недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:29

Хемингвеј у Паризу

На ме­ђу­на­род­ном скупу о жи­во­ту и де­лу славног писца по­ку­ша­но да се од­го­во­ри на те­му ње­го­вог од­но­са пре­ма гра­ду све­тло­сти
Аутор: Александра Жежељ Коцићпонедељак, 20.08.2018. у 22:00
Ва­ле­ри Хе­мин­гвеј на ску­пу у Па­ри­зу (Фо­то Ви­ки­пе­ди­ја)

Специјално за „Политику”
Париз – Град светлости је недавно угостио чак 500 љубитеља Хемингвејевог дела! Од 300 излагача који су имали прилику да представе своје радове о најразличитијим аспектима пишчевих романа, кратких прича, памфлета, песама и писама, издвајамо чувена, широј публици мање или више позната, имена критике о Хемингвеју данас: Доналд Џанкинс, Хари Стоунбек, Џералд Кенеди, Марк Холанд, Чарлс Нолан Џуниор, Карл Иби, Питер Хејз, Линда Патерсон Милер, Сандра Спаније, Гејл Синклер, Доналд Дејкер, Алекс Вернон, Хилари Џастис, Роберт Трогдон, Верна Кејл, Сузан дел Гизо, Џон Бак.

Осамнаеста међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја покушала је да одговори на тему „Хемингвеј у Паризу – Paris est une fête”, док сам се ја, поново као једини представник Хемингвејеве критике из Србије, бавила представама Париза у делима Хемингвеја и Емила Золе.

Двадесетих година прошлог века Париз је за Хемингвеја одиграо одлучујућу улогу, с обзиром на то да се баш ту упознао са Езром Паундом и Гертрудом Стајн, а у књижари Силвије Бич са целим светом књижевности, као и на то да је ту научио да пише и постао славан. Када у периоду од 1957. до 1960. године пише својеврсне мемоаре о Паризу двадесетих година, Хемингвеј не крије своју љубав према страном тлу – последње поглавље „Покретног празника” насловљава „Паризу никад краја”, и каже: „Паризу нема краја и успомене сваког ко је у њему живео разликују се од било којих других успомена. Увек смо се у њега враћали, без обзира на то ко смо или како се он изменио, или како се тешко или лако могло у њега доспети. Париз је увек био вредан тог труда и увек би узвратио за све оно што сте у њега доносили.”

Скуп у Паризу, међутим, надилази искуства са конференције о Хемингвејевом делу у Чикагу 2016. године, у сваком смислу – статистичком, организационом, културолошком и књижевном. Овога пута, у амфитеатру Richelieu на Сорбони Тери Иглтон говорио је о модернизму као последњем отпору масовној култури, а Адам Гопник о разлозима због којих је Хемингвеј и данас жив аутор. Гопник је уверен да од Хемингвеја још увек можемо да „крадемо” јер нас је управо он научио да је мање више. Моћ Хемингвејевог описивања није у једноставности како се то обично мисли, већ у мистерији и енигматском подтексту у чијем су сталном фокусу задовољства овога света и судбина људског постојања. Хемингвејеве приче jeсу унеколико фикционализована сведочења о временима, местима, споменицима или људима. Извесно је да оне обухватају и сопствену будућност, а нашу садашњост, зато што пола века или век касније указују на мотиве романтизације глади, манипулације књижевне легенде и опасности свакојаке поларизације.

У прелепом салону Gustave Eiffel, Валери Хемингвеј, ауторка књиге „Трчећи са биковима: мој живот са Хемингвејевима”, говорила је, као и много пута до сада, о свом приватном и професионалном односу са Хемингвејем и несебично споменула толико тога. Наиме, од када га је са својих 18 година први пут упознала у Шпанији радећи као новинар, Валери је постала свесна његове невероватно снажне личности, велике моћи убеђивања и чињенице да су се сви увек утркивали да буду у његовом друштву. Убрзо, Валери Хемингвеј добија прилику да ради на његовим тзв. париским рукописима од којих три године после Хемингвејеве смрти настаје „Покретни празник”. Док се истовремено сећао својих младићких дана у Паризу, Хемингвеј је увек, подвукла је ова шармантна дама, живео у садашњости и желео да своју уметност живљења и уживања пренесе на друге.

Амерички универзитет и библиотека у Паризу отворили су врата свима онима који су се окупили да и дословно певају Хемингвеју у част. Питам се да ли би иједан други амерички писац данас могао да привуче толико читалаца који у његовим делима проналазе страст и универзалну људску патњу (Хари Стоунбек), одсуство онтолошке сигурности (Ален Џозефс), или свеприсутну моралност (Џозеф Флора), да освоји оне читаоце који, осим тема смрти и физичке/психолошке трауме, препознају колективно памћење једне културе у превирању, која, иронично, никад није била савременија и свима нама данас блиска.

Париз за Хемингвеја није био само град означен на географској мапи. Париз је за њега представљао посебан простор културе, субјективизована верзија простора и предео који се сања (Џералд Кенеди). Заиста, после дуге шетње Монпарнасом док седим у кафеу Le Select и пијем коктел који носи моје име (Alexandra), или када се возим таксијем од Bar Hemingway  чувеног хотела „Риц”, као да постајем још осетљивија и пријемчивија за искуства Џејка Барнса и осталих представника тзв. изгубљене генерације. Лутати по Паризу, пролазити поред Нотр Дама, пити вино на обали Сене или на броду Bateau-Mouche, још су невероватнија искуства ако се на уму има прва књига романа „Сунце се поново рађа”, чија документарна прецизност, чини се, води у срж овоземаљског уживања и/или патње. Подсетила бих да конференција није организовала једну, већ четири истовремене књижевне туре по Паризу (Luxembourg, Fleurus, Odéon; Lemoine & Contrescarpe; Montparnasse; Boulevard Saint-Michel – Île Saint Louis). Очигледно, Париз се код Хемингвеја никада не односи само на једну ствар, грађевину, пиће или појединца. С друге стране, уз Хемингвеја Париз је све. Вреди враћати му се.


Коментари1
a1d2d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miki
Evo i ja da se pridruzim velikom autoru knjige Starac i More ( The old man and the sea ) koja me je spasila od samoubilacke literature klasicne Rusije, koju sam morao da citiram po srednjoj skoli . Za razliku od mesta i lokacije Borodinske bitke Key West je ispao nesto svetlo i veselo i radosno. To me je osnazilo da nadjem nacina da zavrsim, uspesno, skolu za lov na Sabljarke ( Swordfish ), o kojima sam prvi put cuo iz te knjige ( na zalost ne i iz lektire ), kod ucitelja ciji sam zadnji djak bio posle 17godina uspesne karijere lova na ove , neobicno lepe, borbene i opasne ribe. Malo sam , uocivsi nedostatke Hemingveja, modifikovao sam lov i lokaciju i zaista je to bilo onako kako on to opisuje: zora sa zvezdama, nestaju zvezde pa izlazi svetlo, pa narandzasto pa zuto sunce i onda ogromni horizont. Jata delfina, borba iz stolice sa zaista jako ljutom ribom koja iskace iz vode sa velikim perajem ( inace jedarcem) i vrluda se u vazduhu, oce da ubode macem kada vidi da joj se blizi kraj.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља