уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:27
КАКО БИСМО РЕКЛИ (РЕЧНИК ТОРОНТА)

Дани из кутије за лекове

У дубини очију појавио се град са двема рекама. Оне ми протичу кроз трепавице и сливају се на јастук. Ту је мој град. Сада бар знам где могу да га пронађем.
Аутор: Миодраг Топић понедељак, 10.09.2018. у 10:28
Фото Пиксабеј

Мој живот у иностранству је игра речи из Речника града у којем живим. Сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао. Речи које су желеле да испричају нешто о себи. Понекад ме, Маркони, мој „nom de plume“ замоли да напише увод. Прошлог пута, својим дугим уводом ми ниси оставио довољно места. Овог пута, остајеш без увода, рекох.

Молим те, само једну причицу, преклињао је Маркони. За мог пса. Уздахнух дубоко. Болећив сам на псе. Зато попуштам. Због пса

 

Пас који је хватао зјале

Жена и пас у дворишту поплочаном циглом. Пас трчкара около неко време. Њуши бокоре јасмина. Жена чисти остатке јесени и зиме. Затеже и брише коноп за сушење веша. Затим седа на столицу. Чита књигу и сунча се. Повремено баци поглед на пса међу љубичицама.

Пас не ради ништа.

Не може се ни очекивати од њега да ради такве послове. Хајде Манга, идемо у кућу, доста си хватао зјале, рече жена. Брзо је шмугнуо у кућу кроз одшкринута врата. Био је забринут. Да ли је хватање зјала нешто нечасно за пса са именом и педигреом какав је он?

Храна у чинијици пред њим покренула је у њему сасвим други ток осећаја.

 

ICY DAY  - Ледени дан

Јануар. Над градом небо плавих кристала. Торонто ајландс у леденим ресама. Гнезде се облаци дима око високих димњака. Личе на дирижабле усидрене на њима. Немају намеру да се одлете. Само стоје тако збијени. Ни равна линија хоризонта не прати закривљеност земљине лопте. Са тргова у граду полиција склања оне који немају своја четири зида.

У улици Лесливил, у склоништу за бескућнике Њу Хоуп - Нова нада, препуно. Превише минуса, за свакога. Чак су и Фаренхајти испод нуле.

 

My nose – Мој нос

Нос је тражио слободан дан. Каже, некада су јануарски минуси били дуготрајни и стабилни. Ови данашњи се друже са плусевима из априла. Понекад и оним мајским.

Оно, као последица - глобалног загревања. Тако се правдају. Од тога добијам алергију.

Обављам своје радне задатке у веома отежаним условима. Уз то трошим дневну производњу Клинекс-марамица. Оба рукава. Шта год ми је при руци. Добро би ми дошао бар један слободан дан. Ценим мој нос није баш за естраду али смо у добрим рођачким односима.

Зато ускачем у помоћ. Неко време дисаћу на уста. Трахеја неће остати без ваздуха.

 

The Guild парк

Фото Пиксабеј

Лепоте фасадних украса, орнамената, архитектонских фрагмената срушених зграда, сада су на травњаку парка. Испале из временског карусела. Изломљене сенке коринтских стубова и капитела на степеницама улазног портала, између крошњи дрвећа. Заостала сећања у патинама канелура.

На балконској огради сунчани зраци мењају углове замишљених сценографија годишњих доба. Наслућујем кроз одшкринуту, високу капију од кованог гвожђа, тајновите кораке неког времена.

Вечна је само пролазност, дошаптавају ликови са барељефа. Иза парка, ћилим тишине лебди над језером Онтарио. У дубоком плаветнилу воде назиру се обриси лепе Најаде.

 

Ауто

Огромни паркинг испред Јоркдејл шопинг центра. Осам хиљада паркинг места. Негде између „тојоте рава” и „хонде ЦР” паркирам мој плави „голф”. Уплашим се увек кад га од других великих аута, не видим одмах. Мислим да је украден. Опет, зашто би неко желео мој ауто, остарели модел? Исто као кад би мене неко хтео да украде. Нема разлога, рационалног.

Ипак се забринем кад ми није пред очима. Као кад не видиш своје дете у гомили деце у парку. Понекад заборавим где сам га паркирао. Онда он одбија да се јави када даљинским од њега тражим позицију. То није инат. Само је у питању осећај увређености.

(Искрено, не бих се ни ја јавио кад би ме неко тек тако заборавио на паркингу.)

Ипак, увек ускликне од среће и затрепери мигавцима кад му се приближим. Углавном је атмосфера у њему добра. Другарска. Када седнем за волан, синхронизовано радимо своје послове. Нисмо изневерили једно друго. Крпимо се некако.

 

Carbon – Углењник

Санибрук је парк на шездесет хектара. Припремам роштиљ. У руци ми је грумен угља.

Има угљеника сасвим довољно да и изгледа баш тако. Да променим његову структуру тада бих у руци држао озбиљан комад дијаманта.

Структура лего-пирамида угљеника-Ц. Али онда не бих могао њиме да распалим роштиљ.

А то се једино очекује од мене. Мирис роштиља, за загревање.

 

Days in the case – Дани у кутији

Купујем кутију за лекове у Бич Медикл Фармаси. Везан сам за ту кутију са лековима као сунчани сат за сунце. На њој су написани дани у седмици. Тако знам и који је дан. Када попијем лек дан остаје у мом власништву. Све док први петлови не прогласе нови.

Вртимо заједно точак среће.

У данима женског рода плешемо The second Waltz. Када заборавим лек, задиркује ме:

Деменција, деменција, деменција…

Посматрам то са ведрије стране. То су једини дани које имам. Дани из кутије.

 

Left leg – Лева нога

Устајем из кревета на десну ногу. И пазим на пету. За Ахила је она била погубна.

Али јутрос, као да сам устао на леву (синистер) ногу. Лице ми још није свануло.

Батаљон осица је око мене. Брада као од месец дана. Руке ми допиру до пода. Кафа без мириса. Боје у веш машини. Сат откуцава исте секунде два пута. Можда сам и добро прошао. Како је само онима који имају две леве ноге.

 

Lost city – Изгубљени град

Не видим мој град. Као да је покривен Никтиним веловима тмине. Да окренем 911?

Полиција можда зна шта се десило са мојим градом. Као да су ми у том мраку покрадене мисли. Уграђени бубњеви у срчаним залисцима. Опрана жута мрља.

Торонто - фото Гугл

Наковњи и чекићи у ушима мељу тишину у прах. У сну очи отворене. Добро, нема панике.

Дисати дубоко. То знам. Удахнути сав ваздух око себе. Направити вакум. Мисли позитивно, кажем себи.

Убрзо је засветлео хоризонт проткан срмом муња. У дубини очију појавио се град са двема рекама. Оне ми протичу кроз трепавице и сливају се на јастук. Ту је мој град.

Сада бар знам где могу да га пронађем.

 

Ears - Уши

Идем на годишњи преглед код доктора Јанофског. Шта да му кажем кад ме буде упитао за моје уши? Годинама су расле и трудиле се да достигну ову величину. Немају лепоту морских шкољки. Нити романтични шум мора у њима. Еустахијева труба ме буди сваког јутра. Облачићи тонова. Концерт за два уха и осмех. Музичка кутија без аудио прикључака.

Слушалице испадају из ушних шкољки и кад помислим на музику. Конфигурација олдтајмера. Код деце је то у складу модела познатих произвођача аудио опреме.

За дигиталне музичке листе. Кад одрасту збуниће их облачићи из Еустахијеве трубе.

Шумови из шкољки. И време када слушалице испадају из ушију.

 

Imitation - Имитирање

Идемо на пиво. Идемо на пиво.

Може. Може.

Не имитирај ме, молим те. Не имитирај ме, молим те.

Прво у Birreria Volo. Прво у Birreria Volo.

У Beerbistro. У Beerbistro.

Да свратимо у Only Cafe. Да свратимо у Only Cafe.

Можемо сад и у Get Well. Не можемо у Get Well.

Нећу бити get well.

Доста ми је. Хоћу кући.

 

May -МАЈ

Фото Пиксабеј

Већ је крај маја. Брзо је протрчао. Није ми ни дао прилику да урадим нешто да бих га памтио. Коначно је у улици Сребрне брезе замирисао јоргован. Таласи су, на Вајт вирпулу, белим вировима, реке Нијагаре, са лакоћом прескакали висину од три метра.

Јаки удари ветра, одували су стаклену плочу стола са суседног балкона. Било је, наравно и још неких дешавања. Мадерс деј, на пример. Мајке су тог дана мирисале на цвеће.

Али у свему томе нигде није било ни трунке моје заслуге. Ипак, добио сам пољупце од мојих унука.

Хепи мадерс деј, рекле су. Затим се насмејале се и побегле. Можда то запамтим.

 

Миодраг Топић - Торонто

 


Коментари2
30abc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Д. З.
Ништа изузетно. Има нешто носталгије. Какву (и) ја имам према свом селу у коме сам рођен.
Milena Toma
Svaka od ovih Topicevih pricica donosi djelic objektivnog svijeta dirljivo profiltriran kroz intimu jednog nepovratnog i neponovljivog trenutka. Nenametljivo i na njemu jedinstven, protkan inteligentnim humorom nacin, "hvata" to neuhvatljivo/nevidljivo iz licnog dozivljaja tog objektivnog, pojavnog i reflektira ga nazad u red opipljivog, postojanijeg. Autor registruje, analizira i filozofira nad svakodnevnim, obicnim licnim i vanlicnim iskustvima, naoko mirno prihvatajuci stanje stvari, gdje "vecna je samo prolaznost", ali on je daleko od nezainteresovanog ili rezigniranog posmatraca. Svaka od njegovih prica, (usput obojenih izazovima zivota u emigraciji, uz to u megapolisu kao sto je Toronto), je svjedocanstvo o tome da je ljudski duh (nekim cudom) u stanju da se nosi, usprkos nebrojenim opasnostima sto vrebaju skoro konstantno, s nepodnosljivom mislju o neumitnoj prolaznosti svega, pa cak i da joj se naruga.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља