понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25
ПОЛИТИКИН ВРЕМЕПЛОВ

Када су сви путеви водили у Београд

Они који су престоницу снабдевали храном и робом прво су одседали у хановима, затим у гостионицама, а отменији гости велеграда у хотелима „Национал” или „Гранд”
Аутор: Драган Перићпетак, 07.09.2018. у 13:15
(Фотодокументација Политике)

Пре само мало мање од два века није било лако Београду и његовим становницима обезбедити храну и робу. Транспорт робе се углавном одвијао запрежним колима и, где је год то било могуће, дереглијама, односно дрвеним плитким чамцима које су са обале вукли негде коњи и волови, а негде људи.

Снабдевање храном је било нешто лакше. Већина Београђана је тада имала дворишта и баште, одакле су себи обезбеђивали макар најосновније намирнице, а повртари су били на ободу града, тако да није био превелики проблем да свој еспап донесу на пијацу.

Роба из Македоније на воловским запрегама

Ширењем града ти повртњаци нестају, смењују их куће, а повртари се повлаче све даље од града.

Наравно, због развијене трговине, у Београд стиже и друга роба, из удаљенијих крајева – Шумадије, Македоније, Грчке... Та роба се превози воловским запрегама, па је путовање дуго и исцрпљујуће, пошто караван воловских запрега дневно пређе тек тридесетак километара.

Због тога се широм Србије, али и у престоници отварају ханови, места где су каравани могли безбедно да преноће, а људи и стока да се одморе.

У Београду је било мноштво ханова, да споменемо само неке: Турски хан (на том месту је данас плато испред Филозофског факултета из Васине улице), Паранасов хан (на чијем месту је подигнут хотел „Бристол”), Давичов хан, хан на Батал-џамији и још много других.

У Београд осим рабаџија, како су звали ондашње „ауто-превознике”, стижу и други намерници, којима ханови нису одговарали услед непостојања комфора. У хановима се спавало на земљи, на асурама које људи носе са собом, а комфор се сводио на то да су били заклоњени од кише и, донекле, од ветра.

Због тога неке кафане, поред понуде јела и пића, на спрату изнад кафане почињу да нуде собе за преноћиште, а на шиљтету, односно на табли изнад врата кафане, назив се мења и то тада постају гостионице.

Поред гостионица, почињу да се отварају и хотели. Неки близу пристаништа, а неки, отменији, по самом Београду. Од тих старијих хотела су најпознатији „Национал” на врху Великих степеница на дну Париске улице; стари „Гранд” код Саборне цркве и каснији у Чика-Љубиној улици, преко пута данашњег института „Сервантес”; „Српски краљ” који је до рушења у Другом светском рату важио за најбољи београдски хотел,    на углу данашње Узун-Миркове и Париске улице; „Српска круна” на крају Кнез Михаилове (оба хотела су, баш због близине турског гарнизона у Београдској тврђави, намерно понели оно „српско” у имену); „Грчка краљица” на углу данашње Рајићеве и Кнез Михаилове; „Балкан” и „Париз” на Теразијама; „Лондон” на углу данашњих Кнеза Милоша и краља Милана улица...

Појава пароброда, а касније и воза, у многоме је допринела већем приливу робе и путника, па се отварају и нови хотели, а подиже се и стандард комфора у собама. Тако у Савском пристаништу, поред хотела „Босна” ниче и хотел „Бристол” а путници који су у Београд дошли возом, у зависности од своје платежне моћи, могли су да бирају да ли ће одсести у хотелима „Солун” и „Оријент” на углу Хајдук-Вељковог венца и Немањине улице, или, што су углавном чинили путници који су стигли Оријент експресом, у хотелу „Петроград” на ондашњем Вилсоновом тргу, а данас Тргу светог Николе.

Током Првог светског рата надлежни су увидели значај авио-транспорта. Још пре рата у селу Јабука, код Панчева, отворен је аеродром за потребе поштанског саобраћаја. Превоз путника је започет 1919. године.

До Панчева – бродом

Због недостатка осталих саобраћајних веза путовање авионом је тада за Београђане представљало праву авантуру, пошто се до Панчева путовало бродом, па је често пут од Београда до Панчева и даље, до аеродрома, трајао дуже него лет авионом од тадашњег београдског аеродрома до Будимпеште или Букурешта.

Споменимо да је тада, још увек, путовање од Париза до Истанбула било временски краће Оријент експресом него авионом који су летели нешто брже него што је ишао воз, али, само дању, док је воз путовао и по мраку.

У ту трку са Оријент експресом се упушта француска фирма „Франко-Румен” уводећи ноћну линију на релацији Београд–Букурешт. Тако је 9. септембра 1923. године из Букурешта полетео у четири сата по поноћи тромоторац „кордон Ц 61”, а у Панчево слетео у девет сати тог јутра.

Аеродром на Тошином бунару

Градња аеродрома на Тошином бунару започета је 1923. године. Три године касније, на иницијативу Аероклуба, оснива се Друштво за ваздушни саобраћај, а министарство је то одобрило 13. марта 1926. године. Почео је упис акција да би се стекао капитал од шест милиона ондашњих динара потребних за куповину авиона. Одзив, међутим, није био онакав како се очекивало, па је сакупљено свега 10 одсто планираних средстава што је запретило да, по ондашњем закону о акционарским друштвима, Аеропут, још у зачетку, буде угашен.

Инжењер, члан управе друштва, резервни капетан и пилот са Солунског фронта Тадија Сондермајер да би поспешио упис акција предлаже да са пилотом Леонидом Бајдаком изведе промотивни етапни лет на релацији Париз–Бомбај–Београд. Тако је желео да покаже вредност и способност наших пилота.

План је прихваћен, па Тадија и Леонид, после краћих припрема, 20. априла 1927. године полећу из Париза да би после 11 дана и 14.800 пређених километара 8. маја слетели на београдски аеродром на коме их је, као хероје, дочекала маса од 30.000 одушевљених Београђана.

Путовање се показало као пун погодак. Упис акција је кренуо вртоглавом брзином, па је за кратко време, односно за само три месеца уписано 30.000 акција, а Аеропут је стекао капитал да може да почне са радом, па су убрзо купљена и четири авиона за обављање путничког саобраћаја.

Хотелски „потрчко”

Хотелијерство и угоститељство се није учило у школама, већ је власник хотела узимао неко виспрено дете из трговачке школе које је наставило да учи на лицу места, увек почињући као „потрчко”, а после је напредовало према својим способностима.

Таксисти против фијакериста

У близини сваког хотела су чекали фијакери, а касније и такси-возила. Фијакеристи и таксисти су својевремено водили прави рат оптужујући се међусобно да им ови други обарају цене и кваре посао.


Коментари0
39708
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља