понедељак, 01.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 03.05.2008. у 22:00

Уметност има моћ да помера људску свест

Листа многобројних позоришних и филмских признања које је до сада освојио наш глумац Небојша Глоговац, недавно је допуњена новим домаћим и страним потврдама квалитета његовог рада: Наградом града Београда за филмско стваралаштво у прошлој години и признањима за најбољу улогу на фестивалима у Лијежу и Милану, за филм „Клопка” Срдана Голубовића.

Глоговац на награде не гледа с претераном важношћу, већ трага даље, за новим улогама којима ће потврдити своје умеће у глумачкој игри.

Ових дана, иако су ускршњи и првомајски празници, Небојша Глоговац ради – снима нову ТВ серију „Мој рођак са села” и приводи крају пробе представе „Замак” у Југословенском драмском позоришту.

Шта Вама значе награде које сте недавно освојили: Награда града Београда и признања на филмским фестивалима у Лијежу и Милану?

Ове награде су последице добро урађених послова и то је сумирање досадашњих искустава. До сада сам успео да научим многе ствари о глуми које долазе до изражаја, а то се све, изгледа, скупило у прошлој години: улоге у филмовима „Клопка” и „Хадерсфилд” и учешће у представи „Пијана ноћ 1918.” по есеју Мирослава Крлеже, на Брионима, премијерно изведена прошлог лета, у којој играм пуковника Весовића, улогу која ми је врло драга. Рачунам да сам се попео још један спрат.

После светског и домаћег успеха филма „Клопка”, редитељ Срдан Голубовић је изјавио да сматра да бисте могли да остварите успешну међународну каријеру. Размишљате ли да се опробате и ван српске кинематографије?

Понуде постоје. Јављају се немачки, француски па и канадски продуценти. Све то је још у назнакама. Читам сценарије, али то још није довољно зрело и за мене као глумца не представља нови изазов.

Представа „Хадерсфилд” недавно је доживела јубиларно 100. извођење. Како данас читате тај текст?

Представа „Хадерсфилд” је рађена без великих амбиција. У почетку се није слутило да ће постићи успех који има данас. Радили смо је као малу, топлу представу за малу сцену ЈДП-а, малтене, за нашу душу. Интересантно је да су виђенији српски редитељи одбили да режирају тај комад и да у њему нису видели себе. У припремама представе, најдуже је трајала потрага за редитељем. На крају се родила идеја о Алекс Чизхолд која је комад поставила у Лицу. Сарадња је била интересантна. Она је режирала у реалистичком кључу, поштујући текст и њена режија се сводила на дозирање енергије докле треба да се иде у сукобу. Њена режија је, касније се испоставило, била врло значајна јер је кључ успеха овог комада у том дозирању драмске ситуације. Генерална проба и претпремијера су нам показале да смо направили добру и занимљиву представу, а каснија извођења су то потврдила. То се доказује и данас, јер ево и на 100. извођењу публика је одлично реаговала.

Из те потврде сте се упустили у реализацију филма „Хадерсфилд” у режији Ивана Живковића, који сте и продуцирали заједно с колегом Гораном Шушљиком?

После једног од извођења представе, Горан Шушљик и ја смо седели и још мало уживали у добром аплаузу. Горан је предложио да оснујемо продуцентску кућу и да снимимо филм. Циљ је био да причу „Хадерсфилда” и наше виђење тог комада види што више људи, да поруке представе и квалитети текста и извођења дођу до нових гледалаца, а филм је врло погодан медиј за то. Нисмо направили радикални заокрет па је филм близу позоришном извођењу, али има свој печат и идентитет. У односу на позоришну представу, прича филма је проширена. Убачене су неке нове сцене и ликови, међу којима је за лик Ивана, који ја тумачим, најзначајнији лик мајке коју игра Јелисавета Сека Саблић. Невероватном тачношћу, прецизношћу и њој својственим инстинктом, она је у своја два-три кадра у филму пронашла тон и праву меру који објашњавају проблем Ивана. Та улога је била значајан, нови зачин за причу „Хадерсфилда”.

Иако се текст „Хадерсфилда” чини горким и опомињујућим јер говори о генерацији која је оштећена и која се можда још тражи, може ли се рећи да филм „Хадерсфилд” нуди наду?

Нада је отворена на крају филма и нуди се катарза. Раша, кога тумачи Горан Шушљик, лик је који је из приватног разлога и личног незадовољства огорчен на свет и све што га окружује. Као свуда око нас. Неки људи дођу до положаја и важне политичке функције па онда народ одведу у рат само зато што их је некада нека жена оставила или их је тата малтретирао. Уз причу о личној повређености у односу према свету, постоји стуб доброте и извор вере у добро и борбе за бољим, што је осликано у лику Рашиног пријатеља, Ивана. Иако ускраћен на многим животним плановима и осујећен животним недаћама, Иван задржава веру да може и да треба да буде добра особа у односу према другима, да би и њима било боље. У катарзи, Раша осети да је претерао и окреће се покајању и бољем ставу према свету.

Колико је вера помогла Ивану и колико је Вама као глумцу, који потиче из породице у којој је отац свештеник, разумевање вере помогло да оправдате лик?

Прави Иван постоји и живи у Зрењанину. Нисам га упознао, али ми многи кажу да смо се доста добро нашли. После кабале, јоге и разних приступа духовном свету од којих сваки има своје оправдање, Иван се вратио ономе одакле потиче и у монологу истиче да се пре три године крстио у православној цркви. То јесте његов пут, а моје је било да га разумем и оправдам. И поред свих тих скретања, искривљења и покушаја да Иван дође до нечега што бисмо могли да назовемо решењем или истином, мој највећи труд је био да га оправдам. Иван је могао да остане у будизму или нечему другом, али је сам одабрао да се врати православљу. То је одлука да се вратите ономе одакле потичете и одакле сте кренули.

Често истичете да је Иван страдао због вишка знања. Колико је то индивидуални пример или је реч о општем страдању?

Једна од ствари које су Ивана отерале на погрешан пут је потреба за знањем. Код сваког човека постоји капацитет канала, наших чула и перцепције и када су преоптерећени и превише рабљени, долази до поремећаја. То је један од корака који су Ивана одвели на место у којем га доживљавамо у представи и филму, али он није само то.

Сматрате ли још да „Срби не верују довољно и да је све ово једна казна”, као што сте својевремено изјавили?

Срби не верују довољно. Један од наших највећих проблема је што немамо традицију ни у чему, немамо континуитет једне идеје, шта год то било. Не могу да терам људе да верују у оно у шта ја хоћу и како ја то желим – било да је реч о комунистима и њиховом систему, или ако смо религиозни па да будемо окупљени око цркве или око породице. Срби немају светињу. Много пута смо раслојавани и преображавани на разне системе, а ниједан од њих није опстао. У Србији нема фамилије која је вековима богата, нема племства, аристократије и немамо ниједан стожер који довољно дуго траје. По мом мишљењу, то је један од наших највећих проблема. Када би се установила једна од тих линија, али на психолошком плану, на плану групне психологије, створила би се сигурност, нека врста огњишта око кога смо окупљени и за шта смо спремни да се жртвујемо, да напредујемо и радимо. Када имате неколико фракција од којих свака вуче на своју страну, а наш народ је такав да се лако опредељује, онда постајемо раслојени и раштркани и не можемо да се окупимо око неке идеје. Тако долазимо до оног нивоа да с нама може да се ради доста тога.

Нисте политички ангажовани. Како исказујете своје (не)задовољство ситуацијом у којој живимо. Да ли је то уз оловку и листић на гласачком месту?

Демократија је за нас Србе врло компликована играчка. Своју процену онога што би било добро за све нас показујем пред гласачким листићем. Резонујем у смислу обезбеђивања континуитета, да ови што су до сада нешто радили наставе да раде. Ваљда су се навежбали и сада би могли у реализацију. Они који би дошли изненада и поново и нашли се у овој ситуацији вежбали би над нама. Мени то више заиста не иде у прилог. Сматрам да би требало да радимо, убиремо плодове рада и крупнијим корацима идемо напред. Верујем у континуитет остваривања резултата.

Као отац двојице синова, у каквој земљи бисте волели да Ваша деца расту и школују се?

У слободној, берићетној земљи која зна шта хоће, која је одређена према својим суседима и има пријатељске односе са светом, која уме да понуди, али и да тражи нешто, у земљи која би формирала свој национални идентитет и створила могућност да оно што можемо да производимо извозимо у свет. Дакле, да све ово буде усмерено ка општем интересу, да прескочимо личне интересе и ширење моћи појединаца и да добробит пређе и на народ.

Верујете ли у моћ уметност?

Апсолутно. Верујем да уметност неким малим корацима може да помера људску свест. Међутим, пошто смо на различитим нивоима свести, то неће деловати на све. Делу публике која долази у позориште нека представа ће бити кап која ће прелити чашу, спознаће неко ново знање и ступиће у нови однос према свету. Други ће полако да напредују и мењају се. Уметност има моћ када је уметност која је квалитетна и тада је способна да помера људску свест и да отвара нове видике и начине да се стигне до циља.

Доста радите у позоришту, на филму и телевизији. Како одржати квалитет у глумачкој игри, а не понављати се?

Пре свега различитошћу и свежином онога што као уметник радите. Волим да радим свој посао, узбуђује ме и прија ми добра улога, представа, филм. То је осећај када на сцени или на филму успете да досегнете до неке истине. То не може увек и то не радите стално, али приближавање томе је врло узбудљиво. То мене узбуђује, покреће и прија ми. Свежину у игрању и уопште у уметности треба одржавати високо постављеним лестивицама, коју није лако досегнути.

Иван Аранђеловић

------------------------------------------------------------------------

Замерам неимање односа према Косову до сада

Како као уметник гледате на политичку ситуацију у земљи: противљење једностраном проглашењу независности Косова, борбу за територијалну целовитост земље и стремљење ка европским интеграцијама?

Србији и Србима замерам неимање односа према Косову до сада. Где смо били до сада? Када је неко отишао у манастире на Косову или у посету Приштини, Пећи или другим прелепим косовским пределима које зовемо срце Србије? Требало је одржати континуитет одласка на Косово и новчаног улагања. Ако причамо о савременом свету, ако улажете новац у нешто што мислите да је ваше, то све више постаје ваше и онда полажете права на то. Не само новац, већ и љубав и рад. А ако дође до овакве ситуације као сада, онда се покажу подаци по којима се види ко је улагао и коме шта припада. Ако се сетимо Косова тек када Косово хоће да се оцепи и када гомила Албанаца који су се тамо населили желе свој простор, онда је касно за реаговање. Лицемерно је тврдити да је то наше јер се неки други људи тамо шире и раде своје послове. То видим као нашу грешку и као погрешан однос.

-----------------------------------------------------------------------

Поништење идентитета

У време обележавања 60 година постојања ЈДП-а припремате нови комад. О чему је реч у поставци Кафкиног „Замка” чија је премијера 9. маја?

Поставићемо „Замак” као духовиту представу, да сагледамо оно што је Кафка желео да каже с ведрије стране. Реч је о ономе што се стално дешава свима и постало је гротескно, а то је прича о индивидуи која упада у бирократски систем где је немогуће доћи до врха, извора проблема или решења. Све се ради преко неких других или трећих руку, као што нам се дешава у процесу сређивања папирологије око стана или нечег сличног. Тумачим јунака К., геометра који долази у замак и упада у замешатељство. С њим се можемо идентификовати, јер господин К. тражи пријем код шефа замка, а никако да дођедо њега. Господином К. се играју мали чиновници, шрафови у систему добро уигране комбинаторике. Ту и тада долази до поништења идентитета. Ако човек то не примети на време и побегне одатле, онда му остаје да поништи свој идентитет и игра по наметнутим правилима.

Коментари1
b986c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kolja Nikolic
Pitanje gospodinu Glogovcu: Obzirom da ulazem novac u stan u kojem duze vreme zivim (zivim sa porodicom kao podstanar)da li to znaci da taj stan sve vise postaje moj i da polazem prava na njega???

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља