петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:06

Изгубио службу у „српском Сибиру” па постао велики вајар

Нова сазнања о кратком службовању Симеона Роксандића у Ужицу
Аутор: Бранко Пејовићпонедељак, 27.08.2018. у 22:20
Злосрећни рибар, скулптура Симеона Роксандића на Калемегдану (Фото Википедија)

Ужице – Да у забаченом Ужицу на измаку 19. века није изгубио професорску службу ко зна да ли би Симеон Роксандић (Банија 1874 – Београд 1943) постао један од највећих српских вајара, чија дела „Дечак с разбијеним крчагом”, „Злосрећни рибар” , „Дечак који вади трн”, споменици Живојину Мишићу и др Лази Пачуу красе и у ово време београдске просторе.

О тој краткој Роксандићевој професури у вароши крај Ђетиње знало се тек понешто. У појединим записима наводи се да је предавао у овдашњој гимназији, а у књизи „Ужичка гимназија 1829–1989.” име му је у списку предавача за школску 1897–1898. годину. Предавао је цртање и моделисање, свега 18 часова недељно. Али у Ужицу је боравио само до краја 1898.

Зашто тако кратко, овде се само нагађало. Трагајући ових дана по архивима ужички новинар и публициста Зоран Жеравчић дошао је до одговора на то питање. – Постоје о томе подаци у „Београдским општинским новинама” из фебруара 1940. године, где је књижевник и публициста Звонимир Кулунџић на основу разговора са Роксандићем написао занимљиву причу о вајаровом животу и делу. Није заобиђен ни Роксандићев кратки боравак у Ужицу – наводи Жеравчић.

Школовао се Симеон с краја 19. века у Минхену, али је једва састављао крај с крајем. Зато се определио да прихвати позив Министарства просвете и црквених послова Србије да буде примљен у државну службу, пише Кулунџић и наставља:

„Тако је Сима Роксандић 14. децембра 1897. године постао државни чиновник Краљевине Србије са годишњом платом од 1.500 динара. Али није постављен у неку београдску гимназију, како је очекивао, него је упућен у Ужице. У оно време није било у Србији стручних наставника за цртање и моделовање. Једини академски образовани били су Стева Тодоровић, Пера Убавкић и Ђока Крстић. У реалкама цртање и моделовање су предавали разни нестручњаци од којих је школа, вероватно, имала више штете но користи.”

Роксандић је у Ужицу затекао неког столара који је моделисање предавао на сувој глини не знајући да постоји гипс као вајарски материјал.

„Наравно да је долазак једног академски образованог вајара у такву школу морао да изазове читаву револуцију. Ученици су осетили да у новом начину рада, који им предаје нови наставник, има нешто што привлачи и убрзо су тај предмет заволели. Један од ђака је, штавише, већ после три месеца израдио, по сопственој иницијативи, портрет свог оца”, пише у том тексту.

И мада се Роксандић са одушевљењем прихватио посла, након само пола године доживео је велико разочарење – изгубио је службу.

„У оно време Ужице је сматрано за ’српски чиновнички Сибир’. Тамо су били премештани скоро искључиво чиновници који су нешто скривили, а још више који нису били ’добро уписани у тефтерима владајуће партије’. Кулминација таквих партијских нетрпељивости достигнута је 1898. године, када су укинуте многе гимназије по Србији, међу њима и ужичка, са мотивацијом да је писменост у земљи на сувише великом степену. Прави узрок био је да се дође у могућност да се из државне, наставничке службе, избаце сви ’политички компромитовани елементи’, а гимназија у Ужицу укинута је да се с једне стране постигне тај циљ, а с друге да се нашкоди Ужицу које је баш на тај начин постало најјача ’радикалска кула’. Тим решењем је изгубио службу и С. Роксандић”, наводи Кулунџић.

Нашао се Симеон у незавидној ситуацији. Пара није имао, па није било ни помисли да оде у неки европски уметнички центар. Налази један привремени излаз: Српски народни музеј у Београду откупљује његовог „Роба” за 900 динара, од чега је могао једно време да се издржава. Убрзо потом сазнаје да је у Крагујевцу упражњено место наставника цртања у гимназији, те подноси министарству молбу и добија то место крајем 1898. године.

Тако је вајар био присиљен да се одсели из тадашњег „српског Сибира”, да би касније уследила његова плодна уметничка каријера у Београду. Има мишљења да би сигурно оставио трага у културној историји Ужица, јер је и у то време већ испољавао свој таленат. То показују скулптуре „Роб” и „Кнез Милош” настале пре и непосредно по његовом одласку из вароши на Ђетињи. Ипак, Симеона Роксандића нема међу знаменитим професорима или ђацима Ужичке гимназије чија су имена наведена на веб-страници ове школе.


Коментари7
120b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mince Krstic
Njegovo delo je "IGRALI SE VRANI KONJI" ispred skupstine. Umro je u Splitu i Hrvatska ga smatra svojim skulptorom! Prvi put cujem da je sa Banije.Rodjen je u Splitu gde ima atelne,ali se osecao Srbinom.Njegova kuca na Senjaku je muzej!
Милош Миленковић
@Mince Krstic, мало испрвке. Симеон Роксандић је рођен на Мајским Пољанама, у околини Глине, Банија, и умро је у Београду. Ви сте побркали Симеона Роксандића са Томом Росандићем, који је исто Србин, а рођен је у Сплиту. Обојица су умрли у Београду.
Препоручујем 13
Момо
Аутор скулптура "Играли се коњи врани" испред Супштине Србије је Тома Росандић (1878, Сплит-1958, Сплит, право име Томазо Винћенцо), а главно дело Симеона Роксандића (1878, Глина-1942, Београд) који има споменик на Великом Калемегдану је "Рибар" у фонтани, такође на Великом Калемегдану. На Малом Калемегдану је скулптура Уморни борац Томе Росандића.
Препоручујем 9
Прикажи још одговора
Aleksa
Užice nikada, a pogotovu u to vreme ,nije bilo zabačeno !
GoraN
Slazem se. No Beogradjanima (i onima koji to zarko zele da budu) sve osim "glavnog grada", "prestonice", zabaceno je. U naprednim drzavama ne pravi se ta razlika, nema potrebe da svi hrle u jedan grad. Roksandic je bas bio dobar vajar.
Препоручујем 15
Dusan T
Sa pozicije "Beogradjana" cela Srbija je zabacena.
Препоручујем 19

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља