недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:24
ПОРТРЕТ БЕЗ РАМА: МИЛОМИР ГЛАВИЧИЋ

Трн у нози на дугачком путу

Аутор: Мирољуб Дугалићсубота, 25.08.2018. у 22:00
Драган Стојановић

Кад некоме помогнем, радујем се његовој радости. Тренуци његове среће су дар за мене. И, увек сам радио да имам за себе, али и да другога помогнем. Тако себе описује Миломир Главчић, Канађанин и Србин. У раној младости, у родним Попама код Јошаничке Бање, сиромах без родитеља, више гладан него сит. У позним годинама богат човек, не само у новцу него и животном искуству препуном искушења, ризика, опасности...

Даровао је недавно краљевачкој болници нови скенер, а пре тога магнетну резонанцу и неколико мањих апарата. Овом граду је поклонио и мост преко Ибра, дечји вртић... У родном крају саградио је дом културе, две цркве, помогао асфалтирање неколико путева. Обновио је тамо и зграду школе, у коју је због сиромаштва ишао поцепане одеће, без књига и школске торбе...

Тако је у Србију упутио око седам милиона евра и постао један од наших највећих донатора и задужбинара.

„Нема таквог човека на свету”, чује се често у Краљеву. А, реч је о људини добре душе, вичном многим пословима и познавању неколико језика. Све је савладао у својој узбудљивој животној школи. У родном крају је радио на селу, после шегртовао у Београду, учећи за машинског радника... Рат га је у томе прекинуо па је отишао у војску из које је, не знајући ни да плива, на летњег Светог Николу 1947. године, илегално превеслао Преспанско језеро и нашао се у Грчкој. Није мировао ни у избегличком логору у Солуну па је отворио радионицу и за производњу обућарских игала. Онда је у Италији био успешан столар да би се скрасио у Канади. Ту је радио и градио, хотеле, биоскоп... Био је земљопоседник надомак Нијагариних водопада. Добро му је напредовао бизнис, заволео је и успео да уђе у тајне угоститељства, кулинарства и грађевинарства.

Сада живи мирно у елитном делу Нијагаре Фолс, у лепој, али скромно опремљеној кући. Иако увелико троши 94. годину, виталан је, како умно, тако и физички. Кад смо му били гости, приметили смо да увек жури и звиждуће. Уверили смо се да лепо пева, да воли музику. Такве је нарави, каже, да презире намрштеност и лењост. Има дара и за лепо приповедање па је написао и аутобиографску књигу „Трн у нози на дугачком путу”. И данас свакодневно има посла јер на пространом плацу гаји цвеће, а у башти парадајз, лук, краставац... Кад поврће сазри, њиме дарује и све комшије. Сам производи вино, а попије дневно чашу-две... Пробали смо тај његов производ уз ручак, уз одлично припремљен подварак од киселог купуса из његове каце. Мирисао је тада његов дом на Србију, на отаџбину у којој није био седам деценија, али је није заборавио.

У животу му је сапутница и у свему подршка супруга Армелина, с којом има двоје деце Михаила и Јованку. Они имају своје животне путеве, али ни приближно трновите какав је био пут Миломира Главчића.


Коментари3
26484
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Bojanić
Sve je lepo rečeno u tekstu gospodina Dugalića. Na moje veliko zadovoljstvo bio sam gost sa njim u kući našeg dobrotvora, humaniste,Srbina sa velikim S, Milomira Glavčića.Šta drugo reći, sem da nam je dugo živ i zdrav.Malo je takvih kao što je on i njegova Armelina...
Александар Поповић
Великом добротвору господину Главичићу неизмерна захвалност за све што чини за свој родни крај, у коме није боравио деценијама. Нисам сигуран да ли је добио било какво признање српских званичних институција, а заслужио је и од државе и од Српске православне цркве. Од мене лично и од моје породице, уз све честитке, најлепше жеље за добро здравље и за достизање “стотке” у погледу година живота.
Sasa Trajkovic
To se zove patriotizam ali pravo pitanje je kako smo se mi odnosno njegove komšije i sugrađani odužili. Da li kao društvo negujemo humanost i altruizam kao vrednosti ili živimo u gramzivom društvu egoistilčnih pojedinaca koji misle samo na sebe a komšiji pa neka crkne... Da li ćemo i kada mi kao društvo vrednovati ovaj velikodušni čin humanosti i patriotizma i znati makar simbolično da se odužimo jednim skromnim hvala.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља