недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:24
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 8. СЕПТЕМБРА

Пишем много, читам мало, не мислим ништа

петак, 07.09.2018. у 14:34
(Драган Стојановић)

ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ

Образовање и општа култура се стварно исплате. Не треба да нас завара то што  понеки полуписмени брав из тора утекне у важне установе друштва. Када су у питању велики бројеви, ипак су успешнији добро образовани људи

Данашњи  светски дан писмености и недавни највећи скуп слависта одржан у Београду подстичу на преиспитивање тога шта је писменост, а поврх свега, шта је општа култура. На први поглед, статистике охрабрују. Број потпуно неписмених у нашој земљи веома се смањио. Нажалост, то није плод успешних акција описмењавања, какве су биле оне после Другог светског рата. Највише аналфабета је долазило из редова старих сеоских жена. Које убрзано изумиру, као и села уопште. На другој страни, постотак људи у Србији с високом школском спремом скоро се удвостручио у Србији током 21. века. У  нашој земљи је, међутим, дошло до раздвајања дипломе од стварног знања. Стварност је превазишла Нушићев Др. У тој комедији бар постоји неко коме је стварно стало до учења, а и докторат је стваран.

Шта би била стварна мера опште културе и широког образовања? Помиње се функционална писменост, способност да се разумеју прочитани текстови, или рецимо, формулари. У овом веку више нису писмени они који од муке мрдају уснама кад читају неки натпис или бирачки листић. Сада кренимо корак даље. Није културан и опште образован онај човек који разуме неки текст, сам за себе. Права култура и опште образовање развијају две читалачке вештине. Прва је налажење и препознавање добрих и корисних штива...

Предраг Ј. Марковић

ПОВЕЋАНА ВИДЉИВОСТ
Шта значи „бити писмен”?

Не сећам се да сам икада прочитао дефиницију „писмености”.

Статистички подаци о писмености се прикупљају тако што вам пописивач дође у кућу и пита вас да ли сте писмени. То вас пита и за одсутне чланове породице. Тако смо сазнали да у Србији сада има нешто мање од два одсто неписмених (према резултатима последњег пописа становништва 2012).

И могли бисмо да кажемо да је неписменост практично искорењена, али претходно морамо сазнати шта данас уопште значи „бити писмен”. Писмен си ако умеш да пишеш/куцаш као што говориш користећи свих 30 слова ћирилице или 22–30 слова латинице и ако умеш да читаш онако како је написано? То су били први кораци за претходне векове и изводили су човека из мрака неписмености на светлост писмености. У овом веку га воде тек у праскозорје полуписмености.

А знамо ли шта треба знати и примењивати да би нас обасјала светлост писмености? Заправо не знамо.

Владо Ђукановић, лингвиста

ИЗ НАШЕ АРХИВЕ
Сусрети са Исидором Секулић

Није знала за недовршене реченице, испрекидану мисао, нервозну риму. Иако јој је свака мисао била наелектрисана високим набојем, није било грчевитости у мишљењу. Подстицала је и код других до краја изговорену реч

Исидорa Секулић

Упознао сам је захваљујући Миодрагу Павловићу, а од почетка 1955. године посећивао сам је и као пацијента. Патила је већ дуже од несносних мигренозних болова као последица офталмичног херпеса. Покушавао сам да јој инјекцијама олакшам муке, иако сам убрзо сазнао да се бавим узалудним послом. Исидора је себе непомирљиво сматрала неизлечивим болесником, чак и онда када сам јој рекао да је и Томас Ман боловао од исте болести и да се после много покушаја ипак једном сасвим излечио, истина од неке Рускиње, у Сан-Франциску, која није била лекар. Било ми је одмах наглашено да ћу имати посла са врло незахвалним болесником који је одувек показивао изванредну отпорност према свим лековима, нарочито против болова и несанице. А тврдила је да има болова и да пати од несанице од када зна за себе. Као да није ни знала за другу врсту здравља осим овог болесног. Говорила је: оно што ми највише треба, глава, ту је, у њој, усредсређена сва немоћ и неживот и пуно бола.

Док је нисам довољно упознао, покушавао сам да остварим немогуће ствари: говорио сам шта би требало да једе, колико да ради и спава, да би лечење некако коракнуло напред. Ништа од свега.

Др Владета Јеротић

ПИСМОИЗ КИНЕ
Три јаве и три сна

Испричаћу вам три приче, а ви сте слободни да их сматрате истинитим, мада их можете сматрати и лажним, јер понекад је оно што је истинито лаж, а лажно истина, баш као што је стварност каткад заправо сан, а сан у ствари јава

Ју Хуа

Цао Феј, La Town: Train Station, 2014, рад кинеске уметнице који ће бити приказан на Октобарском салону у Београду/љубазношћу уметника и Vitamin Creative SpaceЕво прве приче. Кад сам био дете, другим речима, за време Културне револуције, имали смо браћу свуда у свету, од Азије, преко Африке па све до Јужне Америке, и ми смо их несебично помагали, посебно ону из Африке, за коју смо, без иоле оклевања, са себе скидали чак и панталоне не бисмо ли им послали да имају шта да обуку. Последње зрно пиринча одвајали смо од сопствених уста како би они имали шта да поједу, слали им агрономе да их науче да узгајају пиринач и лекаре који су их лечили. Мој отац, иначе хирург, замало није отишао тамо. Нажалост, други лекар је успео да обезбеди себи ту драгоцену прилику, тако да је мој отац остао кратких рукава. Жалио је због тога, мада ни принети онолико колико сам жалио ја, па се тако и родио мој први сан, да кад порастем постанем лекар и одем у Африку да спасавам животе. Бити лекар за мене је било најплеменитије занимање. И заиста, кад сам одрастао, постао сам лекар, зубар да будем прецизнији, али ми се, нажалост, није пружила прилика да вадим зубе браћи из Африке.

Ју Хуа

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари4
fc441
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
U brdima iznad sela G. Tresnjevice ( Gornja Jasenica ) gde sam odrastao cuvao sam stoku 1940 -4 god. Jedna starija pastirka zvana Cana verovala je da je vila - Pricale je cesto o njenim drugama - vilama koje zive u planini i imaju poseban zivot od nas u selu. Igraju kolo u proplaku u sumi - lete sa jednog brda na drugo - selaze nocu da se kupaju pod vitlom planinske vodenice . Bio je to najbolji prirucnik kojeg sam godinama kasnije upotrebeo u svome pisanju. Stara pastirka nije znala da ono sto prica je nasledje koje je na Balkanu opstalo jos in Antickog doba . Njene vilovite drug su Grcke ninfe. Kasnije kada sam poceo da pisem shvatio sam moc njegon kazivanja - svet maste koja u mislima postaje realnost.
zoran stokic
Markoviću nemešajte rodove, država je kaže Aristotel dobra kada ne vladaju ni bogati ni siromašni već kad vlada srednja klasa i kad su građani koji učestvuju u vlasti dobri i puni vrlina. Za vrlinu su potrebne tri stvari - priroda, navika i razum. Svi moraju voditi brigu, pored svog pojedinačnih ineresa i brigu o celini i opštem dobru. Zato je i cilj države da pomoću institucija neguje i popravlja ljude, pa je njen smisao egzistiranja potpuno etičan. Svrha države je u sreći svih njenih građana, a dobro je najviši politički cilj kome država treba da teži. Od 12 veka nizom slučajnosti dogodio se na Zapadu savez između plemića, crkve i gradova i sinteza antičkih, varvarskih i hrišćanskih elemenata što je proizvelo političke slobode - kritiču tradiciju - koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet. Despotije su pak oduvek održavale nekritički status quo u društvu.
zoran stokic
@ Olujić U celokupnoj istoriji političkih teorija Aristotelova paradigma o polisu (grad država) kao mnoštvu različitih - jedinstvu različitih - zauzima jednistveno mesto. Ona čini paradigmu političkog (!) ona je samo jezgro politikologije, koju svaka politika mora uzeti kao svoju polaznu tačku. Polis je identičan s grđanstvom – polis to su građani (polis nije pravna osoba iznad građana). Od vrste (kvaliteta) građana zavisiće ustav – polis je onakav kakvi su građani. S karakterom građana menja se i karakter polisa. Neposredno u samim građanima a ne u nekoj izdignutoj državnosti jesu koreni političke zajednice. Osnovna podela u Aristotleovoj Politici je između (1) polisa (skup jednakih u različitosti) i (2) domaćinstva (skup nejednakih) – takođe postoje varvarska i tiranska carstva - države - koja su uređena na despotski način (Ksenofan "bogovi su despoti nad ljudima jer oni nemaju nikave zakone iznada sebe"). Dragomire vi bi isto tako mogli tvrditi (jer hoćete) da u Bibliji nema Boga.
Препоручујем 4
Dragomir Olujić Oluja
A Vi, g-dine Stokiću, nemojte mešati vremena i fenomene! Prvo, u antičkoj Grčkoj nema države – polis jeste politička zajednica, ali nije država. Drugo, u Aristotela nema pojma građanina, jer građana još nema, nema ni srednje klase. Treće, državi ne pripadaju – niti je nastala, niti opstaje zbog toga – ova svojstva koja ste joj pripisali. Četvrto, ništa u istoriji ljudskog roda bilo gde, pa ni (sve ovo što ste nabrojali) na Zapadu, nije nastalo „nizom slučajnosti“. I, peto, krajnje je vreme da se oslobodite fascinacije despotijom!
Препоручујем 11

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља