Пишем, сликам, вежбам гимнастику, обилазим немоћне и болесне – део је свакодневице глумице Бранке Веселиновић. То не би било ништа необично ако се не зна да ова хероина српског глумишта управо обележава свој 100. рођендан.
Тим поводом у понедељак увече од 18 сати у Музеју књига Адлигат на Бањици биће отворен легат Бранке и Млађе Веселиновић са више од 900 књига, око 150 признања, диплома, фотографија, касета, плоча са њеним монодрамама и монолозима, захвалница махом за хуманитарни рад. Бранка Веселиновић је била и амбасадор УНИЦЕФ-а, а легат је осмисила Стеванка Чешљарев.
Југословенско драмско позориште ће у свом фоајеу у недељу, 16. септембра, у 12 сати са посебним пијететом обележити стоти рођендан Бранке Веселиновић, иначе чланице првог ансамбла ЈДП-а и најстарије глумице у нашој земљи.
„Потребно је године испунити животом, а не живот годинама. На виталности ми завиде и они неколико деценија млађи. Мој живот је, позоришно речено, сплет свих жанрова, сем трагедије”, зна да каже ова уметница неуништиве виталности и харизме.
Бранка Веселиновић је играла у првој представи ЈДП-а „Краљ Бетајнове” 3. априла 1948. године, а са супругом Млађом Веселиновићем (1915–2012) у овој театарској кући провела је цео радни век. И даље се активно бави хуманитарним радом и не пропушта ниједну премијеру или прославу Дана ЈДП-а, које ће рођендан Бранке Веселиновић обележити у сарадњи са Министарством културе и информисања и Скупштином града Београда. У матичном ЈДП-у остварила је више од 40 улога, а за тумачење Нушићеве Гине у „Ожалошћеној породици” добила је Стеријину награду 1964. године.
Најстарија жива српска глумица рођена 16. септембра 1918. године у Старом Бечеју као шесто дете Јованке и Александра Ћосића, Бранка Веселиновић се у раном детињству отиснула у свет уметности. Студирала је Глумачку школу при Народном позоришту у Београду, од 1936. године, где се задржала смо две године јер је већ тада деловала као зрела глумица, посебно за хумор и сатиру. Страст за глумом и сценом води је тада у новосадско Српско народно позориште у којем је радила до 1940. године, када се пресељава у Београд у којем живи и ствара и данас.
Са супругом Млађом Веселиновићем, глумцем и преводиоцем, основала је Фонд Бранке и Млађе Веселиновић за помоћ деци са инвалидитетом. И сама Бранка је полиглота, говори енглески, руски, немачки, француски и мађарски језик. Лепе године пријатељства и дружења провела је са Десанком Максимовић, Миром Ступицом, Маријом Црнобори. Мира Ступица, како зна да каже Бранка Веселиновић, дала је и предлог за њен брак са Млађом, а касније јој је била и кума на венчању. Са Млађом је, памти Бранка Веселиновић, обишла цео свет. Путујући, често прича, сретали су многе људе који су их препознавали. Тако су током боравка у Токију стали на неком скверу не знајући где да крену: лево или десно. Тада јој је Млађа у шали рекао: „Е, ако те овде неко препозна, купујем ти шта год пожелиш.” Неколико минута касније појавила се група туриста, а један од њих је на српском коментарисао: „На добром смо путу, ту је и Бранка Веселиновић”, будући да је то заправо била српска туристичка група.
Бранка Веселиновић много тога носи у свом зембиљу успомена. Памти све своје сценске јунакиње, бројна гостовања, али и историјске личности. Зна да исприча и како је била чест гост код Јосипа Броза Тита, али са симпатијама препричава и необични сусрет са извесном госпођом испред ЈДП-а која јој се обратила речима: „Извините што вас заустављамо муж и ја, али морала сам да вам кажем да готово невероватно личите на покојну глумицу Бранку Веселиновић.” Бранка јој је мирно одговорила: „Па, ја сам Бранка Веселиновић. Нисам још умрла.”
Бранка Веселиновић истрајава у свом вишедеценијском хуманитарном раду и данас. Радује се сваком новом дану, и како једном рече:
„Кроз живот ме, од кад знам за себе, воде само ’Политика’ и оптимизам. Наиме, „Политика” је био и омиљени лист мојих родитеља.”
