недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51
Белешке с пута: ТУНИС

Од Ђербе до Картагине

После 2015. године безбедност је прва ставка у туризму ове афричке земље, а затим све остало – плаже, значајна здања, пустиња, оазе и градови задивљујуће архитектуре
Аутор: Гордана Поповићпетак, 24.08.2018. у 08:00
(Фото pxhere.com)

Да је уз добру кондицију и још бољу организацију могућно за седам дана посетити готово све кључне туристичке тачке Туниса доказ је и искуство трочлане новинарске екипе која је, у организацији Амбасаде Туниса у Београду, за недељу дана прокрстарила овом земљом од југа до севера. Полазна тачка била је Ђерба, острво на југоистоку, близу границе са Либијом, до којег се од главног града Туниса авионом стиже за 45 минута, познато по широким пешчаним плажама, живописним селима, луксузним хотелима, производњи грнчарије, али и по Ла Гриби, једној од најстаријих синагога у Африци где се сваког пролећа на ходочашћу окупљају хиљаде Јевреја.

Са Ђербе крећемо ка западу аутомобилом јер је острво повезано са копном путем који су првобитно изградили још Римљани, а крајња тачка тог дана је Тозер, град смештен на педесетак километара од алжирске границе. Пут води преко пустињског града Татуина и пун је кривина, али и разних атракцијa за туристе, као што је, на пример, најстарије берберско село Шенини које датира из 11. века и које још из даљине привлачи поглед белим здањем уклесаним у врх црвених стена.

Татуин и Џамија седам спавача

Предусретљиви Бербер, туристички водич, умотан у плаву мараму, води нас козјом стазом до самог врха села одакле пуца поглед на Татуин, а потом се с друге стране спуштамо до Џамије седам спавача назване по легенди о седморо људи који су ту спавали готово 300 година.

У регији Татуина посећујемо и Дворце пустиње, грађевине задивљујуће архитектуре где су некад живели сахарски номади. Данас личе на напуштени декор после снимања филма у коме је једини знак живота мала радња помпезно названа „Salon du thé“ у којој може да се попије чај и да се купе сувенири.

Касно ноћу стижемо у Тозер, престоницу сахарског туризма, град карактеристичне архитектуре од жуте опеке, изникао у пустињи, окружен палмама (у региону Тозера и Нефте данас има неколико хиљада палминог дрвећа). Шеф хотела нам одмах по доласку дарује кутије урми по којима је овај крај познат. Да је Тозер највећи произвођач урми на свету уверавамо се и сутрадан у медини где су богате тезге са овим воћем бројне.

Град је пун изненађења. Залазимо и у четврт старих заната, са уским уличицама где се у малим локалима праве и продају разни предмети од палминог лишћа, попут корпи и шешира. Свраћамо и у уметнички атеље Рауде Брибеш коју је управо овај град, како каже, инспирисао да се посвети сликарству и која на лицу места осликава визит-карте које нам дели.

Из Тозера је лако организовати одлазак у пустињу чији је песак због кише претходних дана остао чврсто слепљен и не лети свуда наоколо на ветру и по коме сада корачамо као по удобном тепиху. Изувамо се и боси се пењемо и спуштамо по пешчаним динама, а затим силазимо до локације где је сниман један од наставака филма „Ратови звезда“.

На тезгама испред камених кућица може се купити уобичајена роба која се нуди у свим туристичким зонама: накит, бедуинске мараме, слатко од урми... У једној од тих грађевина пеку се мале лепиње на пепелу и људи стрпљиво чекају да их купе. Камиле стоје по страни уморне, израбљене у улози туристичке атракције.

После пустиње посећујемо оазу и одмарамо поглед  на зеленој води окруженој палмама, пијући кафу у ресторану смештеном на врху. Са становништвом у било ком делу Туниса лако је споразумети се на француском који је овде други језик (први је арапски), али и на енглеском, немачком...

Гозба у Керуану

Из Тозера крећемо пут североистока, а главна станица је Керуан, прва престоница Магреба, познат по Великој џамији која поред духовне вредности представља и ремек-дело архитектуре. Основан око 670. године, Керуан је под заштитом Унеска (од 1988), а осим по Великој џамији познат је и по карактеристичној медини, као и по домаћој радиности, првенствено изради ћилима. Архитектура је раскошна, а и овде доминирају карактеристична плава врата и прозори на белим кућама.

Ручак у пријатном ресторану и овде подразумева специјалитете карактеристичне за Тунис: традиционалну салату, брик (тесто пуњено различитим надевима), кус-кус са поврћем, месом или рибом, морске плодове. Најпопуларнији зачин је хариса, користи се и у сувом стању али и у виду пасте која се служи са туњевином и маслинама, обавезно преливена маслиновим уљем. По производњи маслиновог уља Тунис је четврти у свету.

На путу ка обали свраћамо у радњу традиционалних колача који се ту и производе под оком власнице Ракаје Фарид. Петнаестак радница марљиво меси тесто, обликује га и пржи, а дозвољавају и нама да покушамо.

Луксузна летовалишта

Дуж обале на истоку земље нижу се летовалишта међу којима је најпопуларнији Сус, а најексклузивнији Порт ел Кантауи.... Тунис ове године рачуна на осам милиона туриста, безбедност је на високом нивоу на путевима, на великим скуповима, у хотелима, па тако на улазу у један луксузни у Сусу пролазимо радарску контролу.

Увече, док шетам сама плажом под ведрим небом начичканим звездама, прилази ми члан хотелског обезбеђења и каже да га позовем уколико приметим било шта сумњиво. После терористичког напада 2015. године, безбедност је прва ставка у туризму Туниса.

Посету завршавамо надомак рушевина Картагине за коју је везано прво значајније појављивање Туниса на светској историјској сцени. Локалитет једног од некад најзначајнијих градова на свету данас је туристичка атракција. Ту боравимо у раскошним апартманима једног од најлуксузнијих хотела како и приличи месту са таквом историјом, у земљи чији је најбурнији период почео управо са Феничанима који су у деветом веку основали Картагину.


Коментари1
73e1c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubomir Sindzirevic, Dipl. Ing. Grdj.
Nije Ђерба nego Џерба. U arapskom jeziku ne postoji Ђ, ali zato postoje tri varijante za slovo ج (kao u imenu gada جربة) - isto slovo se u Egiptu izgovara kao G, otuda i Gamal (Abdel Naser), u Kuvajtu i Persijkom zalivu (kako ga ovde zovu Arapskom zalivu) je Dž, a cesto i G, otuda je i Emir Kuvajta iz porodice Al Džaber (Al Jaber na latinicnoj transliteraciji, tj الجابر), dok bi u Libiji bi bilo Ž (pa bi se ista porodica Al Jaber, tj الجابر zvala Al Žaber). Proverom na Wikipediji se zaista vidi da je "Djerba" na "srpskohrvatskom", ali i na engleskom, sto se NIKAKO ne moze pisati kao "Ђерба", jer u ovom, kao i u mnogim drugim slucajevima, Wikipedija daje Hrvatsku, a ne Srpsku verziju "srpskohrvatskog" teksta. Zato se preslusavanjem izgovora جربة‎ na toj istoj Wikipediji jasno cuje "Џерба". Samo slovo ج se naziva جِيمْ, tj "Jim, gym" a cita /d͡ʒ/, tj. /dʐ/, dok je za Ђ izgovor /dʑ/. PS Uzgred, i moje prezime ima to famozno "Џ", koje mnogi, cak i u Srbiji, pogresno izgovaraju kao "Đ".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља