среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:48

Обнова Сирије – уносан, али ризичан посао

Почетни улог је 400 милијарди долара, колико износи само штета од разарања, али у игри су и концесије на нафту и друге ресурсе. – Спорови међу страним актерима рата и западне санкције отежавају експлоатацију, па тиме и повратак мира и избеглица
Аутор: Владимир Вукасовићуторак, 28.08.2018. у 22:00
(Фото Бета/АП)

Рат у Сирији улази у завршну фазу, али битка за уносне послове на обнови те земље тек почиње између регионалних и глобалних сила. Почетни улог вредан је око 400 милијарди долара, колико износи само штета од разарања у седмогодишњем сукобу, не рачунајући концесије за ресурсе у Сирији, од којих су поједини, превасходно нафтни извори, међу актерима рата већ били предмет утрке за то ко ће први до њих стићи, заузети их и обезбедити себи њихову експлоатацију након проглашења мира у земљи за коју се не види како би могла избећи да не остане распарчана на неколико феуда под доминацијом локалних и страних снага.

Током рата, важило је да су спољни актери, уз све међусобне трзавице, постојано на страни или власти или опозиције, док је за сиријске побуњеничке групе понекад било тешко рећи где су у савезништву, а на којим ће местима потезати пушке и минобацаче једни на друге.

За реконструкцију ће, изгледа, важити нешто друго. Русија и Иран, обоје покровитељи председника Башара ел Асада, већ су се сударили у неким пословним интересима у Сирији. Споразуми које је Техеран склопио с Дамаском, попут оних око могућих концесија на мобилну телефонију и црпљења фосфатних руда, практично су блокирани, према подацима „Фајненшел тајмса”, пошто се испоставило да сиријске власти покушавају да привуку јаче инвеститоре: Русе, али и Кинезе. Иранци су, колико је познато, само у кредитима обезбедили Асаду око 4,6 милијарди долара, док су на одржавање његове владавине, шаљући му људство и оружје, укупно потрошили и више од тога, али им се то, осим у смислу стратешког позиционирања на Блиском истоку, где су окружени непријатељима, засад није исплатило.

Још једно неписано правило не важи нужно за обнову Сирије. Онај ко даје новац за подизање земље из рушевина заузврат обично добија и политички утицај. Овде, међутим, Русија мами Европску унију, али и, судећи по изворима Ројтерса, САД да уложе у реконструкцију Сирије, то јест оних делова који су у рукама Асада. Осим што би тиме са себе скинула део финансијског терета, Москва би на тај начин извукла од Брисела и Вашингтона прећутно признање легитимитета Асадове власти, што подразумева и учвршћење руског утицаја и везивање руку Запада.

Мада Русија баца и тај мамац да би обнова Сирије убрзала повратак избеглица, до овог тренутка се нису упецали ни Американци, који су предалеко да би им то било превише важно, па ни Европљани. Њихов заједнички став је да очување власти Асада нипошто није гаранција да ће повратници наћи мир који неће напослетку бити прекинут новом побуном и таласом миграција. Штавише, и ЕУ и САД упозоравају Русе да би планирана офанзива сиријског режима на последње велико побуњеничко упориште, Идлиб, могла покренути егзодус барем око 700.000 људи, готово величине оног који је Европу задесио 2015, на врхунцу мигрантске кризе.

То што рат и даље није завршен и што је немогуће чак ни бити сигуран да се Турска неће и војним средствима успротивити офанзиви на Идлиб само је почетни разлог из којег је улагање у обнову Сирије веома несигуран посао. Та земља нема природне ресурсе налик ирачким: нафте је много мање и слабијег је квалитета, па за њом не може бити огромне јагме каква се увек обрушавала из иностранства на источног сиријског суседа. Добар део сиријских извора пао је у руке Курда, у близини су и остаци снага Исламске државе, те ће експлоатација нафте бити отежана на све замисливе политичке и безбедносне начине.

Надаље, за западне санкције Асадовом режиму мора се очекивати да ће остати на снази, што значи да ће и онај коме припадне црпљење нафте и коришћење осталих сиријских ресурса имати веома ограничене купце за своје производе. Ово је нарочито осетљиво за Русију и Иран, који се и сами злопате са западним, то јест америчким санкцијама, и међународна тржишта су им већ драстично сужена. На сиријском пак нити има новца за кредите нити потрошача са солидном и стабилном куповном моћи.

Кини би, јер није оптерећена ни санкцијама нити унутрашњим економским проблемима као што су то Иран и Русија, било лакше да се убаци у овај посао. Али, то је засад само предмет спекулација, које су подстакнуте и недавном изјавом кинеског амбасадора у Сирији да би војне јединице под командом Пекинга могле помоћи Асаду у Идлибу и другде. Кина је, како је зимус писао „Нешенел интрест”, пре почетка рата била главни трговински партнер Сирије и велики улагач у њену нафтну индустрију, с уговорима вредним на милијарде долара који су остали неискоришћени због почетка сукоба.

Једини страни инвеститор који је, осим Русије и Ирана, досад дао новац за обнову Сирије јесте онај чија је рачуница чисто политичка и којем се Асад и његови покровитељи никако нису надали: Саудијска Арабија. Она је, како су то објавиле САД, дала 100 милиона долара за стабилизацију североисточних делова Сирије, који су у рукама Курда и под утицајем њихових америчких заштитника. Саудијци од тога не могу зарадити, нити би ваљало претпоставити да им је на срцу добробит Курда и Сирије уопште, али на тај начин могу замрсити планове својим архинепријатељима Иранцима.

Натезање око реконструкције Сирије само показује колико је та земља далеко од истинског мира, који се не може засновати тек на утихнућу оружја него и на политичком споразуму свих страних сила упетљаних у овај рат.


Коментари3
8f953
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Drinski
Autor teksta (Vukasovic) bi mogao da stvari nazove pravim imenom: sirijsku teritoriju istocno od Eufrata, koja je bogata naftom, su okupirali amerikanci i kobajagi je dali kurdima (slicnost sa KiM je ogromna). I jos nesto - u Idlibu nisu nikakvi pobunjenici, nego oni koljaci sa pocetka rata koje je finansirala i organizovala USA. Nazalost, nazivanje stvari pravim imenom odavno nije politika "Politike"
Petar Ilic
Zasad postoje samo spekulacije novinara o tme koliko bi kostala obnova Sirije, ali nigde nema nikakve trke investitora da potrose svoje pare na obnovu Sirije. Sve sto postoji je Putinov pokusaj da nagovori EU i SAD da daju pare za obnovu u Siriji, ali u Siriji u kojoj ostaju da vladaju Asad i Rusi. Niko nece investirati nijedan dolar u takvoj Siriji. Rat u Siriji ce trajati jos mnogo godina.
Фикус је паметнији
Где и када је Путин покушао да наговори икога поготову запад да инвестира у Сирију? Па шта ћемо сада, да измишљамо и измишљотине да проглашавамо за чињенице и да их при томе јоп анализирамо? У Сирију инвестирају већ Русија, Кина и Иран. Јуче је Белорусија изјавила да ће и они учествовати у обнови. Русија је обновила преко 900 здравствених уставнова, преко 270 школа, преко 380 км путева, око 50 трафостаница, око 50 великих пекара, око 60 постројења за градске водоводе и канализацију, итд, итд. Маните мало Путина.
Препоручујем 17

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља