среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:48
75. ВЕНЕЦИЈА

Мрачна историја насиља

Успавану завршницу Мостре разбудило брутално аустралијско остварење „Славуј”, с потписом једине жене у главном такмичарском програму. Међу краткометражним филмовима приказан српски филм „Страно тело”
Аутор: Дубравка Лакићсубота, 08.09.2018. у 22:30
Из аустралијског филма „Славуј” (Фото: 75. Венецијански фестивал)

Венеција, Лидо – Куаронова „Рома”, Немешов „Сутон”, Рејгадасово „Наше време” и Кустуричин „Ел Пепе, један узвишени живот” једини су филмови током којих сам рацио послала на спавање, препустивши се само оном што ми срце каже. Свако на свој начин и из различитих разлога, ова остварења изазивају вртлоге емоција. Сума сумарум, то се једино и броји, изеш филм после којег не осећаш ништа.

Броје се сати до званичног краја 75. Мостре и проглашења добитника „Златног лава”, за који се надам да ће бити управо Алфонсо Куарон за „Рому”, магични полуаутобиографски црно-бели филм, ауторово сећање на детињство у Сијудад Мексику турбулентних дана и велику ауторову посвету жени која га је подигла. Ако тако не буде, била би то велика неправда. А постоје већ „теорије завере” да се његов мексички колега Гиљермо дел Торо, као председник жирија, неће усудити да му да највећу награду јер су њих двојица и лични пријатељи па би се то, можда, могло сматрати и директним „сукобом интереса” (их, као да тога вазда није било). 

Има и оних који тврде да се не може дати награда филму који је произвела глобална интернет мрежа „Нетфликс” и који се (такође само – можда) неће наћи у биоскопима. Ако су, за разлику од Канског фестивала, „Нетфликсови” филмови на 75. Венецијанском фестивалу добили званични статус равноправних такмичара, заиста не видим разлог зашто би онда био проблем да неки од њих, према заслугама, освоје и по коју награду. Толико о томе.

***

Сама завршница Мостре некако је посустала. Као да је све најбоље виђено у првој седмици фестивала. Ипак, један аустралијски филм приказан пред сам крај изазвао је бурне реакције. Реч је о филму „Славуј” („The Nightingale”) једине жене редитеља у главном такмичарском програму. Реч је о Џенифер Кент, која је, уз Јапанца Шиње Цукамота („Убијање”), донела најбруталнији филм на Лидо. Ова редитељка се у амбициозном филму епохе бави осветничким походом младе Иркиње у дивљини Тасманије, жртве вишеструког силовања од стране британског поручника у чијем је логору радила као служавка, песмом забављајући војнике (једна од песама је управо „Славуј”). Кентова се отворено разрачунава с британским колонизаторима, подсећа на оне мрачне делове британске империјалистичке историје који се гурају под тепих заборава (и Мајк Ли се у „Петерлу” бави једном од таквих мрља), експлицитно приказује масакре и егзекуције над старцима, децом, чак и новорођенима. Најексплицитније су сцене силовања. Има их много и трају дуго. Насиље у филму је неиздрживо брутално. Мана филма је што оно почиње механички да се понавља. Ипак, филм Џенифер Кент јесте храбар. Жена има петљу. Да је „Славуја” режирао мушкарац, био би извиждан. Овако, Кентова је добила овације на Лиду и најбоље оцене италијанских независних критичара.

Концем фестивала виђен је још један од многих филмова који реконструишу епоху, каквих је ове године било доста међу главним такмичарима. Филм „Капри револуција” италијанског редитеља Марија Мартонеа се, попут Немешовог „Сутона”, бави временом тик пред сам почетак Првог светског рата. Радња је смештена на острво Капри, у боемску комуну коју је тамо основао немачки сликар Карл Дифенбах. Та комуна је према локалним свештеницима „легло разврата и оргија”, а против клерикалне тираније млада пастирица ће се побунити слободом тела и позивом на (сексуалну) револуцију. Мартонеов филм је утопистички, реалност је замењена езотеријом и мистицизмом, али је светлост та која даје наду иако је јасно да је светска катастрофа преблизу.

***

Међу такмичарским филмовима је и нови филм Пола Гринграса, који је реаговао на исту тему о којој је своју реч већ дао норвешки редитељ Ерик Попе, представивши пре пола године свој филм „Утоја, 22. јула” на 68. Берлинском фестивалу. Гринграс је, дакле, дао своје виђење масакра на острву Утоја у Норвешкој, када је злогласни Брејвик побио 77 младих људи.

Подсећања ради, филм Ерика Попеа, рађен иначе у документаристичком стилу, траје управо 77 минута. Попе се не бави Брејвиком него његовим жртвама у тренуцима њихове смрти, јер ретко ко је од те погинуле деце уопште видео свог егзекутора. Гринграс, познат иначе по изванредним реконструкцијама истинитих догађаја у филмовима, „Крвава недеља”, „Јунајтед 93” и „Капетан Филипс”, уводи у свој филм лик Брејвика. Држи се стварних догађаја и проверене истине, али убризгава и додатну дозу ватрених тензија оличених у Брејвиковим припремама за терористички акт и сценама из суднице у којој сам чин његовог ужасног злочина замењују шокови изазвани његовим ултрадесничарским и расистичким реакцијама. Гринграс се труди да дубље анализира читав контекст који је довео до трагедије, али је суштину приче истрошио већ после првих тридесетак минута филма. У том смислу Попеов филм га је надмашио.

***

На 75. Венецијанском фестивалу међу краткометражним филмовима у оквиру програма „Хоризонти” нашао се и један српски. Реч је заправо о студентском раду младог академца ФДУ-а Душана Зорића, о филму „Страно тело”. У њему главни јунак Марко, доказујући пријатељима мушкост, излази у град да нађе девојку и у сусрету са жртвом сексуалне трауме из прошлости (српски војници су силовали муслиманку) он открива агресивни део своје личности. Експлицитна сцена секса у (недовољно јасном) „Страном телу” траје готово у реалном времену и крајње је веристичка. У филму глуме Дубравка Ковијанић, Марко Грабеж, Михајло Јовановић, Миодраг Драгичевић и Сара Симовић.


Коментари0
6a2c1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља