пошло за руком" оне који себе за Србље држе" уверити да изједначе књижевни језик с Хрватима у свему сем "писменах" (слова, азбуке)! Будите уверени да ни Деметер ни други хрватски потписници тог договра (Кукуљевићу, Мажурнаићу, итд) ни на периферији мозга нису помислили да тим договорм примају "српски" књижевни језик! Срби су у томе време писали другим језиком.
Препоручујем 11
Петар,ЗАГРЕБ.
Хвала г.Коста.Трагове које је оставио Вук иза себе постоје и у Бечком и другим архивима,али створен је лажни мит за којег стручњаци знаду ,али нитко нема храбрости да га руши. И видите на том славено сербском језику и мало епархијско мјесто као Плашки,наравно захваљујући Мушицком,постало је културно средиште.И Доситеј је дошао из Баната у Далмацију за учитеља и написао први српски буквар.И на том језику предавао дјеци,није смијешно,која су гоњала овце,значи могао се користити и у народу. И ако гледате нашу Карловачку гимназију у коју су се уписивали са свих страна и из разних држава,све заборављено,као да није постојало,а стварала је темеље за културно јединство народа који је живио под разним управама.Значи тај језик осигуравао је културно јединство српског народа,а велико је питање да ли је Вук учврстио или разбио јединство? .И тај Соларић из В.Писанице,написао прво модерно земљоописаније,написао први о славјанима римским(као лингвиста и зналац језика први уочио утицај славена на језик латински и на Рим)и велики број пјесама..... И читав низ наших стваралаца од Зелића,Утјешиновића,.........,до Војина Јелића и Григора Витеза бити ће заборављени. У Хрватској књижевности неће их спомињати,а у Српској књижевности као да не постоје То ми је криво.Аки ће изумријети наша грана коме ће припасти наши ствараоци.Никоме. А што се тиче лингвистике,граматике и књижевности прихваћам ваша објашњења јер моје је знање на нивоу мало боље просјечне образованости.Није ми то струка. Захваљујем на објави.
Драгољуб Збиљић
ТО ЈЕ ОНО... Кад се једном погрешно уради, па то се погршно дуго задржава, последице су неминовно лоше. Тако и ова првописна "реформа" после разбијања "српско-хрватског језичког заједништва" и претварње те "реформе" у "српско-хрватско језичко заједништво из "јединственог "српскохрватског језика", сада формално само 1992/3 преименованог у Матици српског у Правопис српскога језика, уз задржавање свих правила и "обавееза" из Новосадског договора (1954) баш ту, у Матици српској, настављени су катастрофални резултати "богатства двоазбучја" у "касапљење" српске азбуке и преко 90 одсто, а уз формалну стопостотну "заштиту ћирилице". Тек се ових дана, после 12 година од Устава Србије (2006-2018) покушава сачинити усаглашен Закон о сл. употреби језика и писма из 1991. године. Ми кад и видимо проблем (као овај с ћирилицом) толико смо троми и несагласни, па имамо последице какве други не дозвољавају у својим државама. Споро се и тешко договарамо и сами са собом.
Препоручујем 3
Коста
Извори о Вуку су свугде а не смао у аусирјским архгивама. Имате Миклошича, Копитара, А. Ивића, Ђ. Данићжчића, В. Јагића, и д ане набрајам. Информације о језику, граматици и праовпису славеносрпског се могу такође наћи (на пр. Гласници Дружтва србске словесноси). Немојте менио веровати на реч. Читајте ориналне факсимиле. Ја верујем оригналним изворима а не личним тумачењима. На сву срећу за неке, највећи део народа никада не провери шта му се севрира. Да ли је Вук учврстио илу разбио језичко јединство Срба? Српски се пре њега писао једним писмом и једним правописом. Данас се пише на четири начина, па сами одлучите. Иначе, Вук није подносио Доситеја, Његош ни једног ни другог, ни Мркља.
Препоручујем 10
Петар,ЗАГРЕБ.
Саша Милић. Традиција и развој је настављен.Српска грађанска класа надоградила је ср.вијековну традицију славено сербским језиком.И у нашој Буковици архимандрит Герасим Зелић и у Банату наш Доситеј пишу истим језиком. И баш када су Павле Соларић и Сава Мркаљ,наши са западних страна,почели реформу српског језика еволуцијом,а што је значило приближавање финог грађанског и народног,појавио се Вук. Револуција језика.Промјенио нам и менталитет.Од промишљеног грађанског карактера претворили се у ултравиолентне нестабилне брђане. И нитко није додао.Превео је библију.И све хрватске библије имају назнаку:основ превод Вук Карађић. И када је започела хрватска национална интеграција на Свекатоличком конгресу 190...и неке под паролом Мајка божија Краљица Хрвата та Библија ујединила је све католике у једном како они кажуХрватском књижевном језику. Како се он растао од православне цркве тако је створио и основ за однарођивање Србаља. Сва дјеца крштена у католичкој цркви. Захваљујем г.Кости што ме навео на овакво размишљање. Од револуционара постао еволуционист.
Коста
Вук се није тек тако "појавио", како пишете. Јернеј Копитар је намеравао да употреби Сава Мркља за рефрому српског језика, али је Мркаљ умро. Вука је Копитар случајно открио кад је написао неке чудне "исправке" у Новина сербским (из "царствујуће Виенне") 1815. Иначе, што се тиче Рјечника, Копитар пише у извештају властима 1819. да је он наложио Вуку да "изради још и речник" како би се учврстила реформа "чије су последице погодне за аустријску католичку већину" која, уједно "поткопава русоманију тих шизматичких Илираца" (Алекса Ивић, "Архивска грађа...", Београд-Суботица, СКА, ст. 262). Материјал о Вуку је орогман -- и досптупан. Нажалост, јавност га готово никад не види јер указује на сасвим другу слику наспрам службеног мита.
Препоручујем 11
Коста
Господине Петре, кам лепе среће да су људи као Доситеј, Мушицки, или Његош обликовали наш књижевни језик, а не Вук. Али Саво Мркаљ није био ништа бољи од Вука. Он је само још један изфабриковани мит. Да се разумемо: Радикална реформа језика није била потребита! Мркаљеви аргументи против јерова су врло слаби. Српскословенски је имао правопис. И дебвело и танко јер (тврди и меки знак) је имало своју правописну функцију. Треба се подсетити да је дебели јер (ъ) и Вук задржао као 31. слово српске азбуке и у другом Рјечнику (1852) и да је њим писао речи као умъро и заъркати и томе слично до конца живота. Оно је очигледно избачено од Даничића после Вукове смрти. Танки јер (меки знак) је имало правописну сврху за речи које се завршавају сугласником, али се јотују, као н.п. милость --> милостю (милостју, то јест "милошћу" по Вуковом правопису) или царь --> царя. Речи које се завршавају сугласником без јотовања су писана тврдим знаком или дебелим јером, као градъ --> града.
Препоручујем 6

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља