четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
ЗАНИМЉИВА СРБИЈА: МОКРИН

Гибаница на слами

Традиционална жетвена светковина се модернизовала и постала сељачки парти на слами: педесет котлова рибље чорбе, весеље и печење, зачињено ватрометом
Аутор: Богдан Ибрајтерпетак, 07.09.2018. у 08:15
Лала Сосу на тракаре гура (Фото Имре Сабо)

После Илије – сунце све милије. О Преображењу се преображавају и вода и гора. Постаје хладније, нема више купања.

Ове народне мудрости се баш и нису уклапале у амбијент „Сељачког партија на слами” у банатском Мокрину. Парти би одржан на Светог свештеномученика Евсигнија, у суботу 18. августа, дан уочи Преображења. Мученик Евсигније као да је с ланца пустио паклене језике припеке на мокринско вашариште где се одвијао парти. Врео гвоздени сач је притиснуо сељачки светац, силне шатре, стотине аутомобила, светину и сламу, харали су дим и јара – она Баба Фатаморгана терала је преко вашаришта бар хиљаду козлића!...

У част завршетка жетве

Парти на слами је нешто као наставак жетвене традиције у горњем Банату, посебно у Мокрину. Ово село са 26.000 јутара земље и 36 парних вршалица за жито било је између два светска рата најопремљеније у земљи за прављење хлеба насушног. У прошлости је завршетак жетве и вршидбе био крунисан светковином коју су стари називали гибаница. Од последњег снопа жита жене би оплеле венац, окачиле о машину која је дуго свирала парном пиштаљком. То је била као нека „лабудова песма”, али и знак да се око вршидбе све добро и берићетно завршило. Раденици би се окупили, добро почастили ићем и пићем. Била је и покоја тамбурица самица – бисерница, мала двореда хармоника, више као симболи слободе аграрног пролетаријата. Светковина гибаница је вероватно добила назив по врућој гибаници са сиром коју су слављеници јели... Гибаница се временом модернизовала, постала је парти...

Врелина дана није сметала „партијашима” – кованица од речи парти – који су још од десет сати пре подне распаљивали ватре испод котлова, сачева, челичних таландара начињених од тракторских тањирача, роштиља и гвоздених печењара. Како је изнела Марија Маја Чавић, координаторка партија (организовао Омладински „БИТ” Мокрина, ма шта то значило), педесет екипа такмичи се у кувању рибље чорбе. Добију кило и по шарана, па нек' препусте кулинарску машту свемогућим чаролијама. Такмичарске екипе имају маштовите називе и своје омеђане забране. Испред сваке је табла са називом екипе. „Сава, Пеца и деца”, „Љубав на сеоски начин”, Брдини „Голубари – ласте”, „Гарави сокак”, „Веселе комшије”... „Железница Србије”, „Бибушке”, „Сосе – фрау банда”, „Адорјански мањови”, „Канистар коалиција и узурпатори”, „Не кува се супа – екипа МУП-а”, „Мокрински Американци испод дуда”...

Врућинчина кљује, дим се вије очи штипа, мириси роштиља, прженог црног лука и љуте алеве паприке надражују ноздрве... Код екипе  „Глинокопа – Тоза Марковић” из Кикинде, хармоникаш Душан Роган развлачи мехове хармонике – дирке да поиспадају. Три ливаде нигде лада нема... Рогану вратне жиле да попуцају колико се здао у музицирању. Хармоника каква је – таква је – човек свира срцем. „Тандрчак, тандрчак, вретено”... Прошле године Роган је рекао да је из суседне Црне Баре. Сад вели да је из новокнежевачког Обилићева и да познаје Ђуру Аћу и Милета Клепића... Ту су били Лаза Ђереш, новинар Пера Трња, поштар Светислав Шолаја... „Дедер, Рогане, ниси плаћен да дајеш интервјуе, него развуци”, викали су свирцу глинокопци. Имају они у Кикинди највећи глинокоп у Европи. Складиште глине има највећи кров покривен црепом на свету. Велик к'о два Титаника!...

Круњење кукуруза

На игралишту поред камаре од бала сламе огромни Неша Чавић – једва је стао у широке лалинске гаће – издавао је преко микрофона наређења. „За децу јахање понија – бесплатно“!... Два понија довео из Кикинде Дарко Фарка. Према коњићима одједном се сјурило педесетак дечака и девојчица... „Нека се припреме госпође за такмичење 'трчање у џаковима'“... Деца су се надметала у брзом ручном круњењу кукуруза. Од чокања или окомака кукуруза такмичила су се у ређању и прављењу „најдубљег бунара“. У џаковима госпође су скакале, спотицале се, падале. Пуначке, мршаве, витке, зајапурене... Маса је навијала уз урнебесни смех... Јаки момци гурали су гломазне тракторске гуме, на грбачи у трку око бала сламе теглили су џакове пуне жита. Уместо камена с рамена су у даљ бацали зидарску циглу...

Гриловање (Фото Имре Сабо)

Ове године уведена је нова дисциплина звана тракарење. Тракаре су дрвена или метална колица од пречага са једним точком. У ствари – претеча јапанера. На тракаре седне госпођа дама, па је њен партнер, завезаних очију, трчећи вози путањом између поређаних бала сламе. Дама командује, виком га наводи „лево”, „десно”, „право”, „окрет”. Лала трчи, слуша, а Соса ужива на бали сламе тракара као у авијону!... „Само опуштено”!, виче један. И заиста, ни једног мрког лица. Раздраганост, весеље, смех. Сетио сам се врлог Станислава Винавера и његовог последњег текста који је написао: „Никад довољно смеха”... За доброг човека Рогана са мех-хармоником стихови ромске песме: „Сусретох се с добром вољом, с добром вољом сусретох се”...

Сто роштиља у диму. Ћевапчићи, крменадле, пилећи батаци, уштипци, кобасице... Стотине столова и стотине ознојених насмејаних лица. О, људи!... У застору „димног сигнала”наишао сам на Штеву Павлова Цигањског. Испод шешира бакарно лице, суво као код остарелог индијанског поглавице. Штева је последњи пастир и бојтар старинског кова са мокринске пустаре јарош–биров, на којој се и данас могу видети „вилинска кола”. „Видио сам ја виле”, каже Штева млађарији гласом тако шиштавим као да је прогутао два свитка шмиргле!

„Вилинско коло ноћу заигра травом чарно, од центра се рашири помамно циркуларно. Ко се у поноћ дрзне да му на правац стане, сачекати не може да нови дан му сване. Размаћи ће се тајне капије на ледини, нестаће у подземљу тај преступник једини”, записао је песник Раша Попов о вилинским колима на мокринском пашњаку. „Еј!... Може л' за мене једно 'ладно пиво” – питао је бојтар Штева...

Испод једног дуда на црвеном жару жеженоме вртео се ражањ. На ражњу цврчи не прасе, већ назиме. Капље са кожурице маст по жеравици, мирише као мазиво просуто по гвозденој парној машини. Ту је била весела група вулканизера Беце Перјара: Јова Мимија, Тоза Јошта, Језда Буња, Тот Лацика, Илија Лацков, Мишика, Јолићи, Држаићи – Петромихаљови са реке Аранке... „Пржена риба за мезе, предјело рибља чорба, главно јело врућа прасетина од мангулице, па нека цури маст између прстију”, каже вајни вулканизер.

Не може без рибље чорбе

Испред једног кипућег котлића, на паноу са сликом птице пише: „Заштитимо велику дропљу”. Момци, по свему судећи ловци, разастирали су жар испод гвоздене скаламерије. „Да ли постоји још који примерак дропље на мокринском пашњаку?”... „Има десетак женки. Али, ускоро ће и то сасвим нестати... Како?... Па, тако лепо! Нема дропца, нема мужјака!” – одговорио је момак. Иначе, пасишта код Милине баре и Великог сенокоса у мокринском атару су једина места где се могу видети последње дропље у земљи Србији...

„Чорба је кувана. Да ли су по вољи реш печени карашчићи, ил' можда који ћевапчић?... Не знамо се. Ја сам Никола. Од Буркиних. Отац из Фаркаждина, мати Перлежанка. У Мокрин сам доведен као дете, пре шездесет година“... „Ми смо екипа из Златне гртеде, мокринског Бронкса. Ја сам син Ђолета Крањца. Оног о коме сте ви писали да је летао слатином у шифоњеру. Имао шифоњер елисе од хеликоптера, па се Ђоле заиста одлепио од земље. Звали су га Ђоле Птица. Одселио се у легенду”...

У пет по подне сељачки парти је достигао врхунац. Згрушевљена екстаза. Ковитлац дима. Усијани титрави ваздух. Печење са скаре. Сркање рибље чорбе. Хлађење светковине пивом и лубеницама... Увече су између шатри упаљене ватре. Трештала је музика. А онда – рафални прасак! На небеском своду распрскавао се шарени ватромет. Млечни пут је застрла звездана прашина...


Коментари0
7995c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља