среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45

Дошао из Монтреа да буде домаћин у Србији

Не могу више, смучио ми се тај прерачунати и испланирани живот до танчина. Радио сам и ја у корпорацији и дозлогрдило ми је. Ево кренуо сам овде да се бавим пољопривредом, прича Виктор
Аутор: Марко Стојиљковић, Чешкауторак, 28.08.2018. у 20:22
(Фотографије Пиксабеј)

Током првих година свог боравка у иностранству одморе сам проводио у Србији углавном обављајући неопходне послове са српском бирократијом. Стојим онако са гомилом папира у катастру, чекајући да неко наиђе и започињем лагани разговор са једним младићем; ко за шта чека, колико дуго, како то иде?.. Кажем да радим у Чешкој, у корпорацији, да ми је прва година тамо.

А он вели да има потпуно другу причу.

Рођен је у Швајцарској, одрастао у Монтреу, тамо се школовао и радио. Једног дана је пресекао и решио да у потпуности промени свој живот. Напустио је све у Швајцарској, преселио се и започео нови животни пут у Србији.

„Не могу више, смучио ми се тај прерачунати и испланирани живот до танчина. Радио сам и ја у корпорацији и дозлогрдило ми је. Ево кренуо сам овде да се бавим пољопривредом, али на начин на који се то тамо ради. Купио сам изузетан и плодан комад земље, имам најновију механизацију, крећем од нуле, али имам амбиције да производњу подигнем на један висок ниво. Ако је нешто квалитетно то ће свакако нађе пут до купаца. Ево, уколико желиш можеш да погледаш какав воћњак ниче, рече ми љубазно мој нови познаник Виктор, држећи испред себе неку гомилу папира.

„Једино, ова папирологија ме мучи. Веруј ми, јурим већ не знам ни сам колико и увек ми нешто фали или неко није у канцеларији. Све се своди на то да морам неког да знам да бих могао да отворим себи врата, а ја нећу тако, ја хоћу све регуларно. Хоћу да платим шта треба, да пријавим шта треба, ја другачије не знам. Али добро, проћи ће и то некако, ваљда док воћке буду зреле имаћу регулисано све што треба како бих могао да кренем у производњу. Србија је богата, плодна, па странци би се отимали за ове производе, ја планирам будуће купце из инострансва да доведем овде, да се сами увере у процес производње, прича Виктор.

Изненађем позитивном енергијом овог младог предузетника, ја лагано крећем да се преиспитујем. Монтре, Швајцарска није било довољно, а ја ћу у тамо некој Чешкој чудо да направим. Е, мој Марко.

У том тренукту наилази неко из катастра и рече: „Седите момци. Викторе па ти даље ниси завршио то што треба. Па шта је то, види се да ти ниси одрастао овде код нас.”

„Биће то све како треба, не сумњам ја, рече и даље насмејани Виктор.

Ја предадох своје папире, руковах се са својим успутним познаником и пожелех му од свег срца да успе у свему. Такви млади и надахнути људи су потребни, са визијом, са неисквареним, поштеним и искреним приступом, како послу тако и људима.

Наставих ја даље, а све време размишљам, можда бих и ја могао нешто слично да урадим. Ако не одмах онда бар у некој ближој будућности.

Моја следећа успутна станица је такође једна од наших државних служби. Време на сату 09:45, а службеница на, назови рецепцији, ме пита: „Где ћете ви”?

„Рекли су ми да се јавим код господје Љиљане.”

„Па, је л` видите ви колико је сати побогу. Љиљу можете да ухватите до девет, евентуално. Она је сада већ на пијаци, знате спрема се зимница, рече она мени без уздржавања, помало чак и увређена. А ја бројим у себи, и сетих се истог тог Виктора и би ми га жао.

„А извините, до колико је вама то радно време? И када би ја то требало да дођем, је л` треба да се најавим, па ваљда се ради барем до поднева?

„Ево вам број телефона па се договорите директно с њом, само да знате сутра је уторак, сутра неће моћи сигурно.”

„А сутра је неки државни празник, да ја не знам или, одох и не сачеках одговор.

Ако ништа друго, та наша администрација ме је припремила на све то што ме чекало преко. Хвало јој бар на томе. Све моје илузије, сва моја убеђења како ми припадамо Европи, у шта иначе верујем, увек, барем на кратко падну у воду, кад требам да предам за визу, радну дозволу, продужим боравак, и сл. Из целе Европе сам тамо углавном једино ја, а остало су махом Вијетнамци и понеки Украјинац.

Ти лептирици у стомаку, за које сам мислио да могу да осетим у тренутку заљубљености, увек ми се јаве кад закрочим у полицију за странце. Као прва љубав, увек вас залепи за земљу и остави без текста, само са овом првом љубављу имате осећај да је она оставила вас, јер ви припадате трећем свету, ви сте нико и ништа.

Чекате да вас прва љубав примети, гледате све време на шалтер да јој ухватите поглед на секунд, гледате на сат и на број који сте добили и чекате да будете прозвани. Као на први састанак, а у стомаку кљуца.

Огромно олакшање сам осетио приликом своје последње посете полицији за странце, када сам коначно добио трајне папире, господи на шалтеру љубазно сам рекао да ми је неизмерно драго што више моја нога неће крочити овде, и што више нећу морати да их гледам. Преболео сам своју прву љубав, рекао сам јој у лице, мој живот тече даље.

Кад нема више чекања у редовима за визу, некако ми се врати и вера у Европу, и нас као равноправне чланове те дружине. Човек брзо заборавља муку,  а лако се прилагођава на боље.

После пар година, стигао сам кући а брат је решио да моју супругу и мене изведе на несвакидашње место, на сеоско газдинство одакле пуца поглед на планину. Кућа као у швајцарским Алпима, са ветрењачом и соларним плочама. Еколошка енергија за домаћинство и мали, угодни ресторан.

„Видите, тамо се производи ракија, то је све последња реч технологије, а ово је власник, да вас упознам,  рече мој брат.

„Ја сам Виктор, драго ми је.”


Коментари7
6b4de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
Ко је био на Женевском језеру и постио Монтре зна да је то рај божји.
Ivan
Lepa priča. Gde je imanje gospodina Viktora?
Neda kozomara
Malo bajkovito ali lijepo, nadam se istinito. Ima slicnih primjera ,nazalost neodrzivih. Vjerujem u bolje sutra zato se i živi .
Alisa
Bas je super tekst. Viktor dosao odmoran i energican. Nas rodjene u Srbiju su ubili u pojam, pa smo otisli.
DRAGAN
Треба ли овде коментар?
Саша Микић
@Zoran А мене интересује колики је број оних који се не врате из простог разлога што не смеју да признају ни себи, ни другима да су погрешили?
Препоручујем 5
Zoran
Treba. 1 u milion se vraca u Srbiju.
Препоручујем 14

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља