среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:32
ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН МИХАИЛОВИЋ, писац

Краљ који је постао Гроф

Милан Обреновић претворио је турску вазалну кнежевину у напредну европску земљу, али је ускоро, под Карађорђевићима, његова државотворна идеја покопана
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 21.08.2018. у 22:00
(Фото М. Крстић)

О краљу Милану Обреновићу обично се мисли као о не баш омиљеном владару, на кога је покушано извршење неколико атентата. Међутим, Дејан Михаиловић је аутор који је у свом првом роману „Подвизи и страдања Грофа од Такова”, у издању „Лагуне”, приказао романсирану биографију ове историјске личности, краља који је Србију увео међу модерне европске државе, тиме што јој је обезбедио слободу од турског вазалства.

Ова приповест, низом мало познатих и занимљивих епизода, прати живот краља Милана од детињства, преко доласка на престо после убиства кнеза Михаила 1868. године, па све до смрти у Бечу 1901. године. Роман је настао на основу дугогодишњег истраживања архивске грађе, а краљ Милан је ту, као књижевни лик, најпре човек који је изградио модерну Србију, а завршио као изгнаник.

Почетак владавине Милана Обреновића IV, уз намесништво, обележила је смрт кнеза Михаила, а Миланов наследник Александар такође ће бити сурово убијен 35 година касније. Да ли је први нововековни српски краљ пре свега био трагична фигура наше историје? Или је пре био велики реформатор?

Пре свега трагична фигура, јер је ишао испред свог времена, извојевао независност Србије и завршио живот као изгнаник...

Доведен је у Србију као дечак усред школовања у једном париском лицеју и следеће 33 године владао Србијом, најпре уз намеснике, затим самостално као кнез и краљ, и после абдикације закулисно, као владар из сенке сина Александра. За то време претворио је турску вазалну кнежевину у напредну европску земљу, али је ускоро, под Карађорђевићима, његова државотворна идеја покопана.

Његов однос са фриволном мајком показује и њен поклон – мајмунче у мундиру, док су му намесници били нека врста сурогат родитеља?

Марија Катарџи је била племкиња из влашке бојарске породице, дворска дама која се после ране смрти Милановог оца, Милоша Јевремовог Обреновића, радије бавила по европским дворовима. Стога је његов стриц кнез Михаило преузео старање над младим Миланом и послао га на школовање у Париз. После убиства кнеза Михаила доведен је у Београд као једини мушки припадник династије Обреновића и владао под намесницима док је био малолетан. Занимљиве су појединости о обешењацима из кнежевићевог дворског окружења, ађутантима и ордонансима, који су учили младића пушењу, јахању, лову, картању и љубавним вештинама.

Ваша прича више је усмерена на спољну политику краља Милана, него на његову унутарњу владавину. Да ли је његово касније аустрофилство био један од разлога његове омразе, после прве завере која је допринела томе да пропадне у један смедеревски клозет?

Кад је лађом кренуо пут Крима, у просидбену мисију у Русију, у Смедереву су му претестерисали даске у једном пољском клозету па је упао у сенкруп. Говорило се да је тај „атентат“ масло намесника, опомена младом кнезу ко заправо влада Србијом. Окренуо се сасвим Аустрији тек после Санстефанског мира, када је схватио да од Русије нема подршке ни помоћи. И иако је Аустрија прва признала Србију за краљевину, окретање од Русије није добро примљено ни у Србији код радикала, карађорђеваца и цркве, ни код Срба изван Србије који су Милана у својој патриотској штампи представљали као продану душу и издајника српства.

Двоструки аршини царске Русије показали су се и приликом избора невесте за српског, тада вазалског, владара?

Намесници су настојали да обезбеде младом кнезу принцезу из династије Романова, али је руски канцелар Горчаков изјавио да ниједна руска принцеза не може поћи за једног вазалног кнеза, утолико пре што, по циничној примедби ондашњег руског посланика на Порти Игњатијева, ниједан српски владар није завршио владавину природним путем.

Један од „страних улагача” у Србији онога доба био је и контроверзни Макензи. Ко је он заправо био?

Макензи је био Шкот по коме су Срби један део Београда прозвали Енглезовац. Готово двадесет година живео је овај предузимљиви филантроп у Београду, стекавши пријатеље и углед у ондашњем београдском друштву. Откупио је „Симићев мајур”, врачарску падину изнад Славије, парцелисао је и продавао парцеле имућним Београђанима који су на њима зидали куће и с временом створили једну респектабилну градску четврт. Макензи је био члан енглеског Краљевског библијског друштва и на Славији је подигао чувену Салу мира, где су одржавана научна, политичка и теолошка предавања. На то се српска црква згражавала, иако јој је Макензи поклонио врачарски плато за изградњу Храма Светог Саве, чиме се уписао међу његове прве добротворе. Макензи је отворио и пансион и ресторан где се служио само чај, али их је наш свет заобилазио јер су сматрали да чај пију само болесни. Веселин Чајкановић приметио је да Срби и немају праву религију, него сујеверје, што је по њему имало за последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост.

Велики део романа заузима и проблем изградње прве српске железнице, такозваног „гвозденог пута”, што је било заправо право политичко питање односа Србије према великим силама?

Изградња „гвозденог пута”, ради повезивања Беча и Цариграда била је српска обавеза према Великим силама после признавања независности 1878. године. Али у радикалској и патријархалној Србији ова обавеза створила је плодно тле за бројне теорије завере, између осталог, и такву да пруга дуж Мораве има за циљ да подели Србију на западну и источну, аустријску и турску.

Ваша приповест бележи учитеље, чак и литературу, који су утицали на развој будућег владара. Једна књига, аутора Лазала, имала је посебан утицај на њега? Мало се говори о краљу Милану као колекционару дела француског импресионизма, али и о уметничкој збирци која је после његове смрти распарчана?

Милан је био страствени колекционар слика европског академизма и импресионизма с краја 19. века. На две аукције у Бечу и Лондону, међутим, три године после затирања династије Обреновић, краљица Наталија, тада француска опатица, продала је читав један музеј: 210 сликарских дела из Миланове колекције, дворски намештај, украсне и трофејне предмете, накит, сребрнину... Поклањала је чак драгоцене уметничке слике из Миланове колекције својим собарицама.

Шта о краљу Милану говори и податак да је касније био само Гроф од Такова?

Милан се у Бечу, Лондону и Паризу с краја 19. века кретао у аристократским круговима и представљао као Гроф од Такова. Тако је приказан и у филму о Тулуз-Лотреку Џона Хјустона „Мулен руж” из 1953. године. Ипак, он се за све време владања свог сина Александра враћао у Србију и из другог плана водио државне послове и стварао модерну српску стајаћу војску, која ће се прославити у балканским ратовима и Првом светском рату. Непуну годину после Александрове одлуке да забрани Милану повратак у Србију и мимо воље својих родитеља ожени се Драгом Машин, несрећни екскраљ је умро у Бечу, од запаљења плућне марамице у 46. години.


Коментари0
1435b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља