четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:37
ИНТЕРВЈУ: ГАБРИЈЕЛА ШУБЕРТ, слависта

Вук Караџић је задужио читав словенски свет

Словенски народи највећа су популација Европе. Нажалост, интерес иде другим путевима, и не знам да ли је то паметно
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 24.08.2018. у 22:00
(Фото М. Ву­ли­ће­вић)

Учесница 16. Међународног конгреса слависта у Београду је и Габријела Шуберт, дугогодишња професорка на Катедри за јужну славистику и Студије југоисточне Европе на Универзитету „Фридрих Шилер” у Јени, инострана чланица САНУ од 2006. године, као и дописна чланица Мађарске академије наука. Бави се народном књижевношћу, немачко-јужнословенским књижевним и културним везама, културном семиотиком, савременом јужнословенском приповетком...

Поред осталих, ауторка је и књиге „Срби и Немци у 20. веку. У сенци званичне политике”. На овом конгресу похвалила је организацију и разноврсност програма, где је посебно уочила нову секцију интернет стилистике.

Једна од ваших тема на овом конгресу слависта јесте и „Српски рјечник”, поводом 200 година од првог издања, у светлу Вукове сарадње са Немцима. Та сарадња била је од суштинске важности за развој наше писмености и културе?

То је било златно време немачко-српских односа, каквог није било раније, нити касније, а било је важно за српску културу уопште. Вук Караџић је имао тесне везе и са Терезом фон Јакобс Талфи која је преводила српску народну поезију. Те преводе она је послала Гетеу који је њима био одушевљен и који је чак и учио српски језик како би разумео и сам превео „Хасанагиницу”...

Вук је још више сарађивао са Јакобом Гримом, а за „Српски рјечник” то је још важније него сарадња са Гетеом. Јакоб Грим који је са братом Вилхелмом приредио немачки речник и који се, поред осталог, бавио и немачким предањем и фолклором, Вука је, заједно са Јернејом Копитарем, подстакао на то да састави и изда „Српски рјечник”. Вук га је уобличио по узору на немачки речник Јакоба Грима. Такође, Грим му је објаснио да при томе даје примере и из других словенских језика, да користи упоредни принцип. Јакоб Грим добро је говорио српски језик. Он је један од првих Немаца који се приближио словенским језицима и култури, управо на основу српског. После Вуковог издања „Српског рјечника” Јакоб Грим дао је проширено издање „Рјечника” још једном га објављујући на немачком. Вук и Доситеј били су значајни и због тога што су запад упознали са словенским светом, Вук је задужио читав словенски свет, а међу Немцима који су били важни подједнако за Србе и за Немце био је и Хердер.

Када долази до промене у тим односима?

Од друге половине 19. века односи Немачке према словенском свету почели су да се мењају и у политичком смислу. Врхунац неразумевања између две културе достигнут је током Трећег рајха када је Хитлер бомбардовао Београд. Ни ратови из деведесетих година нису допринели зближавању Немаца и Срба. Због тога мислим да би требало настављати традицију коју је Вук Караџић неговао. Он је пуно урадио и за Србе и за Немце.

Шта је, по вашем мишљењу, немачке научнике и писце фасцинирало у српској народној књижевности?

То је био почетак романтизма у Немачкој када су се писци обраћали аутентичној изворној, народној, књижевности. Такве књижевности, већ у то време, у Немачкој није било. Хердер је позивао познаваоце да сакупљају аутентичну, народну, књижевност, да се баве фолклором. Код нас, на западу, у то време, висока књижевност више није била изворна. Зато су многи почели да се интересују за Балкан где је све то било живо. Српске јуначке народне песме биле су потпуно непознате на западу. Браћа Грим и Гете били су њима опчињени. Гете је сам превео „Хасанагиницу”, као и друге песме.

Прошле године представљена је ваша књига о односу Срба и Немаца у 20. веку где се заправо види колико је политика била доминантна у тим релацијама две културе?

Деведесетих година, током санкција, ви нисте могли да дођете до наших научних публикација, као што ни ми нисмо могли да знамо за ваше. У то време када сам била предавач на Универзитету у Јени и када смо направили немачко-југословенско-српски научни скуп о заслугама Терезе фон Јакобс Талфи за вашу културу, морали смо да интервенишемо у немачкој амбасади у Београду како би наше колеге добиле визу за пут. Сећам се да је тада дошао Миљан Мојашевић са торбом препуном књига, најновијим српским издањима са којима је сматрао да треба да будемо упознати. Био је то јединствени случај тада у Немачкој, ниједан институт није могао да организује неки научни скуп посвећен српској култури, а ми смо то урадили у Јени. Та моја књига говори о 20. веку, мрачном добу у немачко-српским односима, али, када прелистате тај зборник, видите колико је у културној и научној сфери ипак било и сарадње између Срба и Немаца. Значи, званична политика је једно, а научници су друго. У претходном издању „Срби и Немци. Традиције заједништва против предрасуда” истраживала сам поменуто златно доба сарадње Немаца и Срба. Подунавски Немци дуго су живели са Србима, а и њима је у 20. веку било тешко зато што су протерани и истребљени са тог простора. Морамо да започнемо добру, нову сарадњу.

Да ли је сада на неком немачком универзитету могуће студирати српски језик и књижевност?

Нажалост, морам да кажем, србистика, као самостална дисциплина, више нигде у Немачкој не постоји. Слично је и са јужном славистиком, и са општом славистиком. Затварају се институти, штеди се. Политичке науке су у предности, науштрб европских култура. Наравно, англистика и романистика не гасе се. Али, славистика није у добром положају. Шири се интерес према Америци, иако то ни политички није једноставно, али се не разуме, што је велика грешка, да је потребна оријентација према Словенима. Словенски народи највећа су популација Европе. Нажалост, интерес иде другим путевима, и не знам да ли је то паметно.

Највећи прекид у односима две земље десио се, дакле, са распадом Југославије и Милошевићевом политиком?

Са његовом политиком почела је та дистанца између Немачке и Србије, док је била мања са Хрватском. Ипак, никада није само једна страна крива. Имам пуно пријатеља у Србији, а писањем поменутих зборника трудим се да побољшам односе између Србије и Немачке. Сматрам да српска страна није ништа мање важна од хрватске.

Колико се српска књижевност преводи у Немачкој?

Доста се преводи: Црњански, Киш, Тишма. Има много превода Андрићевих дела. Преводиоци су добри, има их и родом из Србије. Ти људи пуно чине за српску културу.


Коментари29
a45f5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milosav Popadic
@Коста Prosudite sami: (1) reforma pisma, (2) gramatika srpskog jezika, (3) rjecnik srpskog jezika, (4) narodne prce, (5) poslovice, zagonetke, (6) ženske (lirske) narodne pjesme, (7) devet knjiga epskih narodnih pjesama, (8) isrojirijski zapisi i još mnogo toga - ima li eksperta koji bi za platu stigao da u toku svog života sve to oposli? To je mogao samo nadahnuti gorostas Vuk, koji je ipak bio samo čovjek, hoću reći, nije bio ni bezgresan ni nepogresiv. Za žaljenje je što su prema njemu i njegove greške i grijesi
Коста
@Дејан -- ваљда имате и доказe за то, али чисто сумњам!
Препоручујем 4
Коста
Можда ће Политика бити љубазна да објави бар овај краћи одговор. Вуков радни стаж траје тачно 50 година, пола века (1814 - 1864). У том периоду највише му је помогао Ђура Даничић, без којега не би успео да напише све те радове. Има и данас људи који су написали по двадесетак, ако не и више књига, у краћем раздобљу. Послове које је завршавао од Писменице до Новог Звета радио је по налогу Копитара. Први Речник је пише из шокачких речника, а многе је речи измислио (како лично признаје). Немачке и латинске речи написао му је Копитар јер Вук латински и немачки није довољно познавао. Народне песме су му спевала два старца. Ово није покушај да се умањи његов подвиг, већ стварност. Много је важније шта је из те реформе произашло.
Препоручујем 14
Петар,ЗАГРЕБ.
До Вука постоји јасно индивидуализирани српски књижевни језик,а народни говор Срба је врло уједначен јер сви говоре само једним,штокавском дијалектом,што је осигуравало језично јединство Срба. Да је тај језик био искључиво српски до Вука треба прочитати проглас Бана Јелачића на српском и ћирилици и хрватском на латиници. Два потпуно разграничена језика. Револуцијом ,а не еволуцијом славено српског уплели смо се у језичне договоре који нису били потребни.Супротна страни није их прихваћаћала и српску оптуживала за језични унитаризам. Као резултат имамо да се Срби уклапају у језичну средину гдје живе. Лакше се асимилирају у хрватски,бошњачки и однедавно у црногорски књижевни језик. Како је католичка црква увела од шездесете,а српска православна нешто касније у богослужје књижевни језик,а у свим католичким библијама,пише,,основ ,пријевод,Вук-Даничић",ето вам ,унија цркава на богослужбеној основи спроведена,само то још нитко не види. А Вуку је то било свеједно.Вјенчао се у католичкој цркви и његова једина жива потомкиња је католик. То вам је резултат.Можда и ви постанете по Старчевићеву науку,као што је писао-Моравски Хрвати.
Svetozar Pribičević
@Петар,ЗАГРЕБ.- "у свим католичким библијама,пише,,основ ,пријевод,Вук-Даничић",ето вам ,унија цркава на богослужбеној основи спроведена,само то још нитко не види". Možete li objasniti kako neko izdanje Biblije može biti katoličko ako ga ne priznaje Katolička crkva? Izdanje o kojem pišete je plod londonskog biblijskog društva i isto se je doslovno "dilalo" po kučama. Kat. crkva ga je odbijala jer je netočno i nepotpuno u odnosu na RKT Vulgatu. To je latinska biblija. Sa tom biblijom se nitko nije služio. Zato se sa današnjom " Zagrebačkom biblijom" služi cijeli krščanski svijet osim pravoslavlja. Prevedena je na skoro sve jezike jer je najtočnija i najpotpunija iako je opet puna nedostataka.
Препоручујем 9
Коста
Босански фрањевци су писали "српским словима" (босански еуфемизам за босанчицу којом православци никада нису писали) и чистим штокавским наречјем давно пре Јелачића. А кад сте већ споменули тај проглас (без датума, а много их је било) цитирајте неколико реченица из њега за упоређење. Успут, источна Србија говори торлачки, а јужна није баш штокавштина о којој говорите. Такође, Јелачићев пријатељ и биограф спомиње да је Јелачић говорио многе језика, али не српски. Да Хрвати у било чему спознају Србина у њему не би им красио центар Загреба! Срби су и политички били његови непријатљи, јер су подржавали Мађаре против Хрвата. Зато заиста не знам о чему пишете, драги г. Петре, и какве то везе има с овом темом о Вуку.
Препоручујем 11
Прикажи још одговора
Коста
@Милутинов -- "Можда Вук није предложио најбоље решење, али јесте најсигурније за очување српског идентитета". Као исход његово рада данашњи књижевни српски је поцепан на две азбуке и два изговра и сваким даном и морфлошки и етимолошки све више личи на јеизк којим пишу и говоре Хрвати. Идеја да народ чува језик је смешан, особито ако се за калуп за књижевни језик узимају непсимени народ и локална наречја. Књижевни, то јест стандрадни језик, по потреби мора да буде наддијлакеткаки систем споразумевања, а не скупина фолклора и регионалних разлика.
Коста
@Miroslav Popadic -- Очиглено нисте упознаит с оригналним препискама Вука, Копитара и других "играча" у том аусторугарксом злоделу, а да јесте не би тако писали. Зато је немогуће с Вама водити једну озбиљну о тиме. Све што је Вук учинио, учино је по налогу Копитара који га је плаћао -- од сакупљања песма, до Писменице (1815) и Рјечника (1818), превода Новог Завјета (1847), итд. Поред тога, Вук је уживао једну врсту имнунитета у Друштву српске словесноти по вољи кнеза Михаила, који је сам био доживотни дужник Бечу за порватак на престо. Да је Вук покушао било шта без здушне подршке утицјаних политичких кругова не би се о њему знало више од Сава Мркаља, ако и толико.
Коста
@Петар -- никоме не смета овај "српски" који, успит, није само српски. Некима смета што се апстракције које су биле старсловнексог корена избачене Вуковом реформом како би приближио књижевни језик језику којим су писали Хрвати (Бечки књижевни договор 1850), чија баштина не познаје праовославне примесе старијег српксог књижевства. Некима се допада(ло) више како је Његош обликовао српски језик, док је Вук за Његоша тврдио да пише "руским"!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља