уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Поново игра Звезда

Нејмар и мали Мбапе заједно вреде готово као борски рудници, али ће зато сви који су луди за фудбалом, а има нас доста таквих, уживати да их гледају у Београду. Од Звезде, сасвим довољно
Аутор: Александар Апостоловскисубота, 01.09.2018. у 22:00

Као тек други професионални фудбалер у историји Мајота, француске прекоморске територије смештене северно од Мозамбичког канала у Индијском океану, Ел Фарду бен Набухан се дуго смуцао по клубовима у Француској, а потом и Грчкој. Махом неуспешно. Бен је ипак имао нешто срећнију судбину од Милоша Дегенека, који је као беба, с мајком и оцем, у трактору бежао из Книна ка Србији, у тужној колони током операције „Олуја”. Потом је отишао у Аустралију, што даље од овог уклетог места, али га је трачак талента вратио назад, задња пошта Црвена звезда.

На први поглед и Бен и Дегенек као да су откупљени с фудбалске депоније зарђалих играча, те им треба прикључити и центарфора Милана Павкова, потцењеног нападача Војводине и нишког Радничког, кога је Звезда купила без нарочите помпе.

Павков је центарфор сидраш старог кова и својом појавом делује поприлично трапаво. Рекло би се да ће се саплести о своје ноге или заиграти смешно коло.

Али када га је тренер Милојевић упутио на прву линију фронта салцбуршке битке у другом полувремену, редов Павков је играо како једино знају одбачени јунаци који се убацују у игру када нико неће ни приметити да ће погинути. Павков није оставио кости у Салцбургу, али су му ушивали главу. Буквално је пролио крв за Звезду, па су га на друштвеним мрежама поистоветили с мајором Курсулом из филма „Марш на Дрину”. Нису погрешили, мада сумњам да су знали да се улога неприлагођеног мајора српске војске, играо га је Љуба Тадић, сматра једном од најбољих у југословенској кинематографији.

„Твитер” генерацији је вероватно и мање познато да је славни глумац, селећи се из лика у лик, из Курсуле у краља Лира, ипак највише уживао у улози једног од чланова обавештајно-фудбалског штаба, смештеног у „Мадери”, где је с доктором Ацом Обрадовићем, стварао велику Црвену звезду. Узгред, др Аца Обрадовић, бивши четник, волшебно прекомандован међу другове обучаване за фудбалске марифетлуке, био је задужен да од Звезде направи највећи југословенски клуб. Испоставило се да ће Звезда постати и један од симбола Србије. Додуше, црвене. Прича се да му је то шапнуо Слободан Пенезић Крцун. Као што легенда каже да му је Крцун лично донео вреће новца да се помогне изградња „Маракане”, док је др Аца забринуто упитао како Крцуна, тако и самога себе, да ли ће вреће новца остати нетакнуте поред њега, или ће их натоварити у камион, прећи тајно италијанску границу и купити Јувентус или Милано.

Било је то, међутим, доба невиности југословенског фудбала, када су играчи остајали у земљи до своје 28. године. Дуле Савић често говори да су се фудбалери осећали као да су осуђени у Хагу. Али не због удруженог злочиначког подухвата, већ да би забављали радничку класу. Тако је моћна Звезда, од Рајка Митића, Шекија и Пижона, до Џаје и Пиксија, потом и генерације која је освојила Бари, била резултат државног пројекта, поставши један од најмоћнијих европских клубова. Тито можда никада није знао да шутне лопту, али му је била позната политичка употребна вредност фудбала!

И Звездин тим из Барија је, уосталом, склапан годинама, као да се градио Ђердап. Играчи су довођени из свих крајева СФРЈ, не рачунајући избеглицу Белодедића, који је препливао Дунав, па је Црвена звезда била заправо последња велика репрезентација Југославије. Само се маскирала у црвено-беле дресове.

Демократија и слободно тржиште растурили су фудбалски државни интервенционизам, претворивши Србију у сиромашну колонију за масовни извоз младих играча. Уместо наше деце, играли су израубовани трећеразредни играчи из Јужне Америке, Африке и удаљених острва, чије се биографије тешко проналазе чак и на „Википедији”.

Зато се улазак Звезде после 26 година у Лигу шампиона слави као да ју је већ освојила. Наравно да овај тим, чак и кад се врати Боаћи, нема никакве шансе да игра равноправно у групи с Пари Сен Жерменом, Ливерпулом и Наполијем. Нејмар и мали Мбапе заједно вреде готово као борски рудници, али зато ће сви који су луди за фудбалом, а има нас доста таквих, уживати да их гледају у Београду. За сада, од Звезде сасвим довољно. Уз око 18 милиона евра колико ће добити од Уефе, маркетиншких уговора и телевизијских права, на шта треба додати 12 милиона од продаје малог Радоњића, готово да ће се санирати сви дугови, па је сада јасније зашто је на чело Звезде доведен Звездан Терзић. Некадашњи офковац Звездан није од оних који могу дуже од неколико секунди да гледају у слику свеца, а да не спусте поглед на своје лаковане ципеле. Која је тајна Звездана Терзића? Само је такав транзициони фудбалски радник могао да створи победничку екипу у лиги у којој менаџери не морају да одгледају свих 90 минута, како би сазнали коначан резултат!

Када се најпре позабавио финансијама, Терзић је пошао у потрагу за великим тренером. И пронашао га је. С Владаном Милојевићем, ова Звезда подсећа на ону Звезду, иако ни приближно нема такве играче. Али има систем игре, препознају се стратегија и енергија, више нема кукавичлука, док отписани играчи изненада показују таленат који није скривен само у генетици, већ се бруси на тренинзима.

Ко је давао икакве шансе Звезди против Салцбурга који је прошле године играо полуфинале Лиге Европе? Али Милојевићева Звезда је показала да има карактер када је дала два гола из две шансе, примивши пре тога гол из пенала који не би досудио ни власник Салцбурга. Према теорији Бранка Станковића који је Звезду довео до финала Купа УЕФА 1979. године, за успех у Европи свака шанса мора бити гол. Да би се опстало у Европи, из полушансе мора да се постигне један гол, а из једне стопостотне – најмање два! Ова теорија потире све математичке законе, али фудбал није наука. Не доказују ли то Бен, Дегенек и Павков? До јуче су можда вредели пет пара. Сада вреде милионе. То је фудбал. Ко уме да крампонима копа по трави, ископаће нафту!


Коментари4
e6e8e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dimitrije
Fantastičan tekst I konačno je neko prepoznao da je u ovakvo vreme potrebno imati "tranzicionog menadžera" na čelu, koji vise gleda u lakovane cipele nego u ikonu sveca. Naravno sva slava ide na račun trenera.
Slobodan Markovic
Hleba i igara Gospodaru...
dejan
Lepo!
сивошевић
АА одличан виспрен стил писања. Милина га читати

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља