четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:39
РОДИТЕЉСКА КУЋА НА ИНСТИТУТУ ЗА МАЈКУ И ДЕТЕ

Деци која се боре с малигним болестима близина родитеља најважнија

Кроз кућу која је изграђена 2010. године до сада је прошло више од 450 породица, које се ту у просеку задржавају осам или девет месеци – Овде се живи колико-толико нормалним животoм и уз позитивну енергију сви заједно покушавају да преброде тежак период неизвесности у коме су се нашли
Аутор: Ана Вуковићсубота, 08.09.2018. у 23:05
(Фотографије Анђелко Васиљевић)

Мирис лекова, белина болничких соба и тешки тренуци после примања јаких терапија свакодневица су великог броја малишана који се храбро боре са малигним обољењима. Опаке болести краду њихово детињство, а трогодишње лечење одузме им око хиљаду дана за игру.

Подршка родитеља у тим тренуцима је непроцењива дечацима и девојчицама оболелим од рака. Зато, од 2010. године, у оквиру Института за мајку и дете „Доктор Вукан Чупић” постоји Родитељска кућа.

Њени станари су мали пацијенти са породицама.

О кући се стара Удружење родитеља деце оболеле од малигних и других ретких болести „Звончица”. А њихова мисија је да дечацима и девојчицама омогуће најбоље услове лечења са највећим изгледима за излечење и опоравак.

– Удружење „Звончица” основали су пре 26 година, при Служби за хематоонкологију Института за мајку и дете, здравствени радници и пријатељи. Родитељи тада нису имали свест да могу да помогну у лечењу деце, али су се они укључили касније када су схватили колико је у оздрављењу важно њихово присуство у животу малишана – објашњава Ирина Бан, извршна директорка овог удружења.

Приоритет су им, каже, безбедан смешај деце која се лече и њихових породица које живе далеко од болнице. Кроз Родитељску кућу која је изграђена 2010. године захваљујући залагању Светлане Вукајловић, бивше директорке РФЗО-а, и проф. др Драгане Вујић, начелнице Службе за трансплантацију коштане сржи у Институту, до сада је прошло више од 450 породица, које се ту у просеку задржавају осам или девет месеци. Критеријуме остваривања права на смештај у Родитељској кући утврђује лекарска комисија, гледајући, између осталог, колико су породице удаљене од болнице и какво је здравствено стање деце. Приоритет су деца која се припремају за трансплантацију, која нису за одељења, али требало би да буду близу болнице и далеко од извора инфекције и они који се опорављају од ње.

Oсим сме­шта­ја, по­ро­ди­це ко­је ов­де бо­ра­ве до­би­ја­ју и пси­хо­со­ци­јал­ну по­др­шку

Објекат се простире на 860 квадрата и има 12 апартмана међу којима је осам за мале пацијенте и њихове породице. Остала четири намењена су лекарима из унутрашњости који су на специјализацији и дежурним лекарима. Некад су ту углавном боравили пацијенти са хематоонкологије, а сада их је све више из Службе за трансплантацију коштане сржи.

– Пошто дечји рак не захтева останак у болници 24 сата, седам дана у недељи, требало је обезбедити породицама смештај како малишани не би све време проводили на одељењу. Овај концепт бриге о породицама малишана настао је да би се смањили непотребни лоши исходи лечења јер се дешавало да због недостатка новца за путовање родитељи одустају од лечења, а да дете због лоших услова живота добије непотребне инфекције опасне посебно у стању болести – истиче Бан.

Али, осим смештаја, породице које овде бораве добијају и психосоцијалну подршку. Овде они живе колико-толико нормалним животима и уз позитивну енергију покушавају да преброде тежак период неизвесности у коме су се нашли. Ниједно дете овде не прослави рођендан без торте, празници се обележавају уз весела дружења, деца овде уче уз помоћ наставника из ОШ „Др Драган Херцог”, а родитељи увек могу да добију утеху психолога. За њих је, додаје Ирина Бан, ово „друга кућа далеко од дома”, у којој је некако све што се дешава много лакше.

Јер, када је родитељ припремљен за оно што породицу чека у току процеса лечења, и дете лакше подноси сву муку. Ако гледа у родитеља који је под стресом, плаши се и плаче, лечење је спорије, а терапије се теже спроводе.

– Заједнички циљ Удружења и Института је да пацијентима буде добро и да буду сигурни. Овде се о њима води рачуна, а услови у којима живе многима су бољи него код куће, у смислу хигијене, доступности лекара... Шта год да се деси, дежурна екипа лекара је ту, нису од болнице удаљени километрима, већ су у заједничком дворишту. Идеја нам је да бринемо о деци и родитељима и помогнемо им да преброде кризу лечења од тешких, али најчешће излечивих болести – истиче др Радоје Симић, директор Института за мајку и дете, у коме се годишње прегледа више од 200.000 деце и хоспитализује више од 20.000. Он подвлачи да је у току боравка у болници значај близине родитеља за децу, али и за саму породицу немерљив. Зато је веома значајан тимски рад Института и „Звончице”, али и свих осталих сегмената друштва, како би се то и омогућило.

Ири­на Бан показује собу за боравак породице

Осим родитељима и деци, Удружење помаже и здравственим радницима. Интензивно ради на прикупљању наменских донација за болницу којој су до сада донирали опрему у вредности од око 300.000 евра. Али, оно што би требало да буде брига целог друштва не би смело да остане само на њиховим плећима.

– До 2014. године добијали смо новац из буџета на име средстава из опортунитета, али се у међувремену променио начин на који се овај новац додељује па га више не примамо. Оно што смо уштедели раније било нам је довољно за рад у ове четири године, али време је да се осмисли системски начин финансирања рада Родитељске куће. Имамо само два запослена и на месечном нивоу потребно нам је око 350.000 динара. Надлежни су то обећавали, али обећања досад нису остварена – истиче Бан и додаје да је важно обезбедити стабилност финансирања Родитељске куће како би Удружење несметано могло да ради на прикупљању донација. 

Бити заједно нема цену

У кухињи Родитељске куће екипа „Политике” затекла је две маме. Једна од њих ту је са сином који се лечи, ћерком која је донор коштане сржи, супругом и најмлађим дететом.

– Боравак овде нема цену. Ту смо заједно и много нам је лакше. Уместо да путујемо до болнице, овде смо на одељењу чим изађемо кроз врата – каже ова мајка из Ковиља.

Да је деци, а и родитељима, ово најудобнија варијанта приликом лечења, сагласна и мама из Сомбора која је презадовољна условима, али и строгим правилима која се поштују у кући и одржавају у најбољем реду.


Коментари0
8b03f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља