среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Давидовићу и Карађорђеве звезде и Легија части

Аутор: Олга Јанковићпетак, 31.08.2018. у 15:19
Будимир Давидовић

„Желим да вас ово писмо затече у здрављу и задовољству. Ја вам нећи моћи да га пошаљем, јер се налазим у непријатељској земљи (Бугарској). Него пишем онако. Ако погинем можда ће се неко наћи да га пошаље. А ти Милице чувај име и образ, јер ако образ изгубиш, све си изгубила. И чувај дете, ако си га родила. Нешто си ми и о томе говорила пред одлазак. Ако си сина родила, а ја се жив не вратим у село, нађени му име Ратко, јер се уз рат родио. А ако је девојчица, нека буде Стана, по мајци... Ако имате што хране, добро сакријте, јер ће вам непријатељ све одузети. Овде хлеба ни од корова. Ми на фронту сада добијамо од Француза конзерве, па лепо. Сити смо и сад имамо пуно муниције. Ако се вратим, купићу ти шиваћу машину. Видео сам у Солуну силне шиваће машине. Све вас поздравља ваш Будо”, пише писмо Будимир Давидовић жени Милици и мајци, а зна да га неће моћи послати са Солунског фронта 1916. године иза положаја у некој пећини, а редови су прибележени у књизи „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом” коју потписују Радован М. Маринковић, Ника Никола Стојић, Јовица М. Славковић и Зоран Маринковић. Пуна је она прича о сељацима – јунацима и официрима српске војске који су војевали још у Балканским ратовима, а нису се оглушили ни на позив врховног команданта престолонаследника Александра од 22. јула 1914. године.

„…Јунаци, на свету нема светије дужности, него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, од одбране свога огњишта својих старих и нејаких. Стога, а с вером у Бога, његову правду и милост, пођимо напред, уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама. Јер на тим заставама провиђење је исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за слободу и независност Српског народа! – Живела Србија! Живела моја дична војска!

Давидовић родом из Горачића беше, један од највећих српских јунака у Првом светском рату. Истакао се, пише даље, у борбама на Куманову у Првом и јуначио на Брегалници, на Дренику у Другом балканском рату, са својим Првим батаљоном Десетог пешадијског пука. Из прве године Великог рата стоји прибелешка „да је чуда чинио на Бакову потоку у Босни, на Романији. Друге прошао албанску голготу и видао ране на Крфу. Добровољац на Солунском фронту „са војводом Бабунским, комитом, пет пута се кроз положај враћао у своју јединицу доносећи извештаје”...

А онда Ветерник 1918. и акција уништавања бугарских земуница, права касапница. При повлачењу када је хтео да врати Бугарима бомбу, она експлодира... и тако Буда остаје без десне руке... Болничарка Драгиња Драга Пурић уписала је у свој дневник:

„Донесоше Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци. Видим како је тежак рањеник. Брижно га негујем као рођеног брата. Тешко говори, јер је изгубио од рана много крви... Данас шестог дана дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај и регент Александар Карађорђевић и разговарали са Будимиром, колико је он уопште могао да прича... Генерал Сарај скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида, потом, Карађорђеву звезду са својих прса и качи је на Будимирове...”

Давидовић је носилац две Карађорђеве звезде војничког реда – златне и сребрне, али и других високих одликовања. Историчари су забележили „да је он можда и највећи јунак Великог рата” из којег се вратио у свој заселак Драгачицу, у којој је добио, али убрзо и напустио службу пореског извршитеља, наглашавајући „да се он није борио за то, да сиромашним сељацима одузима стоку, ако нису платили порезе и прирезе”. Мучио се са породицом и у Чачку током Другог светског рата, када пише саборцу Милутину Ранковићу у Горачиће, вапијући да му обезбеди нешто хране.

Пред смрт, 1980. године даровао је Народом музеју у Чачку сва ратна одликовања, не само оба ордена Карађорђеве звезде са мачевима и француску Војну медаљу, док неки истраживачи, наводе писци споменичких редова, кажу да је Будимир Давидовић био српски војник са највише ратних одликовања.


Коментари5
bcd64
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan
Slava ti junače i hvala,mi današnji srbi kaljamo ti obraz ,oprosti nam
Пантелија
Слава му и Хвала !
сивошевић
Вечна слава јунацима!
Мики Васикић
Хвала Политици и Олги Јанковић за овако леп чланак.
Зоран Михајловић
Нека Ти је вечна слава и лака Ти земља јуначе Будимире. Мој прадеда Михајло Михајловић са седморо браће из фамилије из села Сибнице код Рековца такође су прешли Албанију и пропатили голготу Солунског фронта и сви се живи вратили кући. Прадеда ми је о свему причао када сам био у основној школи 1970-их година. Хвала вам за ову данашњу слободу и вечна вам слава.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља