недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Рад на себи

Превише је људи који сами себе лоше третирају, али уз помоћ психотерапије могу то да промене, уколико то заиста желе и за то имају капацитет
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 27.08.2018. у 08:00
(Срђан Печеничић)

Савремени приступ човеку уважава идеју „раста и развоја личности”, према којој се људски развој не завршава физичким одрастањем, у раним двадесетим, већ се наставља на психичком, емотивном и социјалном плану током читавог живота. Тај процес одвија се спонтано зато што људи током живота стичу различита искуства из којих уче и мењају се, стичући животну мудрост.

Како су детињство и младост она прва развојна фаза у којој људи изводе највећи број закључака о себи, другима и свету, управо у њој стичу она базична уверења која уграђују у темељ своје личности. У складу са личним уверењима људи себи тумаче себе и своје реакције, друге људе и њихово понашање и граде свој доживљај света, што чини њихову субјективну стварност. Када су ова уверења реалистична, они добро функционишу и као појединци и у различитим друштвеним улогама. Када су ова уверења нереалистична, постају дисфункционална, тако да људи који их заступају имају различите проблеме у свом функционисању.

Улога психотерапије

Психотерапија, која је историјски гледано почела са психоанализом, прихватила је идеју да је „дете отац човека”. Оно што је психотерапија доказала јесте да када људи који пате због одређених емоционалних и менталних проблема промене она своја дисфункционална уверења која су одговорна за настанак и одражавање тих проблема, проблеми нестају. Резултат је да тако промењени људи настављају да своје животе живе друкчије и квалитетније.

Наравно, психотерапија није свемогућа, не успевају сви да се промене на начин на који би желели. Порука психотерапије јесте да је промена личности могућа, наравно ако особа жели да се промени и поседује капацитет за промену.

Један од главних појмова у психотерапији јесте „однос према себи”. Превише је људи који сами себе лоше третирају. Да би психотерапија могла да се одвија, потребно је да клијент буде у некој врсти унутрашњег конфликта између оног разумног и „здравог” дела себе и оног другог, ирационалног и дисфункционалног дела. Психотерапеут прави једну врсту савеза са првим делом клијентове личности, како би заједно идентификовали, преиспитали и променили онај други, проблематични део личности. Из тога произлази да није психотерепеут тај који мења личност клијента, него је он само водич и помоћник који клијенту помаже да преиспита неке делове себе, да он кроз свој „рад на себи” постигне жељену промену и оствари жељени циљ.

Опасност од прецењивања

Идеје „раста и развоја личности” и „рада на себи” су превазишле оквире психотерапије јер су их широко прихватили сви они који би желели да управљају развојем своје личности како би остварили неко своје „боље Ја”. Ширењу идеје „рада на себи” допринели су Карл Густав Јунг са својим концептом „процеса индивидуације” и Абрахам Маслов са идејом „хијерархије мотива” према којој је врхунска човекова потреба потреба за самоактуелизацијом. Парадигма преузета из генетике, према којој се само мали део генетског материјала (генотип) изрази кроз интеракцију са околином у стварни изглед јединке (фенотип), довела је до идеје да свака личност има много више скривених потенцијала од онога што је изразила кроз своју стварну личност.

На овим претпоставкама су засновани различити системи „рада на себи”, од традиционалних источњачких доктрина, преко њихових разноврсних модификација, па до нама ближих система менталног и социјалног тренинга (коучинга).

Рад на себи јесте користан и важан начин поправљања односа према себи. Он омогућује особама које имају прогањајући, условљавајући, непријатељски однос према себи да изграде друкчији, самоприхватајући, самонегујући и пријатељски однос. Међутим, постоје и опасности због прецењивања рада на себи и последичног претеривања. Парадоксално, људи могу изгубити себе у истраживању својих непознатих и бесконачних потенцијала. Рад на себи постаје смисао живота онима који су заборавили да је он првенствено помоћ да боље и квалитетније живе у заједници са другима. У том случају се потрага за самоактуелизацијом и самореализацијом своди на један облик егоцентричности и нарцисоидности.


Коментари4
f483f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Olga Vukadinovic
Zapitala sam se.... do kog momenta je opravdan?
Вукица
Добар текст, а коментара-ич! Значи ли то да о себи уопште не размишљамо, јер смо у свему савршени? Или смо алтруисти у толикој мери, да све снаге усмеравамо на "поправку" ближњих , па никад не стигнемо до самих себе? Не прихватамо се посла са неизвесним исходом? Плашимо се себе ?... Мук!
Črtomir
Dobra primjedba odnosno dilema! Današnji agresivni kapitalizam koji se na legalističkoj osnovi samozove neoliberalizam traži "savršene" pojedince. Tu "savršenost" demonstrira se sa takmičarskom logikom "popravljanja" bližnjih. Postoji dosta različitih koučinga koji za cilj imaju stvaranje vođe i svakako produkcije ili profita. To se upakuje u "rad na sebi", razvoj ličnosti, socialnu kompetenciju, itd. Mislim, da neko ko stvarno želi "do sebe" i raditi na tome odnosno "raditi na sebi" mora biti dobro distanciran od te agresivne socialne okoline. Ljudi koji su zadovoljni samim sobom u biti nisu opterečeni sa potrebom po popravljanju drugih ljudi. To je intiman "posao" svakog. Posao koji če neko na svoj način da obavi. Kada neko bude spreman na promjenu. "Učitelj dolazi kada je učenik spreman" kaže šaman. I za kraj. Ne plašimo se toliko sebe, koliko se plašimo se šta če drugi da misle o nama.
Препоручујем 2
Sanja
Tačno. Nekako je, valjda lakše, menjati i savetovati druge, nego raditi na sebi. Svi upadnemo, ponekad, u taj film ali to ne treba da nas sprečava da radimo na svom razvoju. Ljudski je, valjda, grešiti, pasti a onda ustati i nastaviti.
Препоручујем 4

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља