Прича о томе како се Београд потпуно случајно у вихору Другог светског рата нашао у средишту приче о немачком светски познатом шлагеру „Лили Марлен” као да је писана за филмски сценарио. Слава те песме, која је преживела Други светски рат, а у вези је с нашим градом доказ је да се у њему крију још многе тајне које показују његову величину и снагу да чак и када је окупиран и понижен ствара историју.

Одмах по нацистичкој окупацији Београда, 13. априла 1941, немачки поручник Карл Хајнц Рајнтген добио је задатак да организује емитовање радио-програма за немачке војнике широм Европе јер је предратни Радио Београд имао један од најјачих предајника у Европи чији се сигнал чуо и на северу Африке. Нацисти су технику Радио Београда која се налазила у срушеној згради САНУ преселили у Улицу кнеза Милоша 16. Одатле је 25. априла 1941. почело емитовање програма Војничког радија Београд („Soldatensender Belgrad”).

Немци су имали неколико десетина грамофонских плоча које је поручник Рајнтген понео са собом, међу њима и „Лили Марлен” коју је отпевала кабаретска забављачица Лале Андерсен. Плоча, до тада продата у једва 700 примерака, била је непозната у Немачкој. Издата је 2. августа 1939, месец дана пре немачког напада на Пољску. Сентиментална, дефетистичка, љубавна песма која се тада звала „Девојка испод фењера” никако није одговарала нацистима којима су хтели да подигну морал војника.

Немачки министар пропаганде Јозеф Гебелс је, кажу, мрзео „Лили Марлен” говорећи да има „смрад леша”, а Ханс Ханке, секретар за радијски програм песму је описао као „дефетистичко цвркутање које води ка подривању борбеног духа немачких војника”. Сасвим случајно, та песма је у окупираном Београду почела да се емитује на програму немачког војничког радија.

Џејмс Дуниган и Алфред Нофи у књизи „Прљаве мале тајне Другог светског рата” тврде да је директор војне станице пуштао „Лили Марлен” три пута дневно јер се допадала његовом другу, немачком војнику у Африци. Када су то сазнали Гебелсови цензори, забранили су емитовање тог шлагера. Одлука је изазивала огорчење немачких војника, па је фелдмаршал Ервин Ромел, командант немачких снага у Африци, званично захтевао да се песма врати у програм. Тај захтев није могао да буде игнорисан, па су цензори попустили. „Лили Марлен” је враћена у програм Војничког радија Београд 18. августа 1941. и емитована сваког дана до 13. октобра 1944. када су почеле борбе за ослобођење Београда.

Станица чија се централна емисија звала „Београдски млади стражар” брзо је стекла велику слушаност, а сладуњави шлагер постао је популаран међу војницима обе стране. Због „Лили Марлен”, која је емитована сваке вечери у 21.57 на крају програма, савезници су масовно слушали станицу из окупиране престонице Србије, а на афричком фронту у том тренутку су престајали сукоби.

Није прошло много времена када су и савезници снимили своју верзију песме „Лили Марлен” коју је отпевала енглеска певачица Ен Шелтон. Најчувенију и најпопуларнију верзију песме касније је отпевала америчка певачица и глумица Марлен Дитрих. Те енглеске верзије песме „Лили Марлен” биле су веома популарне међу савезничким трупама при искрцавању у Нормандији и Италији. За последње 73 године снимљено је више од 200 верзија те песме на 48 језика, а о њој је снимљено 39 филмова и ТВ емисија. 

Гестапо је 1942. године дошао у посед преписке Лале Андерсен са композитором Ролфом Либерманом из Швајцарске, иначе Јеврејином, кога је молила да јој помогне у бекству из Трећег рајха. Побеснели Гебелс који није волео ту певачицу, једва је дочекао прилику да буде уклоњена из јавног живота.

Отказан је и њен пут за Београд где је требало да гостује поводом прве годишњице Војничког радија. У кућном притвору, у коме је била осам месеци од 16. септембра 1942, покушала је самоубиство. Би-Би-Си је јавио да је певачица убијена у концентрационом логору. Како би доказао да и савезници лажу, Гебелс је у мају 1943. ослободио Андерсенову, али уз услов да јавно не изводи „Лили Марлен”.

Певачица је крајем рата отишла у добровољно изгнанство на острво Лангеог у Северном мору, где је и сахрањена после инфаркта 1972. године. Тамо јој је подигнут споменик. У послератној Западној Немачкој безуспешно је покушала да направи каријеру. Наступила је као представница Немачке на „Песми Евровизије” 1961. године. Освојила је 13. место, а од ње је била боља Љиљана Петровић која је дошла из Београда, града у коме је Андерсенова са песмом „Лили Марлен” двадесет година раније стекла светску славу.

У Србији, земљи из које је „Лили Марлен” освојила свет, ова песма је упамћена као симбол нацистичке окупације, стрељања цивилног становништва, бомбардовања и зверстава. Зато ми никада не можемо да имамо према тој песми исти однос као Британци или Американци.

Без обзира на то што је у питању антиратна песма, она нас подсећа на нацизам и рат. За већину грађана Србије прва асоцијација на ову песму је култна сцена из филма „Балкан експрес”, у којој чувени Тома Здравковић одбија да пева „Лили Марлен”.

Немачки војници га изводе са терасе ресторана након чега се враћа у салу, узима микрофон и крвавих усана и расцепане обрве понижено пред нацистима пева ту песму. Све то ипак не умањује то да је Београд у Другом светском рату, бомбардован и окупиран, био место на коме је настао најпознатији музички хит тог светског сукоба.